O desno ra - me...

Pre dve noći sretoh u gradu dragog poznanika i kolegu iz rata, uvek vedrog D. Umesto na piće u kakvu usputnu kafančicu, on predloži da odemo na na večeru u restoran izvan grada, poznat po nešto bučnijoj klijenteli, ali i izvrsnoj kuhinji. Već posle prvog piva u razgovor uđe rat i ostade u njemu čitave večeri. A takva prisećanja mogu biti ili veoma neugodna, žuljajuća i dosadna, ili, pak, zanimljiva i vedra, pri čemu to zavisi ne od događaja koji su predmet sećanja, već od sagovornika. Dotakli smo se se i jedne zgode, koja nas je zbunjivala i te večeri, jednako kao i onog dana pre deceniju i po, kada se i odigrala.

Napad na zaselak B počeo je pre zore. Studen je očuvala desetak dana star sneg, prljav i odbojan, pa je čitavo poprište izgledalo neugledno, kao da se na njemu ima odigrati nekakva sitna krađa drva ili kokošaka, a ne jedna celodnevna bitka, taktički sasvim besmilena, pa stoga krvavija no što bi trebalo.

S, jedva punoletan i skoro devojački lep mladić iz diverzantskog odreda, bio je u sastavu grupe koja je trebala prva da otvorili vatru i označi početak akcije u čiji su uspeh više verovali učesnici nego oni koji su je zamislili.

Mada smrznuta zemlja i škripav sneg koraku ne daju da bude tih, ova je grupa neprimećeno stigla do svog cilja - kuće u kojoj je bilo smešteno interventno odelenje protivnika. Pri tom su, na način koji je za svedoke i danas volšeban i neobjašnjiv, prošli kroz minsko polje za koje se nije znalo, izbegli da uplašen frontaš iz lokalne jedinice na njih otvori vatru misleći da su to što jesu, ali u sastavu one druge, protivničke vojske, čija patrola ih nije otkrila iako su, nemajući vremena za traženje pravog zaklona, jednostavno polegali kraj puteljka kroz zaselak.

Obaveštajni podaci o kući u koju je trebalo ubaciti prve bombe bili su neobično precizni. Naknadno prebrojavanje ubijenih pokazaće da su se procena broja ljudi u interventnom odelenju i stvarni broj razlikovali za samo jednog čoveka. Nekoliko minuta pre pet časova S je bezglasno uklonio bunovnog i promrzlog stražara, da bi odmah nakon toga u kući odjeknule skoro istovremene detonacije šest bombi. Rafali kojima je dovršeno iznenađenje pomešali su se sa nestprljivim rafalima drugih udarnih grupa i užasnutim rafalima branilaca.

Ostatak toka i ishod bitke bez značaja su za ovu kratku pripovest. Na zbrčkanoj, već izbledeloj i iskrzanoj karti sećanja potrebno je obeležiti tek nekoliko trenutaka.

S-ov plen od njegove prve, i poslednje, žrtve bila je automatska puška G3. Objavljivanje radosti i gordosti zbog trofeja, dragocenog onoliko koliko je njegov rumunski kalašnjikov bio loš, prekinuto je jednim od stotina metaka koji su prosecali maglu tog praskozorja. Zrno mu je rascepilo lobanju na samom temenu i trebalo je manje od desetak minuta da mlado, lepo telo prestane sa grčevima koji su pojačavali ionako sveprisutan strah od trajućeg i bolnog umiranja u svedocima tog prizora.

M, vojnik koji je ostao da pazi na prolaz između dve kuće, upravo tamo gde je S pogođen, uzeo je pušku, taj zlosretni trofej, jer mu je iskustvo govorilo da njeni zaglušujući pucnji mogu obeshrabriti kolebljivijeg protivnika. Kada su se dvojica koja su umirućeg S odneli do saniteta vratila, zatekli su M kako leži potrbuške, sa licem nadole i šakama koje su ostale zgrčene hvatajući sneg. Zrno mu je preseklo vrat i umiranje verovatno nije trajalo duže od par trenutaka.

Borba se počela premeštati prema raskršću zapadno od B. Jedan od preostalih iz grupe koja je započela napad, vojnik od čijeg mi je imena ostalo samo to da je bilo sasvim obično i jednostavno, sa sobom je poneo pušku, ne želeći da ostavi dragocen plen. U trenucima borbe um pošteđuje čoveka skoro svake nepotrebne misli. Mada, dopušteno nam je zapitati se da li je ta osobina uma uvek dobra i hvale vredna. Jer, da je pomislio na tri leša koja su za manje od pola časa bili vlasnici te puške, možda ga zrno iz magle ne bi pogodilo u donji deo stomaka, isisavajući svu snagu iz tela i čineći ga nesposobnim za bilo šta osim za muklo stenjanje. Preživeo je slučajno. (Ima nečeg istovremeno utešnog i ironijskog u ovoj reči, slučajno, koju često upotrebimo za kakvu nedaću. Kao da se njome branimo pred neznanjem da li je kob koja nam se dešava besmislena ili unapred zapisana. Ma kakav da je istinit odgovor na to pitanje, ostaće zauvek nejasno da li je užasniji ili utešniji od onog drugog, netačnog.) Na njega je nabasao moj poznanik, večerašnji drug u piću, a tada starešina iz lokalne brigade i pronašao dvojicu da ga odnesu do saniteta, gde je smrt oterana mirisom joda i, pretpostavićemo, veštim rukama neke bolnčarke ili nekog mladog doktora. Na mestu gde je ranjenik ležao, kraj crvene mrlje na snegu, stajala je puška, prvi plen u okršaju koji je počeo tog jutra. U ratu se o ostavljanju oružja obično ne razmišlja, pa se moj poznanik sagnuo i podigao je sa zemlje, mehanički proverivši da li je ispravna i napunjena. Krenuo je prema zapadnoj strani zaselka, držeći se živica i niskih ograda između kuća, ali posle jedva desetak koraka, učinilo mu se da ga je neko udario po levoj nadlaktici. Okrenuo se, zbunjeno shvativši da kraj njega nema nikoga. A onda je ugledao sasvim malu tamnu mrlju na rukavu vetrovke. Zrno, još jedno koje je tog jutra izletelo iz magle, poderalo mu je kožu na bicepsu, zahvatajući tek malo mišića. Američki vojnici u Drugom svetskom ratu takvoj su rani od milošte govorili da je vredna milion dolara. U ovom ratu ona je garantovala tek sat vremena u lokalnom sanitetu ka kojem je moj poznanik D odmah krenuo - svojim zavojem umotao je stomak prethodnog ranjenika, pa vlastitu ranu nije imao čime previti. Susreli smo se nekoliko kuća odatle. Pružio mi je pušku. "Čuvaj mi je, ja odoh da mi ovo previju, pa se vidimo dole kod raskršća!"

Nedugo posle toga, možda je prošlo deset minuta, možda čitavih pola sata, sećanje na tok vremena u takvim situacijama nikada nije pouzdano, nastupilo je jedno od onih kratkih zatišja u razmeni vatre. Ušao sam u kuću koju su desetak vojnika iz tri različite jedinice pretvorili u nešto što bi trebala biti otporna tačka. Pušku sam spustio na pod i zapalio cigaretu, osećajući pri tom pomalo stida pred vojnicima što im ne mogu ponuditi nikakvu informaciju o tome šta treba da se desi u ostatku dana. Događaji su prezrivo odbacili volju svojih aktera.

Upravo kao što se utišala, pucnjava se nenadano razbuktala. Povici vojnika gubili su se u detonacijama 82-milimetarskih mina i projektila iz ručnih bacača. Trocevni protivavionski top koji je sa susednog brda, kao sa kakvog minijaturnog Olimpa, ispaljivao svoje munje ka selu, zaglušivao je ne samo glasove, već i misli. Istrčao sam iz kuće i više pužući nego hodajući obišao stotinjak metara unaokolo. Uverivši se da nema nepokrivenih mesta i da protivnapad na tom delu ne bi imao puno izgleda na uspeh, vratio sam se u kuću. Tek sa narednim zatišjem setio sam se puške koju mi je D poverio na čuvanje, ali ona više nije bila na mestu gde sam je ostavio. Stid je na trenutak nadjačao strah od sveprisutne pogibelji. Zahtevalo bi podroban i ovde sasvim suvišan opis bojišta i događaja na njemu da bi se objasnilo da puška nije mogla biti neprimećeno i krišom odneta. Naveče, kada je bitka već bila okončana, sreo sam D-a u komandi brigade.

"Nema one puške, k'o da je u zemlju propala", rekoh.

"Ma jebeš pušku, dobro smo danas glavu izvukli", odvrati on srdačno. "Ali ipak ćemo malo pogledati, svakako nije bilo smene ni za jednu jedinicu dole, nije mogla nestati."

Puška je, ipak, nekako nestala, zajedno sa njenim otiscima šestorice ljudi koji su je tog jutra doticali. Od te šestorice, trojica su bila mrtva, jedan teško, a jedan lako ranjen. Već pripiti, D i ja smo se smejali poređenju puške sa baterijom zla koja se praznila, pa dok je stigla do mene već je potrošila svoj napon.

U tom času u kafanu uđe čovek kojeg smo obojica poznavali. Nekad čvrst i spretan borac, sada je bio vlasnik pogleda u kojem su se stapale unezverenost i neka čudna lukavost, svojstvena ljudima na granici umobolnosti. Stajao je na vratima, ne primećujući stvarni sadržaj kafane, a kafana se pretvarala da ne primećuje njega. Uprkos grimasi protivljenja na mom licu, D mu mahnu rukom i pozva ga za sto.

"Ho'š jedno pivo sa nama, taman malo pričamo kako smo zauzeli B? A ti si, Bogami, tu najviše valj'o"

"Ne pijem ti ja više, moj komandante dobri. A i nema se šta o tome pričat'. Ludi mi, ludi oni, dobro je da je ikom ostala glava na ramenima. Ali mog'o bih jednu kafu, ako nije nezgodno."

"Može, kako ne može, za mog najboljeg borca može i kafa i večera".

"Sam živi, mater mu umrla, a nije se nikad ženio, sevap je", došapnu mi D dok je uzvanik pogledom tražio konobaricu da poruči svoju kafu.

Piće ume ljude u razgovoru vrteti u krug i vraćati ih na već rečene stvari. Pa se i mi opet dotakošmo puške - baterije zle kobi, i dalje se smejući toj slici.

"Jel' vi to o onoj 'argentinki'?", prekide nas pridošlica.

D i ja preneraženo zaćutasmo.

"Pa nije valjda da se i ti sjećaš te puške?"

"Kako se neću sjećat', vidio sam ja šta je s njom bilo, al' nije mi bilo zgodno reć'."

"Stani sad", reče mu D, već napola rastrežnjen, "šta si ti vidio? Nemoj me ovdje zajebavat', skoro dva'est godina se pitam gdje je ta puška a ti mi sad kažeš da znaš šta je bilo s njom."

"Bolan, D, ne mak'o se s mjesta, ti znaš da ja tebi nikad nisam slagao. Sjećaš se kad je svanulo onaj dan i kad smo presjekli cestu?"

"Sjećam."

"E, ja krenuo po municiju, već nam počelo nestajat' dole. Uđem u onu kuću, kako ste je ono zvali, onaj i-ka-em, a unutra nikoga, svi otišli tamo prema raskršću. Siđem u podrum da uzmem sanduk municije, kad sam se popeo nazad, vidim uđe u sobu nekakav čo'ek, dođe do puške, nabaci je na rame i krenu napolje."

"Pa znaš li ga, jadan ne bio, iz koje je jedinice bio."

"Moj komandante, ne znam smijem li ti reć', nećeš mi vjerovat. I znam ga i ne znam. A nije, Bogami, bio ni iz jedne jedinice."

"Pa ko je bio, ti k'o da si od te kafe pijaniji nego mi od ovih piva."

"Šejtan, moj komandante, šejtan je bio."