TIHI NAČIN

                                             I

 Iako mi nikada nisi bila neophodna, iako si mi često donosila samo bol, bio sam na kolenima, jeo te i hranio te, gubio nekad čitav jedan dan, da te nasmejem. Svet koji si vukla za sobom bio je tako jasan, kristalan, da nisam mogao da te ne uzimam za ozbiljno, daleko bilo da te prezirem. Dobio bih, katkad, bitku ali bih uvek gubio rat.

            Ptice beže preko ekrana neba, ostavljaju prazninu za mrak. Kiša prati. Kao kletva si, koja ima ime. Ana budi mi rana. Bila si u stanju da izmišljaš tokom čitave noći, pored uključenog i mutiranog TV-a. Tako bismo ostali budni do jutra. Opijena sobom, ali ne u pežorativnom smislu, bila si raspoložena da se posle posla viđaš uvek sa nekom drugom prijateljicom. Uveče bi se vratila, ne bi me ni poljubila.

Sanjati san je poželjno! Kad odsanjaš...udahni punim plućima realnost oko sebe. Boli, ha ? It hurts like a sonofabitch!

Prava suština sanjanih i odsanjanih snova, nalazi se mnogo višlje od onoga o čemu se ustvari sanjalo. Ona je večito nadahnuće, zato što se graniči obično sa nemogućim. Ako se misli na nešto drugo, što ima dobre šanse da se ostvari u budućnosti, tj. sve se podredi ostvarenju toga , onda to i nije san, nego plan.

           Viriš kroz ključaonicu u sobu, s fasciklom u ruci. Vidiš golog čoveka kako stoji na sred sobe. Čovek u crnoj haljini vreba iz mraka. Sveća i prsti oko nje ga odaju. Spremna je za uzglavlje ali još ne gori. 

            Pitaš:

            - Ko si ti?

            Pitaš:

            - Zašto si go?

            On se okreće i kaže:

            - Svi u životu nekada moraju da stoje goli. Tako i predsednik republike mora nekada da stoji go! Ja sam predsednik republike!

            Trudiš se da razumeš kako ali jasno ti je samo da si to ti, kada ostariš.

            Nešto ti se dešava ali ti ne znaš šta je to?

Iako su oboje bili singl, bilo je jasno da nemaju nikakvu šansu. Nastavili su da se viđaju jednom do dva puta sedmično. Ana je otišla kod ginekologa da se uveri da su sve jajne ćelije sa kojima se rodila potrošene. On je sada, posle toliko godina, svršavao u nju, ali ono što je više voleo bilo je da spava pored nje, da oseti toplotu njenog tela. Jedne noći je sanjao luna park u Vijaređu, na samoj plaži. Ogroman točak panorame se okretao prazan, pod tegetnim narogušenim nebom, nadvisujući katarke jedrenjaka i okolne hotele. U zavisnosti na koju od klupa u boksu se sedne, videlo se daleko u prošlost ili u blisku budućnost. Sedeo je gore, ne seća se kojoj strani okrenut, ali je počela provala oblaka i nije video prst pred okom. Osećao je samo vodu na licu. Kiša je bila toliko agresivna da više nije mogao da drži otvorene oči nego je jedva škiljio samo na jedno. Probao je da se smesti bolje i ako već treba da pokisne makar sačuva deo sebe suvim i nekoliko kapi ga je, nošeni sada olujnim vetrom, pogodilo direktno u rožnjaču. Oko ga je peklo kao da je u pitanju kiselina. Počelo je da krvari. Shvatao je da ne vidi na to oko i pitanje da li će ikada ponovo videti. Ali znao je, u snu, da kad oluja prestane, i kad siđe sa panorame, Ana će biti pored njega i beskonačno ga štititi svojom ljubavlju.

poslednje putovanje

            Odlazim na cestu. Ne znam gde i na koliko dugo, verovatno koliko izdrži ovaj Koral 45. Prvi pas krajputaš koji mi se nasmeje i bude hteo da se vozi sa mnom, dobro je došao. Nakrcao sam auto, imam hrane i pića. Vreme je da napustim ovaj prostor. Plavo nebo gubi od crvenog sunca. Retrovizor hvata zalazak. Noć ulazi kroz spušten prozor. Dovoljno sam star da me više nije strah. Puštam sebe da se napijem zvezda. Stajem da kupim sladoled. Odlazim niz drum. Zagledam se u mrak i osetim kako mi se sladoled sliva niz ruku.

            Nisam nestao, ostaje mi jedino da se utopim.

Konstantinova baba  rođena je  u gulagu. 1918. 

Leta gospodnjeg 1967. Vojna hunta u Grčkoj izdaje Dekret br. 13,  kojim se zabranjuje izvođenje i slušanje muzike Mikisa Teodorakisa. Njega, suprugu mu  i njihove dvoje dece  hapsi i zatvara u koncentracioni kamp Oropos. Zahvaljujući Dmitriju Šorstakoviču, Leonardu Bernštajnu, Arturu Mileru, Hariju Belafonte i drugim velikim umetnicima tog vremena organizovanim u Međunarodni pokret solidarnosti, vojna hunta mu zamenjuje kaznu zatonečinstva  u izgnanstvo iz Grčke.