Morar em um condomínio fechado dá status, significa fazer parte do rol dos privilegiados que podem morar isolados e protegidos, convivendo com uma vizinhança homogênea, desfrutando prazeirosamente de equipamentos de lazer, e da comodidade de alguns serviços. (Živeti u zatvorenom kondominijumu statusni je simbol, znači pripadati vrsti privilegovanih koji mogu živeti izolovani i zaštićeni, obitavajući u homogenom komšiluku, služeći se po želji instalacijama za slobodno vreme, i imajući pristup ponekim uslugama.) (http://www.eesc.usp.br/nomads/condominio2.htm)

Ima nešto čarobno u zvuku reči Alphaville, i to ne samo za one koji su gledali Godardov film istoimenog naslova. Alpha, nešto prvo, praiskonsko, ville kao grad na francuskom, ali i grad budućnosti, postmoderna grčko-francuska kovanica sa futurističkim prizvukom. Zamislite stambeni projekat koji se zove Alphaville, koji svojim stanovnicima nudi novi model urbanog življenja, prevazilaženje postojećeg stanja, do sada neslućene mogućnosti, do ovog trenutka neispitanu vrstu zajednice. Reklo bi se - utopijski projekat.

Međutim, Alphaville kakvim ga je prikazao Jean-Luc Godard sušta je suprotnost ove slike, distopijsko mesto potuljenih svetala i neobičnih spodoba koje se po njemu muvaju, probisveta i polusveta, u kojem njegov glavni junak, Lemmy Caution, sa svojim hard-boiled izgledom, kaputom i šeširom pokušava da nađe sebi mesto. Brazilski Alphaville od Godardovog očito je želeo da pozajmi samo ime i možda futuristički feel, ali kao što to obično biva, pozajmio je mnogo više.

Pogledaš me, pogledaš kroz mene, izgledaš sebi kao da si sama sebi dovoljna, i okreneš se i odeš

Ne odeš na tramvaj broj 13, u pičku lepu materinu ili tamo gde te svi znaju

Odeš na moj jebeni hodnik, meni pod kožu jer tvoj je pogled infektivan, pa dobijem ikterus, koprivnjaču, dobijem herpes, da je makar genitalni, znao bih da sam te imao bez razmišljanja i te bi me sanke vozile, do Laponije i nazad

Čekam te ispred zgrade, kažeš

 

Bog naravno ne postoji.

Jer da postoji imao bi kompjuter i vodio računa o savakom od nas. Bar kad mu se molimo ili kad ga psujemo. Ovako prepušteni smo sebi i svojoj pameti. A ponekad i sveštenicima kao tumačima Boga.

Име аутора због његове сигурности нисам смела да објавим, јер су услови у којима живе изузетно тешки и по његову породицу и по њега њега опасни за живот.

 

Na sedeljci u subotu uveče moje drugarice su se iznenadile koliko je moja sestričina porasla. U glas su rekle: „Kad pre je napunila deset godina, pa juče se rodila!"

Dnevnik jazz festivala (I deo)
I dan - 09. 08.
Dok plaćam sladoled jednom od dvojice mladića ispred Tvrđave, onaj drugi dovikuje: „Nemoj da mu naplatiš sladoled on je direktor jazz festivala". Smejem se iza tamnih naočara dok me obojica vuku za ruku da mi vrate novac. Definitivno sam postao poznat u svom gradu. Nije ni čudo

10.10.2013.

Neee...!

Sa obližnjeg trga dopiru zvuci tonske probe."Opet neki politički skup", pomislio sam. U ovom gradu mi nešto mnogo mitinguju, ovo im uopšte nije prvi put. Ili sam ja baksuz, pa 'natrčim' ovde uvek kad ne treba... Ali kad sam već počeo da sviram, mrzi me da se premeštam. To premeštanje mi je uvek mnogo mrska rabota.

I baš kada su ptice iz parka počele nešto da se za**bavaju, da grupno lete u krug i 'deru' se, počela je i "čavka" sa trga da se dere u mikrofon... Pošto je izgleda to ipak bio neki koncert, a ne politički skup (nikako da krene neki govor), i bilo je veoma bučno, morao sam da se preselim na drugo mesto, koje, ispostavilo se kasnije, i nije tako loše. Naprotiv!

Da gomila stvari razvijenih u okviru novih tehnologija za industriju rata završi i kao nešto korisno za obične ljude, znam čak i ja. Zato me je otvorilo u faci kada sam procitala da će izraelski vojnici dobiti specijalne čarape koje mogu da se nose neprekidno dve nedelje, a da ne počnu da smrde niti izazovu pojavu gljivica na stopalima, kako izveštava izraelski dnevnik Mariv. Super

Od početka ovih zadnjih promena u vlasti Beograda osećaju se pomaci napredne provinijencije. Prvo je ono Privremeno veće dok beše započelo pa u nastavku nije zaostajala ni sadanja Skupština grada i nastavljeno je konačno raščišćavanje sa tim zatečenim načinima gradske održivosti koje je započeo drug Tito kad je ono oslobodio zemlju i pobedio sa saveznicima fašizam i napravio novu državu gde se između ostalog radilo i o uvođenju društveno odgovornog načina brige o ljudima putem socijalnih mera kao osnove za postojanje novog državnog svetonazora, te beše ustanovljena pomoć nemoćnima, trudnicama, porodicama kojima se desilo mnogo dece, osobama sa nedostatkom i onemoćalima, starima koji ostadoše sami i onima koji nisu u stanju da sami sebi obezbede preživljavanje, ali i deci se pomagalo oko školovanja i ulagalo se u kulturu i njene institucije i manifestacije, osim toga ni sport nije bio zaboravljen. Ti načini su trajali sve do ovih zadnjih promena i nisu ih raniji režimi, došli posle Titovog doba, menjali. Neki put bi ih umanjivali ili unapređivali ali su opstajali i bili od ne male korisiti ljudima koji su za tom društvenom brigom bili potrebiti, nije ni deci a ni kulturi preterano falilo.

America is Europeanizing on as extensive a pattern as Europe is Americanizing.
(Marshall McLuhan: Understanding Media: The Extensions of Man)

Tramvaj se lagano probijao kroz saobraćaj pogoršan dosadnom popodnevnom kišom. College Street verovatno nije ni najlepša ni najružnija ulica u Torontu. Polazi od centralne žile kucavice, Yonge Street, koja deli grad na zapadni i istočni deo, i ide ka zapadu, prolazeći prvo kroz zonu oblakodera na Bay Streetu, zatim bolnički kvart prema University Avenue, i dalje, uz rub pijace Kensigton i prodavnice sa jeftinom elektronikom, prema dvospratnicama i trospratnicama Male Italije (Little Italy), sa sve restoranima, kafanama, vinskim barovima, prodavničicama hrane i ostalom pratećom mešavinom trgovine i stambenih kuća. Posle toga ima sve manje trgovine, a sve više za torontske pojmove relativno skromnih kuća, dok se College Street ne ukrsti sa Dundas Street West i tako konačno nestane na svojoj krajnjoj zapadnoj tački. Ceo taj put tramvaj pređe za petnaest do dvadeset minuta; na kiši tog dana možda mu je trebalo i više od dvadeset.