„Nemoj njemu da naplatiš sladoled - on je direktor Nišvila“

Dnevnik jazz festivala (I deo)
I dan - 09. 08.
Dok plaćam sladoled jednom od dvojice mladića ispred Tvrđave, onaj drugi dovikuje: „Nemoj da mu naplatiš sladoled on je direktor jazz festivala". Smejem se iza tamnih naočara dok me obojica vuku za ruku da mi vrate novac. Definitivno sam postao poznat u svom gradu. Nije ni čudo jer ovih dana me toliko ima po lokalnim televizijama da svi očekuju da izronim i iz veš mašina.
Žurim ka Tvrđavi da pokažem koridor kojim treba ograditi festivalski prostor. U šali kažemo da je ovo „krpeni" festival jer je sve u cilju uštede sklepano - a funkcioniše. Umesto iznajmljenih skupih ograda - kupili smo 500 metara armaturne mreže i šipove od rebrastog gvožđa. Jedan radnik sa kamiona macolom ukucava šipove u zemlju, a ostali povezuju armaturama 6 x 2.2 m. Zatim preko njih navlačimo zelene plastične materijale od džakova za papriku i sve se uklapa u ambijent Tvrđave..
Unutar festivalskog prostora je već ludnica. Viljuškar juri gore - dole raznoseći elemente za tribine čačanske firme BG-tehnik, radnici ih sklapaju u trouglu oko već postavljena dva stejdža Đoleta iz Magic light. Jedno drvo je tačno ispred VIP terase koju uredjuje Kreativni centar. Neće puno smetati. Iza oba stejdža Zoranovi ljudi iz Mobil sistema sklapaju rezidenciju za Kralja - Solomona Burke-a: dnevnu, spavaću sobu plus kupatilo. Doneli su krevet od debelog gvožđa atestiran da izdrži njegovih najavljenih 310 kilograma. Vesti sa Solomonove turneje su ohrabrujuće. Smršao je i i sada ima svega 280 kg. Nijedan hotel u Nišu nema traženih 5 zvezdica pa smo pribegli hotelu pod zvezdama.

II dan - 10. 08.

Na trenutak zapostavljam problematiku festivala i sa vajarom Vladom Ašaninom razmatram alternativna mesta otkrivanja spomenika Šabanu Bajramoviću. Poprilično sam umoran od kampanje pojedinih Nišlija da Šabanu nije mesto u centru grada. „jer ima toliko drugih značajnih Nišlija" kojima treba podići spomenik, a pri tom ne znaju da navedu nikog osim Piksija i Dragiše Cvetkovića. Odgovaram im da prednost imaju naučnici i umetnici pa tek onda sportisti i političari - pod uslovom da nisu živi i da imaju prijatelje koji će finansirati izgradnju spomenika.
Uporno tvrdim da spomenik ne podižemo Šabanu - pripadniku romske zajednice, već Šabanu - umetniku, pevaču i kompozitoru.
Većina zlonamernih mi prebacuje da koristim Šabana u marketinške svrhe festivala i čude se zašto se mediji toliko bave nekim kafanskim pevačem, kockarom i pijandurom. Uporno ne žele da prihvate da je bio Nišlija i da je najpoznatiji Nišlija - umetnik van granica ove zemlje.
Dogovorilo smo se oko dizalice, kamiona, metalnog postamenta i lokacije oko Kalče u slučaju da ne stigne lokacijska dozvola za spomenik do otvaranja festivala. Fotografiše nas Kamenov za NIN.

III dan - 11. 08.
Stižu prvi izvođači i prvi problemi. Roy-u Hargrove-u treba obezbediti dijalizu. Višestruki dobitnik Grammy nagrade, iako mlad ima ozbiljne probleme sa bubrezima. Pomeramo press konferenciju za 17:00 jer dijaliza traje više od tri sata. Iscrpljeni Roy sa mukom odgovara na pitanja voditeljki Martini Vrbos. Ali ona koristi trikove naučene u brojnim intervjuima sa crnim muzičarima na MTV Adria i Roy se otvara, raspričava se i na kraju seda za klavir Gradske kuće. Nedugo zatim mi odnosimo isti klavir u Tvrđavu. jer nismo uspeli, kao prošle godine, das ubedimo zastupnika Boesendorfa za Francusku da lično doveze i sponzorski omogući korišćenje klavira. Klavir za drugi stejdž ne uspevamo da nabavimo, već stejdževe povezujemo mostom sa namerom da ga šetamo u zavisnosti od potreba.
Unutar festivalskog prostora trpim prve ucene ekipe električara: Ili ću im platiti 100 Eura dnevnicu ili oni idu kućama. Naravno da idu kućama i zovem druge.
Brendiranje festivalskog prostora je poseban stres za mene pa povlačim dvojicu najboljih majstora da ispoštujemo sponzore, pre svih „Naftnu industriju Srbije" i „Telekom". „Lasta" je specifično brendirala Festival svojim otvorenim dvospratnim autobusom na kojem će svakog dana svirati različite grupe vozeći se kroz grad. Na koricama sjajno odrađenog kataloga stoji zahvalnost Duvanskoj industriji Niš.
Novinari opsedaju mesto za Šabanov spomenik. U 15:25 , pet minuta pre poslednjeg termin Uprava za planiranje izdaje lokacijsku dozvolu za Šabanov spomenik. Prekrivamo ga belim čaršavom i dovozimo do postamenta.

IV - dan 12. 08.
Probudio sam se neuobičajeno miran s obzirom na svu traumat6ičnost prvog dana festivala i dodatni stres ceremonije otkrivanja spomenika Šabanu. Koliko god sam podržavao stav Gorana Paskaljevića da spomenik treba da bude postavljen u glavnoj šetališnoj zoni grada, toliko mi je išla na ruku odluka grada da rizikuje, od

nosno, da Šaban stoji na obodu amfiteatra na keju - inače sastajalištu skinhedsa.
Ta pomalo zabačena lokacija odagnala mi je želju da od Šabovih prijatelja prikupim dodatni novac za jukebox zbog ekonomske neisplativosti, ali me je poštedela i napora za montiranje stepenastih praktikabala oko spomenika. Sve je to već postojalo u kamenom amfiteatru.
Tačno u podne nakon muzičkog performansa Divas Voice i Miše Blama najavio sam ministra Nebojšu Bradića i gradonačelnika Niša Miloša Simonovića, osećajući da će me podnevno sunce srušiti. Fotografišemo se zajedno - svih 300 prisutnih za „A great day in Nišville" u crno beloj tehnici za istoriju. Ispred čuče „Veseli Romi" i odmah zatim sviraju „Đelem, đelem".

NASTAVIĆE SE....