Uopste nisam imao nameru da pisem o fudbalu….bar ne neko vreme…Ne bih svakako cekao otvaranje sledeceg Mundijala na Marakani u Riju, ali se ne bih bas ni oglasavao neko vreme…

Prvo, fudbala je bilo dosta ovog leta…kakvog takvog po kvalitetu, ali kolicinski sasvim dovoljno. Zatim manje vise je sve receno…a mnogima sam na blogu i dosadio (za sta me bas briga), pisuci o fudbalu i side stories oko istog dok Kosovo neumitno odlazi…dakle, prilicno sam nemoralnu poziciju zauzeo…al dobro…licni izbor…

Sve u svemu, verovatno bih se oglasio cim kompletna lepinja dobije

Covek sam od sporta, od malih nogu. Imam tu nesrecu sto sam jos od manjih nogu zatocenik jedne veoma dosadne i uporne bolesti pod imenom astma, koja se svojski trudila celog mog zivota da me smiri kad radosno skakucem, odvoji od terena kada pocnem da trckaram za loptom ili jedonstavno zakuca za krevet kad joj je dosadno! Boreci se sa njom od kad znam za sebe stekao sam neku odlucnost i pozitivnu tvrdoglavost u toj bitci. U pocetku sam bio prepusten na milost i nemilost opake bolesti koja mi je unistila detinjstvo, strogo me odvajajuci od prijatelja i spajala sa sestrama po bolnicama sirom SFRJ,

Posto sam se ovde zatekao za vreme svetskog prvenstva u fudbalu, imao sam tu cast da prenose gledam iz zemlje kojoj fudbal znaci isto koliko nama hokej na travi! Mislim, znaju pravila, skoro sva, poznaju neke fudbalere (nazovimo ih tako) poput laznog Ronalda, patuljka Mesija i neke buldozere iz Premijer lige kao sto su Runi, Lampard i drugi. Za polovinu reprezentacija koje su ucestvovale na prvenstvu, a dolaze iz Evrope nisu culi! Tako da sam za vreme trajanja (nazalost samo) prve faze takmicenja bio pravi ambasador moje male zemlje!

U pocetku je zaista bilo tesko nekome objasniti

Na put ka "moru" smo krenuli kasno popodne. Zadimljenu beogradsku policijsku stanicu u kojoj se čekalo na pasoš, zamenila je zaptivena Lada Niva, teško natovarena speleološkom i kamperskom opremom, gomilom hrane i četiri vesela pećinara. Zbijeni na samo 3 sedišta, za narednih desetak dana smo prevalili skoro 1500 kilometara, od kojih otprilike trećinu po retko posećivanom kamenjaru u zaledju Bokokotorskog zaliva, izmedu Grahova i Risna, tražeći jame i pećine. 

Dani prvi bez fudbala ili prvi u istoriji tog istog sporta od kako je zlatnu bogiju dotakla spanska ruka su iza nas. Mirni i burni istovremeno. Mirni i tihi jer nakon mesec dana, dani se zavrsavaju a da fudbal gledali nismo, a burni  i veseli jer su Madrid i Spanija ponedeljak proveli na nogama, proslavljajuci istorijski i vanserijski uspeh.

Potpuni spektakl u Madridu...potpuni...lepo je biti u Spaniji ovih dana, ja nisam, na zalost....verujem

Efektno, a i lepo za oko!

Veliki fudbalski trijumf Crvene furije rasterao je, barem na kratko, oblake ekonomskog sivila i političkih nesuglasica koji mesecima vise nad Španijom.

Momci koje je selektor Vinsete del Boske doveo do titule svetskog šampiona, prema onome što se moglo pročitati u svetskoj štampi, ujedinili su u slavlju čak i Baskijce i Katalonce.

Radovao se  čak i legendarni Johan Krojf, iako je u finalu poražena upravo selekcija njegove domovine.

Neko će reći - vrlo nepatriotski.

Svet dobija novog (novcatog) svetskog prvaka u fudbalu.

Prvi put evropska ekipa osvaja trofej van Evrope.

Utisci o igri

Fudbal je bio ispod očekivanja. U grupama relativno loš, ali kako je takmičenje odmicalo utakmice su bile sve kvalitetnije.  Prvo kolo je bilo očajno (naročito mi), u drugom kud i kamo bolji fudbal, u trećem su počele eliminacije, jer u prva dva skoro niko nije obezbedio dalji plasman (ni ispao). U osminu su prošle uglavnom ekipe koje su i zaslužile (osim Gane :P). 1/8 finala je donela mnogo bolju igru, mnogo jači tempo i puno neizvsnosti, a četvrtfinale sve to na kvadrat. Iskreno, meni je najbolja utakmica bila Urugvaj - Gana (ne sećam se da sam gledao jednostavniji i zdraviji fudbal) tako da je Gana pokazale da nije džabe među 8 najboljih. Nemci su devastirali papirno jake Enleze i Argentince, ali su oslabljeni u polufinalu naleteli na prejake Špance koji su im bukvalno sakrili loptu (opet). Dodatni strah fudbalskom svetu je ulila mladost Nemačke reprezentacije. Takođe oslabljeni Urugvaj nije mogao dalje. Holanđani deluju ozbiljnije nego ikad (mada su im i sudije tolerisale van bomela - najveće govno na mundijalu). Španija - jaka ko zemlja.

Glasine kažu da su se Dvejn Vejd, Lebron Džejms, Kris Boš I Kris Pol toliko sprijateljili tokom priprema i nastupa američke reprezentacije na kvalifikacionom turniru za Olimpijske igre 2007, a to prijateljstvo dodatno ojačali godinu dana kasnije u Pekingu, kada su povratili izgubljenu zlatnu medalju, da su napravili pakt da jednog dana (u leto 2010) zaigraju zajedno u istom NBA timu (u tom trenutku u opticaju su bili Njujork Niksi, pod uslovom da oslobode dovljno novca ispod “seleri kepa”). Zvuči neverovatno, kao najveća izmišljotina svih vremena, ili … nešto

Jos malo pa gotovo…par dilema su ostale da budu resene: da li ce Lev ponoviti Klinsmanov (ne)uspeh od pre cetiri godine, da li ce Miroslav biti #1 ever- bolji od Zube (nadajmo se da istorija nece biti bas toliko okrutna), da li ce Forlan sa Suarezom imati snage da ipak totalno prizemlji u jednom trenutku poleteli Manshaft i time njihovo ucesce svede na razumnu meru i na kraju sta ce se prvenstveno vikati: Hop hop Holland ili E Viva Espana…iza tih pitanja, ostaje i otvoreno da se vidi da li ce Vesli Sneijdera sreca i odbici pratiti do samog (k)raja, da li ce Villa biti spanski Paolo Rossi