Skandiranje koje Srbiju ne spašava

Srbija se nalazi u ozbiljnim teškoćama koje se mogu prevazići samo nacionalno odgovornim radom svih,kao što je nekada govorio Jovan Cijić.Politička borba mora da se vodi tamo gde joj je mesto jer je to ozbiljna stvar a ne folkolor pa ne može biti ni deo navijačkog folklora, mada je skandiranje “Spasi Srbiju , ubij se” teško svrstati u bilo koju vrstu folklora. 

Niko ozbiljan ne smatra da su stadioni mesto gde se vodi politika i da fudbalske utakmice mogu biti političke tribine. Navijači nisu političke partije ali ih očito neko instrumentalizuju kao grupe za pritisak.

Zato bi parlament i vlada morali postati ozbiljnija mesta ne samo gde se vodi politika, već mesta gde se ozbiljno raspravlja  šta se dešava u društvu i na stadionima.

Nije mi uopšte namera da se bavim , čak ni da kritikujem ponašanje navijača, već političkom neodgovornošću onih koji to tolerišu, podstrekavaju i usmeravaju.Nisam video ništa dobro kada se skandiralo “Spasi Srbiju i ubij se” Slobodanu Miloševiću, ni kada se skandiralo to isto Vojislavu Koštunicu, a ni sada kada se  skandira Borisu Tadiću ni bilo kome da se to upućuje.

Izjava predsednika Tadića da “neće da ima drugačiji tretman od drugih predsednika", i “da bi reagovao u slučaju da su navijači pogrdno skandirali nekom njegovom oponentu.”može se tumačiti politički korektnom jer bi svako drugačije reagovanje moglo da se tumači ličnim.Problem je što se ne radi o ničemu ličnom već vrlo opasnoj političkoj pojavi i praksi koja je negovana već 20 godina.

Kada su skandirali Miloševiću mnogi su odobravali, kada su su skandirali Koštunici opet su mnogi odobravali, sada kada skandiraju Tadiću neki odobravaju. Ono što je u kontinuitetu zabrinjavajuće je tolerisanje pa i odobravanje takvog ponašanja, što se nema mere kada je u pitanju odnos prema neistomišljenicima i političkim protivnicima i otkud toliko tolerisanje linča drugog bez razmišljanja da linč i njega može stići.

Evo jedna radio stanica koja se ponosi svojim patriotskim emisijama i tzv.”razgovorima sa narodom” danas je dvosatni program posvetila otvorenoj podršci takvom skandiranju, videći u tome skori pad aktuelne vlasti i dolazak  neke druge za koju voditelj i njegovi slušaoci imaju simpatije. To nije ništa sporno osim količine mržnje, vređanja  i poziva na nasilje od strane voditelja islušaoca koji se direktno javljaju u program.

Ko se dobro seća , navodno spasavanje Jugoslavije a zapravo njena propast počela je na stadionima. Dok su oni nama skandirali “četnici” njihova politička elita i javnost su ćutali a mi koristili kao povod da im se revanširamo. Kada su naši njima skandirali “ustaše” naša javnost je to tolerisala. Posle skandiranja prešlo se na tuče na i oko stadiona, i konačno počeo je rat.

Da ne bude zabune, nisu navijači ni onda ni sada ti koji su odigrali ili sada igraju neku ključnu ulogu, oni su samo bezobzirno, izmanipulisani da služe nekome.

Mnogo značajniju ulogu odigrali su mediji koji su manipulacijama usmeravali navijače i javnost.

Ako smo demokratska država, a kažemo da jesmo,onda svi treba da se zalažu za demokratske metode vladanja i smene vlasti, pa valjda se hvalimo kako smo se civilizacijski udaljili od onoga ko je rekao da se ne treba držati zakona ko pijan plota, pa onoga koji reče da to što mi hoćemo, hoćemo statutarno i nestatutarno, institucionalno i vanistitucionalno, ustavno i neustavno, pa valjda smo se za deset godina odmakli od haotičnog stanja  na ivici haosa u petoktobarskim promenama i uloge nekih vaninstitucionalnih činilaca.

Bilo kako bilo, niti je normalno niti na dobro miriše ako i dalje toleriše i ne sagledava ozbiljno  kuda sve to može da odvede.

I tu ne treba kriviti ni narod ni navijače već nezdravu političku klimu, nezdrave odnose među stranka, neodgovoran odnos stranaka prema budućnosti naroda i države jer samo kratkoročno misle o svojoj i budućnosti svoje stranke. Dok god među strankama vlada licemerje i šićardžijska logika u goloj borbi za vlast bez dovoljno političke kulture i kulture dijaloga, bez čojstva, dok se ružna praksa gleda i u parlamentu, teško će se politički život i politička scena upristojiti. Možda je prvi korak u tome da se politika istera iz sporta a sport ne uvlači u politiku.