Poput nekolicine inostranih reditelja pre njega, Roberto Beninji snažno se probio u američki mejnstrim 1997. sa svojim filmom „Život je lep" [La vita è bella]. Tragikomedija, čija je radnja smeštena u koncentracioni logor, prevazišla je talas skepticizma i postala kontroverzni ljubimac kritike i najisplativiji inostrani film svih vremena. Film je Beninjiju doneo oskara za najbolju mušku ulogu i značajno mesto u svakom video žurnalu o Dodeli Oskara, zahvaljujući zabavnom i otkačenom govoru povodom prijema nagrade. Ali iako je „Život je lep" predstavio Beninija većem delu američke publike, on je već bio poznato lice međunarodnoj publici i onoj koja prati nezavisni film, zahvaljujući nizu hit komedija i nekoliko priznatih saradnji sa Džimom Džarmušem [„Pod udarom zakona", „Noć na zemlji" i „Kafa i cigarete"]. 2002. godine, posle filma „Život je lep" Beninji je iskoristio svoj uticaj da realizuje raskošnu, nadrealističku adaptaciju Pinokija [„Pinocchio"] u kojoj je sebi dodelio glavnu ulogu [Iako je bio veliki hit u Italiji, film je doživeo notoran neuspeh u SAD-u.] Nastavio je 2005. sa filmom „Tigar i sneg" ["La tigre e la neve"] kapricioznom romansom smeštenom u rat u Iraku. Beninji trenutno putuje kroz SAD sa komadom „Celokupni Dante" [„TuttoDante"], one man show-om o Dante Aligijeriju i Božanstvenoj komediji. A.V. Klub nedavno je razgovarao sa uzbudljivim Beninjijem o značaju Dantea u savremenom dobu, o ljubavi u ratnim vremenima i o Džimu Džarmušu.

Kako da se radi?

Mislite možda da je ovaj princip "jake vere" neophodan za poletanje aviona pretenciozan ili bizaran? Netačan i naivan? Pre bi se reklo da je to vrlo verna metafora "neverici" u idejni uzlet i sistemski polet društva u jednu drugu formu i svrhu postojanja i funkcionisanja. Pri tom, ta neverica je i racionalna, barem u dometu skučenog horizonta hegemone, buržoaske racionalnosti našeg sveta.

Ali gle, podjednako racionalno gledajući, upravo danas svi oni pojedinačno beznačajni atomi imaju na raspolaganju aparate za neprekidno globalno i

 

" Don't seekhappines !  Happines is like orgazam.If you think about it too much it goes away" 

Treblo je više dve nedelje da prođe od Božića pa da objavim ovaj tekst. Što zbog previše obaveza a što zbog previše uzburkanih strasti ovde na blogu oko tog najvećeg hrišćanskog praznika. Pošteno da kažem, nisam to očekivao. Mislio sam ipak da su neke vrednosti iznad svake kritike i diskusija i da nema potrebe da se razglaba oko toga. Pogrešio sam očigledno.

Neki

Pre neki dan u Manješkom parku dečak je na klupi našao svesku rukom ispisanih stranica, posle se ispostavilo kada je napisano sricao pred roditeljima da je to dnevnik  jednog Beograđanina sa beleškama iz novembra i decembra 2035. godine. Otac dečakov mi je dao svesku i ovde prepisujem nekoliko stranica bez ikakvih ispravki, dodavanja ili oduzimanja.

NATRAG: Božidar Mandić i Porodica bistrih potoka (1969 - 2015)

Muzej savremene umetnosti Vojvodine, Novi Sad

Autor i kustos: Nebojša Milenković, viši kustos MSUV

Izložbu otvara: prof. dr Zvonko Maković, istoričar umetnosti

Otvaranje: četvrtak, 17.septembar 19h

Promocija monografije: petak, 18.septembar 13h

Kako pisati o Božidaru Mandiću? O čoveku kod kog su umetnost, literatura i svakodnevica do te mere isprepleteni da nikad sa sigurnošću ne možete jasno razlučiti gde prestaje jedno a počinje drugo i(li) treće.

Džoni Fejvorit se seća kada ga je prijatelj vozio u urgentni centar u 1 po ponoći jer je Džoniju pozlilo, a 2 idiota u plavim uniformama, oni postpetooktobarski demokratski kljunovi sa dužim demokratskim pendrecima i većim demokratskim stomacima i mudima veličine kikirikija zaustaviše vozilo i naplatiše kaznu jer smo ušli 5 metara u jednosmernu ulicu. I onda su svinjski odugovlačili pisanje kazne. Džoni Fejvorit se seća i doktora koji ga je slušao s osmehom na licu, misleći da se Džoni nagutao eksera pa mu je zato puls 3 u sekundi. Smeškali se i debeli student i splavaruša

З О Р Њ А Ч К А Е Р Г Е Л А

или

дневна историја у неглижеу

 

 

 

Tih dana kada je nastala ova najpoznatija džez fotografija  ja sam se već otrgao uticaja oca i duboko zavaljen u majčinoj materici živeo svoj društveni život fetusa. Dok su jula 1958. godine tačno u 10 sati  najznačajniji umetnici zlatnog doba džeza strpljivo pozirali fotografu Esquire magazina Art Kane-u