Čekajući Srbiju -part one

/ 11.07.2009. u 08:55

Komentari: 103
Čitanost: 48012
/
Preporuke: 4224
/

Opština Ljubovija nalazi se u zapadnom delu Srbije i graniči se s opštinama:Bajina Bašta,Valjevo, Osečina, Krupanj i Mali Zvornik, a rekom Drinom s Republikom Srpskom, odnosno Bratuncem i Srebrenicom.

Ms Milić

Srebrenica -- Danas će u Memorijalnom centru Potočari kod Srebrenice biti sahranjeni posmrtni ostaci još 534 identifikovane žrtve ratnog zločina Vojske RS u tom gradu 1995.

B92 sajt

Top najavljuje start regate

Vecernje novosti, 10.07.2009 11:03:36

Na reci Drini u subotu, 11. jula, biće održana velika tradicionalna rekreativno-turistička manifestacija „Drinska regata“, koja je za kratko vreme postala jedna od najvećih rečnih regata na Balkanu i u Evropi, pa se očekuje više od 1.700 plovila sa oko 20.000 učesnika.
Organizator „Drinske regate“ očekuje da će, prema pokazanom interesovanju, doći ljubitelji plovidbe Drinom iz Beograda i mnogih zemalja Evrope.

Učesnici „Drinske regate“, na kojoj će po osmi put komandant biti Zoran Vojinović, komandant duge plovidbe, sa startnog mesta u Rogačici u svojim plovilima krenuće niz Drinu ka Ljuboviji u 9.00 ujutro.
Start za plovidbu biće oglašen plotunom iz trešnjevog topa, koji će opaliti Nenad Manojlović, vaterpolista, i mladi glumac Nenad Okanović, koji u TV seriji „Selo gori, a baba se češlja“ igra ulogu sina Dragana, koji su rođeni u Ljuboviji i promoteri su ovogodišnje regate.
Učesnike regate zabavljaće tri orkestra trubača koji će sa njima ploviti u tri čamca.
Maršruta plovnog puta niz Drinu od Rogačice do Ljubovije duga je 40 kilometara. Prolazi kroz veoma lepe predele koji okrepljuju oči i dušu i postaju nezaboravni...

.........................................................

SDU, 10.7.2009.

Predsednici Narodne skupštine Republike Srbije gospođi Slavici Đukić Dejanović,
Narodni poslanik dr Žarko Korać, u ime Socijaldemokratske unije, predlaže usvajanje Deklaracije o Srebrenici
DEKLARACIJA O OBAVEZAMA DRŽAVE SRBIJE DA PREDUZME SVE MERE ZAŠTITE PRAVA ŽRTAVA RATNIH ZLOČINA, A POSEBNO ŽRTAVA GENOCIDA U SREBRENICI

Narodna skupština Republike Srbije,
polazeći od činjenice da je Srbija punopravni član Ujedinjenih nacija i Saveta Evrope,
da je Srbija potpisnik Konvencije o sprečavanju i kažnjavanju zločina genocida,
naglašavajući da je genocid zločin po međunarodnom pravu koji je u suprotnosti sa duhom i ciljevima Ujedinjenih nacija koji civilizovani svet osuđuje,
podsećajući da je kroz celokupnu istoriju ljudskog roda genocid, bez obzira da li je vršen u vreme rata ili mira, pričinjavao veliku štetu čovečanstvu, kao i da medjunarodno pravo obavezuje zemlje-potpisnice Konvencije da genocid sprečavaju i, kada je izvršen, kažnjavaju,
ukazujući da je izvršenje genocida, planiranje genocida, neposredno ili javno vršenje genocida, pokušaj genocida i svako saučesništvo u genocidu, kažnjivo
naglašavajući da je poricanje genocida i odobravanje genocida čin koji ima karakter saučesništva u zločinu, jer je sprečavanje i kažnjavanje zločina genocida otelotvorenje savesti čovečanstva
Imajući u vidu najviše i opšteprihvaćene državne interese:
izgradnju i razvoj demokratskog, na načelu vladavine prava zasnovanog društva u Republici Srbiji, u kojem se dosledno poštuju ljudska prava,
očuvanje i jačanje stabilnosti i saradnje u regionu bivše Jugoslavije ili jugoistočne Evrope i
približavanje i uključivanje Republike Srbije, u evropske asocijacije sa krajnjim ciljem prijema u Evropsku Uniju;
uvažavajući napore relevantnih međunarodnih institucija, vladinih i nevladinih organizacija u pogledu saradnje sa Međunarodnim krivičnim tribunalom u Hagu,
prepoznavajući važne korake koji su učinjeni formiranjem uslova za početak domaćih suđenja za ratne zločine,
insistirajući na principima i ciljevima Povelje Ujedinjenih nacija, pre svega, na poštovanju ljudskih prava i bezbednosti i
posebno ukazujući na osnovne principe Univerzalne deklaracije o pravima čoveka Ujedinjenih nacija:
- da je priznavanje urođenog dostojanstva i jednakih i neotuđivih prava svih članova ljudske porodice temelj slobode, pravde i mira u svetu;
- da je nepoštovanje i preziranje prava čoveka vodilo varvarskim postupcima, koji su vređali savest čovečanstva;
- da je bitno da prava čoveka budu zaštićena pravnim sistemom;
- da je nužno da se podstiče razvoj prijateljskih odnosa medu narodima;
- da je zajednički standard koji treba da postignu svi narodi i sve nacije da bi svaki pojedinac i svaki organ društva, imajući ovu Deklaraciju stalno na umu, težio da učenjem i vaspitavanjem doprinese poštovanju ovih prava i sloboda da bi se postupnim unutrašnjim i međunarodnim merama obezbedilo njihovo opšte i stvarno priznanje i poštovanje kako među narodima samih država-članica, tako i među narodima onih teritorija koje su pod njihovom upravom.
Narodna Skupština Republike Srbije
OCENJUJE
Da shodno međunarodnim dokumentima koji su postali sastavni deo pravnog sistema Srbije, državni organi Republike Srbije imaju dužnost da preduzmu sve raspoložive mere za aktivno suočavanje sa genocidom i ratnim zločinima i pomognu rehabilitaciji žrtava i članova njihovih porodica.
Ovu dužnost državnih organa Republike Srbije nalažu:
1. Međunarodni pakt o građanskim i političkim pravima Ujedinjenih nacija koji proklamuje:
“da se prema principima izraženim u Povelji Ujedinjenih nacija, priznavanje dostojanstva koje je bitno za sve članove ljudske porodice i njihovih jednakih i neotuđivih prava, predstavlja osnovu slobode, pravde i mira u svetu,” i propisuje:
1) da sloboda ubeđenja može biti predmet onih ograničenja koja predviđa zakon, a koja su nužna radi zaštite javne bezbednosti, reda, zdravlja ili morala, ili pak osnovnih prava i sloboda drugih lica.
2) da ostvarivanje slobode izražavanja obuhvata posebne dužnosti i odgovornosti i da zato može biti podvrgnuto izvesnim zakonskim ograničenjima radi poštovanja prava ili ugleda drugih lica, kao i zaštite državne bezbednosti, javnog reda, javnog zdravlja i morala.
3) da je svako propagiranje rata zakonom zabranjeno.
4) da je zakonom zabranjen svaki poziv na nacionalnu, rasnu ili versku mržnju i koji predstavlja podsticanje na diskriminaciju, neprijateljstvo ili nasilje.
2. Evropska konvencija za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, koja, kao sastavni deo unutrašnjeg pravnog sistema, predviđa:
1) da sloboda ispovedanja ubeđenja može biti podvrgnuta samo onim ograničenjima koja su propisana zakonom i neophodna u demokratskom društvu u interesu javne bezbednosti, radi zaštite javnog reda, zdravlja ili morala, ili radi zaštite prava i sloboda drugih;
2) da korišćenje svih sloboda povlači za sobom dužnosti i odgovornosti, ono se može podvrgnuti formalnostima, uslovima, ograničenjima ili kaznama propisanim zakonom i neophodnim u demokratskom društvu u interesu nacionalne bezbednosti, teritorijalnog integriteta ili javne bezbednosti, radi sprečavanja nereda ili kriminala, zaštite zdravlja ili morala, zaštite ugleda ili prava drugih, sprečavanja otkrivanja obaveštenja dobijenih u poverenju, ili radi očuvanja autoriteta i nepristrasnosti sudstva.
3. Ustav Srbije, koji naglašava:
1) da je Povelja o ljudskim i manjinskim pravima sastavni deo Ustava, te da se odredbe međunarodnih ugovora o ljudskim i manjinskim pravima neposredno primenjuju;
2) da ratifikovani međunarodni ugovori i opšteprihvaćena pravila međunarodnog prava imaju primat nad zakonodavstvom Srbije.
4. Povelja o ljudskim i manjinskim pravima, koja obavezuje:
1) da se ljudska i manjinska prava zajemčena Poveljom tumače na način kojim se unapređuju vrednosti otvorenog i slobodnog demokratskog društva, u skladu sa važećim međunarodnim jemstvima ljudskih i manjinskih prava i praksom međunarodnih tela koja nadziru njihovo sprovođenje;
2) da sloboda ispoljavanja vere ili ubeđenja može biti ograničena zakonom, ako je to neophodno radi zaštite javne bezbednosti, zdravlja, morala ili prava drugih lica;
3) da se pravo na slobodu izražavanja može ograničiti zakonom, ako je to neophodno radi zaštite prava i ugleda drugih lica, očuvanja autoriteta i nepristrasnosti suda, nacionalne bezbednosti, javnog zdravlja i morala ili javne bezbednosti;
4) da se sloboda okupljanja može ograničiti zakonima država-članica ako je to neophodno radi zaštite javne bezbednosti, javnog zdravlja i morala, nacionalne bezbednosti ili zaštite prava drugih lica;
5) da se pravo na slobodu udruživanja može ograničiti zakonima država-članica, ako je to neophodno radi zaštite javne bezbednosti, javnog zdravlja i morala, nacionalne bezbednosti ili zaštite prava drugih lica;
6) da se organizacije čije je delovanje usmereno na nasilno rušenje ustavnog poretka, ukidanje zajemčenih ljudskih prava ili izazivanje rasne, nacionalne ili verske mržnje mogu zabraniti odlukom nadležnog suda;
7) da je zabranjeno i kažnjivo svako izazivanje i podsticanje nacionalne, rasne, verske ili druge neravnopravnosti, kao i izazivanje i raspirivanje nacionalne, rasne, verske i druge mržnje i netrpeljivosti;
8) da je država u obavezi da podstiče duh tolerancije i međukulturnog dijaloga i preduzima efikasne mere za unapređenje uzajamnog poštovanja, razumevanja i saradnje među svim ljudima koji žive na njenoj teritoriji, bez obzira na njihov etnički, kulturni, jezički ili verski identitet.
5. Zakon o nacionalnim manjinama Srbije, koji zabranjuje svaki oblik diskriminacije na nacionalnoj, etničkoj, rasnoj, jezičkoj osnovi, prema licima koja pripadaju nacionalnim manjinama, kao i da prava koja su predviđena ovim zakonom ne smeju biti korišćena radi ispunjenja ciljeva koji su suprotni načelima međunarodnog prava ili su upereni protiv javne bezbednosti, morala ili zdravlja ljudi.
U skladu sa navedenim međunarodnim dokumentima i Poveljom o ljudskim i manjinskim pravima,
Narodna skupština Republike Srbije
ZAKLJUČUJE
- da državni organi Republike Srbije hitno moraju da preduzmu sve raspoložive mere koje bi omogućile da se navedene odredbe međunarodnih dokumenata i domaćih propisa u potpunosti primene;
- da proces izgradnje demokratskog i multietničkog društva ne može da se bazira na negiranju zločina koji su počinjeni u naše ime;
- da poštovanje ljudskih prava podrazumeva i poštovanje žrtava;
- da pravilno ocenjivanje i vrednovanje zločina podrazumeva suočavanje sa prošlošću i da je to jedini put ka novom početku u demokratsku budućnost;
- da genocid ne sme da se veliča, ne sme da se negira i ne sme da se zaboravi;
- da suočavanje s prošlošću zahteva sistem institucija, mehanizama i procesa, koje je Srbija dužna da usvoji i primeni;
REPUBLIKA SRBIJA SE OBAVEZUJE
- da će razotkriti i kazniti svako ideološko opravdanje zločina;
- da će građanima otvoriti mogućnost da odbace kompromitovane vrednosne stavove, i da će onemogućiti instrumente, aktere i posledice masovnog nasilja iz javnog i društvenog života;
- da će obezbediti vrednosni diskontinuitet sa lošom prošlošću usvajanjem mera i propisa koje će predstavljati pravni okvir za odricanje politike zločina a kako bi se afirmisao adekvatan sistem vrednosti i reafirmisao izgubljeni osećaj za pravdu;
- da će podsticati takav politički dijalog koji neće otvarati prostor za pravnu instituzionalizaciju zločina niti dovoditi u pitanje elementarni smisao kategorija ispravnog, dobrog i pravednog ponašanja;
- da će usvojiti sve mere kako bi pitanje odgovornosti za zločin postalo stalna tema u političkom i javnom životu;
- da neće dozvoliti prihvatanje posledica zločina, tako što će pravdanje genocida predstaviti kao legitiman politički stav;
- da će poštovati presude koje su jasno definisale pravni karakter zločina genocida izvršenog u Srebrenici;
- da će se jasno obratiti žrtvama i njihovoj zajednici i priznati da je zločin izvršen u naše ime, i tim činom legitimne i moralne demonstracije distancirati se od zločina
Žrtve imaju pravo na to i to očekuju od nas.
U Beogradu, dana 10. jula 2009. godine

...............................

Sajt Peščanika...

Sinopsis

11. i 12. jula 1995. srebreničku enklavu su zauzele snage Vojske bosanskih Srba (VRS) i Ministarstva unutrašnjih poslova (MUP).

10. i 11. jula 1995. hiljade bosanskih muslimana pobeglo je iz enklave u bazu UN-a u Potočarima, blizu Srebrenice, gde su tražili zaštitu UN-ovog holandskog bataljona.

Istovremeno, približno 15.000 muškaraca, bosanskih muslimana iz enklave, kao i nekih žena i dece, okupili su se u selima Šusnjari i Jaglići i 11. jula u ogromnoj koloni krenuli kroz šume prema gradu Tuzli.

Ratko Mladić, komandant Glavnog štaba VRS-a i članovi njegovog štaba razradili su plan da ubiju stotine vojno sposobnih muškaraca koji su izdvojeni iz grupe muslimana u Potočarima.

Ljubiša Beara, šef bezbednosti Glavnog štaba, bio je zadužen za organizaciju, transport, pogubljenja po kratkom postupku i pokapanja muslimanskih žrtava.

Zdravko Tolimir, pomoćnik komandanta za bezbednost i obaveštajne poslove u Glavnom štabu, nadgledao je Ljubišu Bearu na tim zadacima.

Ljubiši Beari su u tim zadacima pomagali:

Vujadin Popović, šef bezbednosti Drinskog korpusa; Momir Nikolić, šef bezbednosti Bratunačke brigade i Drago Nikolić, šef bezbednosti Zvorničke brigade.

Za instrukcije i naređenja za provođenje operaciju ubijanja, navedeni oficiri bezbednosti oslanjali su se na komandante Ratka Mladića, Radislava Krstića, Vinka Pandurevića, Ljubomira Borovčanina, Vidoja Blagojevića i druge.

Radivoje Miletić je bio vršilac dužnosti načelnika Glavnog štaba VRS-a i bio je glavni savetnik Ratka Mladića. On je imao ključnu ulogu u pripremama za provođenje Mladićevih naređenja.

Milan Gvero je bio jedan od sedam pomoćnika koji su bili neposredno odgovorni komandantu glavnog štaba, Ratku Mladiću. Kako bi prisilili muslimansko stanovništvo Srebrenice i Žepe da napusti to područje, vojska bosanskih Srba stvorila je nepodnošljive životne uslove za stanovnike enklave, vojno porazila muslimanske snage, onesposobila lokalne snage UN-a i sprečila međunarodnu zaštitu enklava spolja.

Sprovođenje plana da se liše života vojno sposobni muškarci iz Srebrenice počelo je poslepodne 12. jula prisilnim odvajanjem vojno sposobnih muškaraca iz Potočara od njihovih porodica.

Od poslepodneva 12. jula i tokom celog dana 13. jula, više od 1.000 vojno sposobnih muškaraca muslimana transportovano je u Bratunac, gde su tokom 14. i 15. jula bili privremeno zatočeni u zgradama i vozilima.

Ujutro 13. jula i tokom celog tog dana, više od 6.000 vojno sposobnih muškaraca muslimana predato je snagama bosanskih Srba koje su bile stacionirane uz put između Bratunca, Konjević Polja i Milića.

Većina tih zarobljenika transportovana je u Bratunac ili Kravicu gde su privremeno bili zatočeni u zgradama i vozilima, zajedno sa muškarcima koji su bili izdvojeni u Potočarima.

Masovno i sistematsko ubijanje muškaraca iz Srebrenice počelo je ujutro 13. jula u približno 11.00 sati i nastavilo se tokom jula 1995.

Do 1. novembra 1995. celokupno muslimansko stanovništvo bilo je uklonjeno iz Srebrenice i Žepe, a snage VRS-a i MUP-a su ubile više od 7.000 muškaraca i dečaka.

Izvor: optužnice Međunarodnog krivičnog suda za bivšu Jugoslaviju u Hagu

Atačmenti

SDU - deklaracija o srebrenici.pdf / 195.96 / KB application/pdf

postavite na |

Komentari (103)

Sakrij replike | Pošaljite komentar

Komentare je moguće postavljati samo u prvih 7 dana, nakon čega se blog automatski zaključava

gbls 23:24 13.07.2009

Re: Postovana Jelena,

Vasa zlurada i cinicna predvidjanja o tome da se ne treba ici u posete "prijateljskim susedima",jer ako odete necete se vratiti,nisu nista drugo do popularizacija jednoog nakaradnog misljenja,diplomate naturcika i sta jos sve ne.

Jelena Milić 15:59 12.07.2009

rezolucijom na rezoluciju-nspm

Истина и помирење на ex-YU просторима
Предлог резолуције поводом догађаја у Сребреници
PDF Штампа Ел. пошта
Стефан Каргановић
субота, 11. јул 2009.

У петак, 10. јула 2009, холандска невладина организација Srebrenica Historical Project одржала је конференцију за штампу у Београду и том приликом је подвргла темељној критици резолуцију о Сребреници коју је Европски парламент у Страсбуру усвојио 15. јануара ове године. Истовремено, Пројекат је представио свој нацрт резолуције на ову тему коју би Народна скупштина Републике Србије требало хитно да усвоји.

Резолуција о Сребреници, коју је 15. јануара 2009. године усвојио парламент Европске уније, садржи низ недостатака који је чине неприхватљивим и Народна скупштина Србије не би смела да усвоји никакав текст састављен по таквом обрасцу. Међу тим недостацима су и следећи:

1. Резолуција игнорише геноцид и патње других етничких заједница у Европи током двадесетог века: Јевреји, 6 милиона; Јермени, 1,5 милион; Роми, пола милиона. Збир жртава сваке од тих заједница вишеструко премаша највећу процену бошњачких губитака око Сребренице у јулу 1995, од око 8000. Према томе, та резолуција је већ у основи неуравнотежена и она изазива сумњу да је њен текст био инспирисан политичким, а не хуманитарним обзирима. Народна скупштина Републике Србије се не сме везивати за докуменат који је тако очигледно једностран и пристрасан.

2. Резолуција Европског парламента неправилно масакр од највише 8000 особа третира као злочин који је по значају и тежини равноправан са холокаустом 6 милиона Јевреја током Другог светског рата. То представља неприхватљиво релативизирање и минимизирање једног правог геноцида који се стварно догодио на тлу Европе током двадесетог века, и који је од свих прихваћен као неоспоран. Скупштина Србије, као највише представничко тело српског народа, не сме се упуштати у тако неосетљиво и увредљиво прекрајање историјске стварности на штету својих суграђана Јевреја.

3. Резолуција Европског парламента не обухвата, и нигде не помиње, хиљаде Срба из насеља око Сребренице које су бошњачке снаге под командом Насера Орића побиле, нити њихова села, која су те снаге уништиле и попалиле. Самим тим, Резолуција Европског парламента је и на том плану неприхватљиво једнострана зато што околности од суштинског значаја приказује у искривљеном светлу. Она не одражава право чињенично стање у сребреничком крају од 1992. до 1995. године, а то је да су тешко страдале обе етничке заједнице, и српска и бошњачка, и да би једино морално решење било да се дан сећања одреди за жртве обе, а не само једне, националности.

Предложени модел Резолуције коју би Народна скупштина Републике Србије требало да усвоји одговара интересима Србије из следећих разлога:

1. У њему се, за разлику од текста Европског парламента, уравнотежено и нијансирано третирају сви релевантни морални, историјски и правни чиниоци.

2. Истиче се чињеница преко које Европски парламент олако прелази, а то је да у овој расправи српски народ заузима статус жртве, а не починиоца, геноцида.

3. Подвлачи се чињеница да је питање Сребренице и до данас, деценију и по након догађаја, још увек у потпуности отворено и у односу на све своје битне елементе, неразјашњено. Одбацује се натурање политички исконструисаних коначних закључака и неоправдано наметање кривице било коме осим директним починиоцима.

МОДЕЛ СРЕБРЕНИЧКЕ РЕЗОЛУЦИЈЕ СКУПШТИНЕ РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ

Резолуција Народне скупштине Републике Србије поводом Резолуције Европског парламента у вези са проглашењем 11. јула „Даном сећања на геноцид у Сребреници“

Полазећи од чињенице да је 15. јануара 2009. Европски парламент у Страсбуру изгласао резолуцију на тему догађаја у и око Сребренице у јулу 1995. године;

Полазећи од чињенице да су питања које се третирају у тој Резолуцији, и начин како се она третирају, од изванредног значаја за Републику Србију и њене грађане свих опредељења и националности;

Полазећи од чињенице да Народна скупштина Републике Србије, као највише заступничко тело грађана ове Републике, има посебну обавезу да штити суштинске интересе Републике и да са највећом пажњом прати и одражава расположење грађана;

Примећујући да је наведена Резолуција Европског парламента изазвала негодовање најширих слојева јавности у Републици Србији зато што се она перципира као једнострана и највећим делом чињенично неутемељена;

Примећујући декларативни став челника и установа Европске уније да је место српскога народа у Европи и позиве које му они упућују да пође „европским путем,“ али и да – уколико му га они тенденциозно поплочају незаслуженим увредама и понижењима – српски народ врло лако може да одлучи да тај пут потпуно заобиђе;

Имајући у виду своју обавезу, у оквирима који су примерени законодавном органу, да се огласи по свим питањима која се тичу интегритета, угледа и безбедности Републике Србије а поготову онда када се на тај начин одражавају плебисцитарна воља и расположење грађана Републике Србије;

Подсећајући да је српски народ на овим просторима сам био мета окрутних прогона и геноцидног сатирања, у Јасеновцу током Другог светског рата и у оквиру релативно недавне операције „Олуја“, коју су комбиноване хрватско-муслиманске снаге извеле на само пар седмица након догађаја у Сребреници, уз неупоредиво већи збир укупних жртава, а да то уопште није привукло пажњу Европског парламента, те да стога српски народ на основу властитог искуства има истанчану способност да препозна појаву геноцида, као и моралну компетентност да као жртва о тој појави расуђује;

Подсећајући да европски двадесети век обилује примерима масовног уништавања читавих народа, који по димензијама и стравичности на много премашују догађаје на које се усмерава Европски парламент, а то је масовно истребљење европских Јевреја оличено у Аушвицу, као и геноциди почињени над Ромима, Јерменима, Курдима и Пољацима, да поменемо само неколико најизразитијих;

Народна скупштина Републике Србије донела је следећу

Резолуцију:

Народна скупштина Републике Србије осуђује све ратне злочине, без обзира на починиоца, и све повреде међународног ратног и хуманитарног права, и залаже се безусловно за кажњавање свих извршиоца таквих злочина и преступа. Самим тим, Народна скупштина Републике Србије спремна је да поздрави и да подржи сваку објективну и политички неутралну иницијативу у том смислу, и она позива Владу Републике Србије да у свакој прилици учини то исто.

Међутим, у односу на наведену Резолуцију Европског парламента од 15. јануара 2009. године, Народна скупштина Републике Србије са жаљењем констатује следеће:

(1) Европски парламент без икакве основе и без очигледног повода донео је једну контрадикторну Резолуцију где, с једне стране, у параграфима 1 и 4, заговара „помирење“ и изражава солидарност са „свим жртвама злочина почињених током ратова у бившој Југославији.“ Међутим, с друге стране, у параграфима А, Б и Ц, он наметљиво привилегује само једну групу жртава а починиоце, у том издвојеном случају, уз коришћење звучног епитета „геноцид“, тенденциозно везује за припаднике једне од главних етничких заједница у Босни и Херцеговини. При том, Европски парламент неоправдано игнорише жртве српског народа у и око Сребренице у трогодишњем периоду рата пре јула 1995. и он упадљиво пропушта да идентификује починиоце тих окрутних злочина. Ова ноторна недоследност Резолуцију Европског парламента лишава сваког привида моралне озбиљности и самим тим Народној скупштини Републике Србије онемогућава да јој се придружи.

(2) Сврха и права позадина ове Резолуције Парламента Европске уније, као и њена унутрашња противуречност, огледају се још сликовитије у параграфу Е где стоји да „у пркос огромним напорима... досадашње истраге не дозвољавају потпуну реконструкцију догађаја у и око Сребренице.“ Оваква констатација, која је заправо тачна, апсолутно искључује самоуверено доношење коначних закључака о том сложеном догађају, а посебно чини проблематичним – и за Народну скупштину Републике Србије – неприхватљивим олако коришћење најтежих правних квалификација у односу на један народ који се борио за своју слободу и имплицитно бацање љаге на његове институције, као што је Република Српска, које су на темељу неприкосновених међународних уговора настале из те борбе.

(3) Народна скупштина Републике Србије енергично се супротставља свакој злоупотреби људске патње и трагедије у политичке сврхе. Такви поступци су посебно забрињавајући када потичу од стране оних који вербално заговарају највише људске и демократске вредности, али чија пракса најчешће није у складу са тим декларативним начелима. Тај раскорак се огледа и у начину како је ова Резолуција парламента ЕУ била импровизована и изгласана, у ноторном нескладу са правилником тела које га је усвојило. У Правилнику Европског парламента [Rules of procedure, 16th edition, October 2008], правило 96 (1), стоји: „Парламент ће обезбедити највећи степен транспарентности у свом раду...“, а правило 114 (2) гласи: „Предлози (политичких група) доставиће се одбору који је задужен за њихово разматрање“ и (3) предвиђа да одбор затим, уз свој коментар, тај предлог шаље Парламенту. Народној скупштини Републике Србије није познато да је било који одбор Европског парламента по овом врло значајном питању одржао јавну расправу било какве врсте или да је упутио позив свим заинтересованим странама да у њој узму учешћа и да изложе своје аргументе и изнесу чињенице које сматрају битним за правилно и објективно сагледавање догађаја у и око Сребренице током ратног сукоба од 1992. до 1995. године. Уколико Европски парламент није испоштовао ни ставке сопственог Правилника, које му изричито налажу транспарентност у поступању, нити је пружио могућност да се огласе онима који по овом питању имају различито мишљење од подносиоца Резолуције о Сребреници, онда је на тај начин прогурана Резолуција лишена моралног ауторитета. Чињеница да је у пленарној „дискусији“, од неколико стотина чланова Европског парламента, учешће узело само десетак посланика, и то углавном из редова предлагача, додатно појачава утисак да се ради о симулакруму, а не о правом парламентарном поступку који би могао послужити за пример младим демократијама источне Европе.

(4) Из свих горе наведених разлога, Народна скупштина Републике Србије одлучује да напред наведена Резолуција Европског парламента од 15. јануара 2009. године ни суштински ни процесно не задовољава минималне услове за један озбиљан и морално одговоран парламентарни акт. Уколико тај докуменат садржи ставке које не одговарају историјским чињеницама и које наносе штету угледу Републике Србије и њених грађана, ова Народна скупштина га не може позитивно оценити нити усвојити. Једини став у тој Резолуцији који Народна скупштина Републике Србије безусловно прихвата садржан је у тачки 3, где стоји да „привођење правди оних који су одговорни за масакре у и око Сребренице представља важан корак у правцу мира и стабилности у региону.“ У том смислу, ова Народна скупштина захтева од међународних правосудних установа, које су основане у ту сврху, да прекину са политиком суштински једнонационалног кривичног гоњења за ратне злочине и апелује на Европски парламент да суспендује своју на брзину донету и импровизовану Резолуцију и да коришћењем сопствених институционалних механизама закаже исцрпну и транспарентну јавну расправу по овом значајном питању пре него што буде донео било какву резолуцију или закључак.

(5) Ову резолуцију објавити у „Службеном гласнику Републике Србије.“

Стефан Каргановић је председник холандске невладине организације Srebrenica Historical Project чија се Интернет презентација налази на www.srebrenica-project.com

Пристигли коментари (9)
Пошаљите коментар