Sustigla nas istorija, nadajmo se bez “narodnog odisaja”

U traženju odgovora gde smo potrošili XX vek i kakvo nam je stanje nacije mislim da razmišljanje Latinke Perović o tome može biti vrlo konstruktivna dopuna i odgovor na mnoge teze Dobrice Ćosića, a i drugih. U tom smislu evo nekih sižea iz njenih razmišljanja o tome:

“Tvrdnja da je Srbija samo objekt istorije, žrtva interesa velikih država i koalicija malih, jednostavno nije istinita. Promišljanje vlastite istorije podrazumeva dešifrovanje ključnih protivrečnosti razvoja i ponuđenih strategija njihovog razrešavanja.

Mala, siromašna i neprosvećena zemlja – na početku XIX veka ni milion stanovnika, uoči Prvog svetskog rata tri miliona, od čega devet desetina čini seljaštvo – Srbija nije mogla iznedriti originalne ideje. Stvarna istorija društvenih ideja u njoj je istorija recepcije velikih evropskih ideja i njihove prerade do neprepoznatljivosti izvora.
Ne treba zaboraviti da su procesi kroz koje Srbija prolazi u XIX veku uporedivi sa procesima kroz koje je Zapadna Evropa prošla u XVIII, čak u XVII veku. Ideja o neponavljanju zapadnoevropskog puta koja je po definiciji antikapitalistička i antiliberalna izražava frustrirajuća svest o razvojnom jazu. Ona formira ideologiju kojoj društvena misao u Srbiji duguje nekolike ideje: ideju narodne države nasuprot pravnoj državi; narodne samouprave nasuprot podeli vlasti; narodne partije koja je po samorazumevanju jedini predstavnik interesa naroda kao socijalne i nacionalne celine. To je ta matrica koja se teško menja.
Naravno, moguće je marginalizovati njihove nalaze i izbeći raspravu, ali to neće ukinuti protivrečnosti u stvarnosti, koje su se dramatično izoštrile u poslednjoj deceniji XX veka. U prvom redu, rascep između političke modernizacije sa jedne strane i arhaične i stagnantne ekonomije sa druge, kao i između razvoja realne države po dubini i teritorijalne ekspanzije da bi se stvorila etnička država. Nerazrešenost ovih protivurečnosti dovela je Srbiju do izbora pogrešne strategije na kraju XX veka i drži je u stanju dubokog rascepa između samopercepcije i stvarnog stanja.

U svakom slučaju, ako se ne shvata da je razvoj posle Drugog svetskog rata, a naročito u poslednje dve decenije, povećao međuzavisnost u svetu i da je Balkan kao nikad u svojoj istoriji u mreži te međuzavisnosti, Srbija može postati inkompatibilna sa drugim zemljama u samom regionu. Ako sve te zemlje imaju tržišnu privredu a Srbija podržavljenu, ako su sve one sekularne a Srbija ima tendencije ka teokratskoj državi, ako se sve one pridružuju evroatlantskim integracijama a Srbija ima devetnaestovekovno shvatanje suvereniteta – zatvaranje je neizbežna posledica. Nakon svega, zatvorena zemlja je modus vivendi struktura koje su nastale u ratovima devedesetih godina. U zemlji zapuštenoj i osiromašenoj, bez unutrašnje ekonomske i društvene dinamike i vladavine prava, sveopšte korumpiranje je glavna politička filozofija tih struktura.

”Upravo je razvoj posle 5. oktobra 2000. godine potvrdio da se tek kad u društvu i ono što je objektivno rđavo postane jasno, otvara mogućnost za traženje rešenja. Factum brutum srpskog stanja: nedovršenost države, propala ekonomija, nepovoljni demografski trendovi, nivelacija kriterijuma svake vrste koja proizvodi apatiju i nesigurnost, nedostatak perspektive za generacije koje dolaze – opire se uprošćenim tumačenjima za kojima se, u odsustvu napora pa i intelektualnog potencijala da se razume ono što se dogodilo, najčešće poseže.”

Sukobi sa jednom susednom zemljom mogu biti incident. Ali, sukobi sa gotovo svim susednim zemljama, uz odbijanje dijaloga sa Albancima, govore o konstrukcionoj greški u politici.
Nesporazumi sa Makedonijom, Crnom Gorom, Hrvatskom nisu samo vratili retoriku iz devedesetih godina već su otvorili pitanje odnosa prema politici koja je dovela do ratova. Na šta se nakon svega računa? Na silu i to u situaciji kad vodeći ljudi u Vojsci govore o tome da je ona na granici egzistencijalne izdržljivosti? Na Rusiju koja ima suviše posla i kod kuće i koja svojim trajnim državnim interesima nikada nije pretpostavljala nesporne emocije prema srpskom narodu? Puštanje iz boce starih duhova može samo da podstakne haos koji bi teško bilo kontrolisati. Rat, makar samo u glavama, isključuje mogućnost koncentracije na mirnodopske poslove, na razvoj ekonomije, prosvete, kulturnih i političkih institucija.
Hteli mi to ili ne, suočavanje je već u toku. Pred Međunarodnim sudom u Hagu teku procesi optuženima za teška kršenja međunarodnog humanitarnog prava u jugoslovenskim ratovima. I pred domaćim sudovima se vode procesi optuženima za počinjene zločine.. Kako je drugačije moguće suočavati se sa istinom osim spoznajom istine o sebi? U šta vodi podozrenje prema činjenici da se ovaj princip prihvata i u drugim politički zrelim narodima?
Odakle je krenulo pretvaranje ubijanja u zanat? Od onog uveravanja da ako ne umemo da radimo, umemo da ratujemo? Ta strategija je završila u zločinu, i to se ne može skriti. Njena je poslednja odbrana da se sa tim identifikuje čitav narod. Tvrdnja da suprotno stanovište nije popularno i da odnosi glasove na izborima nije ništa drugo nego pokušaj kolektivizovanja krivice. U krajnjoj liniji, to je učvršćivanje zaostalosti da bi moglo da se na njoj parazitira. Taj krug od udvaranja narodu do njegovog preziranja kad stigne račun više puta je opisan.
Sa stanovišta dugoročnog interesa srpskog naroda, dve mi se stvari čine posebno važnim. Upotreba srpskog naroda kao materijala za ostvarenje velikodržavnog projekta, a onda njegovo puštanje niz vodu. Od ljudi je uvek bila važnija teritorija. To nije dedukcija već eksplicitno stanovište izvođača velikodržavnog projekta. Zato ni ovog puta žrtve nisu bile u prvom planu. Sve dok se ne prihvati nova realnost, i Srbija i Hrvatska ne urede kao pravne države, tinjaće nada u obnovu velikodržavnog projekta, odnosno potreba da se on osujeti.”

Inače, u aktuelnoj sveopštoj situaciji u Srbiji nije se zgoreg podsetiti čuvenog  “narodnog odisaja” u periodu  1887-1896. godine, nasilja i haosa izazvanog obračunom radikala sa naprednjacima.

Naprednu stranku organizovali su najobrazovaniji ljudi u Srbiji toga vremena, sa težište na modernizaciji i razvoju Srbije po uzoru na evropske države. Ali Narodna radikalna stranka u njima videla izdaju tradicionalnih ustanova i vrednosti srpskog naroda, i njegovih zavetnih ciljeva: oslobođenja i ujedinjenja srpskog naroda. Time je Napredna stranka, koja se u spoljnoj politici oslanjala na Austro-Ugarsku, postala unutrašnji neprijatelj koji je poistovećen sa stranim zavojevačem. Posle pada druge vlade Napredne stranke, u unutrašnjosti Srbije zavladalo je bezvlašće u kome je započelo linčovanje od strane radikala koje se širilo poput požara. Cilj je bio uništenje naprednjaka,a pasivnost vlade, odnosno nekažnjivost teških krivičnih dela, dala je slobodu gomili, rulji kako je tadašnja štampa imenovala njihove počinioce.

Za devet godina, od 1887-1896. godine ubijeno je 377 naprednjaka.

Samo 1887.godine broj žrtava “narodnog odisaja”  bio je 140 ubijenih, otprilike isto toliko zlostavljanih, bilo je oko 50 slučajeva rušenja naprednjačkih domova i 70 slučajeva paljevina.14 ubistava su počinjena na vrlo brutalan način, zabeleženi su slučajevi da su žrtve naticane na ražanj ili premlaćivane kocem. Posebno zadovoljstvo masi je pričinjavalo zlostavljanje, a najčešći oblik zlostavljanja bilo je jahanje naprednjačkih prvaka

Stradale su čitave porodice, a mnoge porodice su prebegle u inostranstvo. Mestimično su žrtve pružale otpor, što je u vladinim novinama predstavljano kao izazivanje i žrtve su proglašavane krivcima.

Daleko bilo, ali mnogi danas u Srbiji opravdavajući nasilje, huliganstvo, mržnju i poziv na linčovanje političkih protivnika i onih koji drugačije misle, prizivaju “okazivanje” i reprizu “narodnog odisaja”.

Nadajmo se da će razum nadvladati bezumlje a snage razuma sile mraka.