Oblaci su se, nošeni jedva osetnim vetrom, gomilali iznad doline koja je ostajala u senci. Međutim, kada je čovek u sedištu oseća se i najblaži maestral. Drvored pred biciklistom razdvajao je poslednje dve njive na samom početku uspona na brdo. Između dva reda stabala nalazio se asfaltni put. Nekoliko kilometara unazad, na jednoj mrtvoj krivini, odvajao se od glavnog druma, a ovde, pred sam ulazak u šumu, prestajao je i nastavljao se u zemljani. Oštra kamena kosina probijala se iz guste šume listopadnih stabala. Nedostupni vrh te stene štrčao je u visinu, kao kakav đavolji rog, spreman da probode i samo nebo, ako mu se dovoljno približi.

I onoga, one, koji je smisleno rasprostreše po kugli zemaljskoj! Vakcinišite se obavezno! Imate izbor vakcina kao da ste na pijaci, mož ovu, mož onu ili neku treću, četvrtu... Da li ti to garantuje bezbednost od zaraze, NE. Mnogo vakcinisanih ljudi je pomrlo od nekakvog novog soja a njih, sojeva je svakog dana sve više. Ne spadam u tz teoretičare zavere ali mi sve ovo oko Corone ipak liči na dobro isplanirano dugotrajno porobljavanje svetske populacije. Tri godine držati ljude u dobrovoljnom ili zakonom propisanom karantinu/zatvoru, na šta vam to liči? Za tri poslednje godine, jedva

VREMENA DIVLJAJU

Možda shvatim zašto

možda samo napravim retorički kompromis

jer dosta mi je nasilja

dosta mi je tiranije

jebeš strane

hoću do Zane

hoću do Tirane

Možda je sve ovo jedna velika konfuzija

iluzija, kontuzija

vremena divljaju

tirani su birani

hoću u velikom broju

da odemo u Kroju

na vrh kule da pobodemo zavesu

ZALAZAK SUNCA IZNAD BEŽANIJSKOG GROBLJA

Retko biran, dalek put

zaboravio sam kako zvuče talasi

kojima se prepuštaš

ne čekaj me

Drugačiji svet leži iza žice, zida, rešetki

provlači se do mene, uvlači se u oglav

kao maestral

ne čekaj me

Zaboravio sam svoj gnev, pomiren

odlazim bez vetra pod krilom, kasom

ne čekaj me

nestajem

Postoji mesto, koje prizivam

gde su dani duži, gde me tama neće naći

Sve u meni vuče me daleko odavde

sve što želim ni vreme ne može da ispuni

propadam kroz atmosferu

gubim se

Zbogom prijatelji

Sedmorica nas je budnih. Spavamo na smenu. Zemunica je topla do visine od pola metra iznad tla, ispod kao grob. Zato smo bale slame poređali jednu na drugu pa samo polovina može da spava u isto vreme.
Sedimo za improvizovanim stolom pored peći dok flaša sa rakijom kruži od ruke do ruke. Osmi nam je dan u Peščari. Temperatura noću pada ispod -25. Razgovor zamro, glave klimaju ka stolu.
„Znate li, ljudi, da su one noći pre nego što smo pošli na vežbu u Narodnoj bašti kučići pojeli čoveka?" - čujem svoj glas kao da od nekog drugog dopire. Dvojica, trojica me pogledaju uz „Aj ne seri" izraz.
„Ne, stvarno... „ - opet čujem sebe kako pokušavam da im objasnim da se ne šalim. I mislim - kao da je neko nekoga u nešto nekad ubedio...