Sve na svetu postoji da bi se napisala jedna knjiga.

Stefan Malarme

 U Theresiapolis  pristigli su vozom. Noću. Oko 3.30. Na stanici bili smo samo ja i par klošara. Ona je bila u nekakvoj crnoj pelerini opšivenoj krznom, na glavi je imala elegantan šešir s velikim obodom ispod kog su tek malkice virili pramenovi sede kose skupljene u punđu. Na rukama nosila je bele rukavice na kojim su tamnocrvenim koncem bili izvezeni nekakvi cvetni motivi (tek kasnije shvatio sam da su bili identični ornamentima koji se nalaze iznad južnog ulaza u Veliku većnicu Gradske kuće). Uprkos odmaklim godinama zračila je sasvim nesvakidašnjom lepotom kakvu, priznajem, nikada nakon ovog susreta nisam uspeo da pronađem ili uočim kod žena koje sam poznavao ili slučajno sretao na ulicama raznih gradova.

 On je bio u izlizanom, prljavozelenom vojničkom šinjelu, punom fleka od hrane i pića, ispod kog je virila bela košulja s elegantnom leptir-mašnom.

Ташмајдански лагуми су недавно постали део туристичких стаза, вероватно уређени, осветљени и прочишћени. Сада се зна да се они протежу у три нивоа, да су некада били каменолом, па склониште за време бомбардовања и немачки војни магацини после тога и да су ту Немци, за време окупације Београда, почели градњу команде за југоисточну Европу.

            После рата улаз у њих је затварала „Ледара“ – производња и продаја леда за хладњаке – претече фрижидера. Када су се масовно појавили фрижидери „ледара“ је затворена а улаз је остао необезбеђен. Ово је аутентичан доживљај из тих времена.

 

Jutros je pao prvi sneg. Pokrio je zemlju i sasušeno lišće koje je vetar raznosio nedeljama, otkad mu je prva studen izmakla stanište na granama. To je ono izmaknuće koje nikad ne stigne na vreme. Uvek nekako porani. Strepi da bi mu jesenje magle i kišne kapi koje se katkad danima nižu, mogle pokvariti suđeno delo.

Zna studen da su njegove vazdašnje prethodnice natopljene uvek

Šta je vreme do protok mog života! Pre mog rođenja vreme za mene nije postojalo kao što za mene neće postojati posle moje smrti. To me niti uzbuđuje niti uznemirava, činjenica kao činjenica i ništa drugo. Vreme tokom života mi, teklo je nekad sporo, nikad da prođe a bogami mnogo puta mi je prolazilo brzo kao da ga vozi Valentino Rosi! Klizilo je brže od peska iz šake raširenih prstiju. Kao mlad imao sam vremena za sve, bukvalno za sve! Da imam devojke, da sa društvom obilazim kafane, da studiram, da igram fudbal, da pecam, da skitam, putujem… Bilo me je svuda po Beogradu, na

Marijino ime i adresu sam napisao na koverti pod stavkom „PRIMA:" kad sam, njoj kao selektorki festivala, prije par godina poštom slao kratke filmove na prvi Mikro festival amaterskog filma (MFAF)  - ideju mladih entuzijasta nezavisne scene da se u javnom gradskom prostoru prikazuju radovi kako neafirmisanih autora - amatera, tako i studenata filmske akademije i profesionalaca. Ideja je uspješno sprovedena u djelo isprva u klubovima i baštama kafeterija, da bi festival napokon dobio svoju stalnu adresu održavanja u Čavketovom pasažu u kojem se nalazi i Ulična galerija, i u programskom smislu se razvija već nekoliko uzastopnih godina te privlači sve veću pažnju istinskih ljubitelja i autora kratkih filmova prerastajući u zanimljiv festival internacionalnog karaktera.

Od 14. do 30. oktobra 2013. u Galeriji nauke i tehnike SANU dogodio je jedan kulturni i umetnički let pod naslovom "Prizren - život u rečima", nesvakidašnji za ovo podneblje. Radi se o svojevrsnom omažu jednom blistavom umu i kulturnom pregaocu, kod nas potpuno zaboravljenom.

 #4 UPDATE, Počeli pregovori oko mogućeg susreta Vladimira Klička i David Haye-a za ujedinjenje šampionskih titula u teškoj kategoriji po WBA, IBF i WBO verziji

 

Kako sam obuzet ništavilom – ili priča o Ničem u sedam prizora

Trg je bio prazan i žut od žege, očišćen od prašine vrelim vetrovima, kao biblijska pustinja.                                 Bruno Šulc, Prodavnice cimetove boje

 Scena prva:

Bio je to jedan od onih dana koje je, samo da je moguće, najbolje preskočiti. Ili, ako se to ne može, makar prespavati. U svakom slučaju nikud ne izlaziti iz kuće. To su naprosto oni dani kad vam apsolutno ništa ne ide od ruke. Nakon nervozne i neprospavane noći, nešto iza podneva Ništa se izvuklo iz kreveta, umilo, očešljalo na razdeljak i besciljno krenulo da luta pustim ulicama Subotice. Inače, valja odmah reći, Ništa se već duže vremena u Subotici osećalo sasvim prirodno i dobro. Reklo bi se: kao kod svoje kuće. Ipak ovog junskog podneva 1984.godine nešto  je bilo drugačije i posebno. Ništa je jednostavno u vazduhu, svuda okolo sebe, osećalo da će se danas dogoditi nešto istinski važno – jedino nije moglo ni da pretpostavi tačno šta. Prošlo je pored Galerije Likovni susret ali u nju nije ulazilo – pošto Ništa u Galeriji baš i ne bi bila neka posebna novost. Posebno ne za priču koju čitate. Onda je, koju ulicu dalje, sasvim neočekivano Ništa susrelo Tuđu bol. Zastali su, izmenili par kurtoaznih polurečenica i nastavili skupa.

Прегурати мај.

Прошла је прва слава без мог оца. Када је ударила ноћ уочи славе и када се испоставило да треба издржавати њен минут по минут, постало је јасно да ми је потребна стратегија за сутрашњи дан. Најближе рођаке, нешто преко двадесетак, претворити у све те људе, искључити се емотивно и тако бити способан за пристојну комуникацију, искључити сећања на претходне славе, рутински завршавати послужење. Одрадити дан и вратити се кући.

Већ годинама је најтежи тренутак породичних славља онај после - повратак у празну кућу. То је старо и навикнуто. Одлазак на славље код мојих, а у празнију кућу је оно обележје овогодишњих празника које је још теже падало. Овогодишњег славског сутрадана је требало бити и добар домаћин.