Fašizam od kristal šećera

Piše: Boban Stojanović  

(Povodom 9.novembra – Međunarodnog dana protiv fašizma i antisemitizma/ Dan sećanja na Kristalnu noć)

Lizalica je tvrdi slatki proizvod, čiju bazu čine šećer, kukuruzni sirup, veštačke boje i arome. Neke lizalice u sebi sadrže žvaku, neku vrstu meke bombone ili karamele. Recept za lizalice kakve danas nalazimo u prodavnicama, uz manje izmene, datira iz 1924.godine.

Jednu takvu lizalicu, htela je, u martu ove godine da kupi jedna devojčica. Romkinja. Imala je novca u džepu da tu istu lizalicu plati. Ali, pre nego što je uspela da to uradi, prodavac je ščepao za ruku, opalio šamar i izrazio sumnju da krade!

Nakon toga, fašizam nam se osladio mnogo više nego ranije...

Postoji priča Hane Arent o odbeglim nemačkim oficirima koji su po malim nemačkim gradovima radili kojekakve uobičajene poslove i skrivali se iza nevinosti svakodnevice. Jedan od njih je bio debeljuškasti proizvođač čokolade. Vrlo, vrlo simpatičan čovek. Imao je iza sebe teret nekoliko hiljada žrtava. Ali, bio je veoma ljubazan.

Nakon šezdeset godina, slika se manje više ponavlja. Kao i recept za lizalicu, uz manje izmene.

Na Sajmu knjiga u Beogradu, ove godine, pojavila se knjiga Ima čuda, nema čuda, pesnika za decu -Radovana Karađžića.

Ilustracije je radio – Momo Kapor.

Kultura nema granica. Kao valjda ni ova, domicijalna demokratija. Kao ni sva ta prava na slobodu izražavanja, pisanja, misli, vero – i drugih – ispovesti!

Uopšte ne želim da prihvatim činjenicu da čovek za koga se sumnja da odgovoran za ubistvo nekoliko hiljada ljudi u Srebrenici, može da bude dečiji pesnik.

I uopšte ne želim da verujem da između sumnje da neko dete želi da ukrade lizalicu i sumnje da je neko počinio masovni zločin, može da se stavi znak jednakosti.

Jer...

Naš čovek je likviridao ljude da bi nas zaštitio, a tamo neka njihova devojčica je htela da ukrade lizalicu našem čoveku!

Jer...

Činjenica su hiljade srebreničkih žrtava, a sumnja u krađu lizalice ostaje.

I, jer...

Gde pravde nema, fašizam uspeva!

Kada se kao u našem slučaju, sretnu narastajući fašizam i nestabilna demokratija, onda se javljaju frontovi, ne samo fašista i antifašista, već i pravih antifašista i salonskih antifašista.

Za ove prve, antifašizam je odnos prema životu, a za ove druge prema sopstvenom dupetu.

Na ivici da ga osude, nađe se svako ko pokuša da kaže nešto o kalkulisanju antifašizmom, ali, ako bih i sada pristao da ćutim onda moja borba ne bi imala smisla, kako je to znala da kaže Sofi Šol.

Da smo antifašisti, setimo se pred izbore ili onda kada je zaista nedopustivo da ne odreagujemo, posebno kada je napad na neku od dovoljno ispolitizovanih nacionalnih ili verskih manjina.

No, često mali ljudi i njihovi fašizmi ostaju po strani.

Tako, pre neki dan, u autobusu, preko puta mene, sedi bela gospođa u poznim pedesetim, koja na svojoj garderobi nema trunčicu prašine, njena je torba tako zift crna. Negde kod Ade, vidi Romkinju kako prosi, sablazni se onako sama za sebe, a onda doda ženi pored nje: Bože, Bože, a da je pozoveš da ti sredi kuću, ona ne bi, više voli ovako da prosi!

Ubeđen sam da ona prva ne bi tu istu Romkinju pustila u svoj stan.

Sa istim prizvukom ljudi se oglušuju da potpišu neku inicijativu protiv nasilja u porodici. Kada sam pre par godina potpisao peticiju da u Knez Mihajlovoj treba da ostanu ulični prodavci, jedan stariji čovek mi je dobacio: Ako, potpisuj, pa da vidiš kada te stave na spisak i sutra ne možeš da nađeš posao!

Ovde, kod nas, romska deca uvek imaju nameru da kradu, a sva ostala deca su poštena. Toliko su poštena i toliko vole naše društvo, našu kulturu i našu zemlju da su u stanju da održe nacistički marš da nam to dokažu.

Ovde, kod nas, netolerancija prema fašizmu naziva se nasilje, nedemokratičnost, mi se stidimo otpora.

Ovdašnjih žrtava fašizma, kako onih od pre pola veka, tako i onih od pre nekoliko godina, setimo se kada ulazimo u predizborne trke ili parafiramo pro-evropske anekse, zakone i ugovore.

Ne mogu da aplaudiram salonskim antifašistima koji izbacuju hiljadama puta rečene fraze i ograđuju se kako Srbija nikada nije bila fašistička!

Nedavno sam saznao poražavajuće podatke o položaju Roma na Kosovu.

Prevedeno, Romi uvek ostaju po strani svih grupa, jednako su prema njima surovi i Srbi i Albanci, prema njima međunarodne organizacije pokazuju najmanje poštovanja.

I zato ću i ove godine ću, krajnje netolerantno, da se svrstam i stanem baš u odbranu Roma.

Kada kažem fašizam prvo pomislim na njih.

Sva ta mnoštva i pluralizam društva, taj nategnuti pluralizam me dovode nekada do ivice nerava.

Što nacionalizam, pa i onaj manjinski zabrlja, to niko ne može da popravi, i dok se sve te nacionalne manjine i većine reže jedne na druge, Romi zaista ostaju po strani, njime se sve obija o glavu.

***

Fintan O’Tul, dramski krtičar iz Irske, govorio je o tome da nema nevinih i da kultura NIJE odbrana od varvarstva, i da je najgore što se dešava je da su kulturna osoba i neuki ubica često bili jedno te isto.

I to je suština celog ovog problema.

I to je razlog zbog čega se ovaj tekst završava sa tri tačke.

...

Boban Stojanović
text and photo collage 

www.queeriacentar.org