Par priča o bučnoj tišini i jedna glasina (završila knjigu!)

Pa onda neka tišina...

Dina je sve znala i ćutala  Uopšte, te poslednje godine, kada sam ja imala deset i jedanaest - kod nas se u kući mnogo ćutalo, ali se i slavilo što samo naizgled neobično zvuči. Dina je čitala po prvi put u životu (tvrdi ona danas) ljubavne vikend romane. Sećam je se kako sedi s punđom, sećam se kožne crne – tamno braon do crnila fotelje, turskog stočića s duborezom i komadićima sedefa –  na njemu ona čudna, široka a plitka saksija, neko lišće, Dinina crvena šolja kafe. Vino.U trpezariji papagaj Cicko i svi razgovaramo s njim. Sećam se kada ga je Dina grdila jer kaki po slikama, ja sam ga hranila i jednom čak okupala (ne znam šta mi bi da kupam pticu, a on se valjda, onako pitom, nije ni opirao) i sećam se  Zorana gde  mu se žali „Ti i ja smo, draga moja ptičice, ovde dva obična papagaja“

Oni su kao krili od mene da je on bolestan. Ja sam sve znala al sam i ja ćutala. . Pili su oboje, on javno i „na sav glas“ a Dina tajno, i tužno. On lozu a ona belo vino. On dovodio goste u kuću a ona odlazila u svoju spavaću sobu (nekad njihovu zajedničku, dok se on nije preselio u svoju malu „radeničku“ kako smo je zvali) a gosti su bili bučni i noćni. On, koji je toliko pričao da „nema šta da mu se dolazi u kuću“ i kojem su smetale i Dinine drugarice kada bi procenio da se mnogo „odomaćuju“ (njegov izraz za one koji se kod tebe osete ko kod kuće, pa malo previše); on koji zapravo uopšte nije bio kućno – druželjubiv čovek i koji je sve što je imao da obavi, obavljao van kuće, a onda ulazio na vrata, i već u hodniku bacao sa sebe stvari, izuvao cipele i ponavljao „naša kućica naša slobodica“. I dolazili su razni. Dina nije izlazila iz svoje sobe, sve češće. Ja sam se šetala od jednog do drugog, od ljudi koji su veseli (ili pijani – ja sam tada pijanstvo vezivala samo za veselost a tama je došla mnogo kasnije) do  nje i njene velike spavaće sobe, samoće, vina i rečenica poput „tvoj tata se sada ponaša kao budala“ ili „ja neću da sedim s tim svetom“ i tome slično.

 Glasine, istine i poluistine svakojake priče mada i dalje tišina (Skaska o Ljubi Zemuncu u mojoj kući) 

 Moj drug, Gaga Nikolić (znam, mislilo se da je on bio Zoranov prijatelj i tako to, ali ja sam znala da je on moj drug iz više razloga: prvo bili smo ravnopravni, imali smo neka naša domunjđavanja kojih se ne sećam najbolje ali svakako bili smo ekipa, samo on nešto stariji i od većeg autoriteta) dakle, moj drug, Gaga, bio je mnogo i stalno tu tih zadnjih dana. Meseci. Možda godina, ne znam, nije ni važno. Pratio je Zorana kao najverniji saučesnik, nešto mlađi i jači, zdrav i snalažljiv i pun poznanstava i drugara – baraba koji bi mogli da skoče u svakom trenutku i brane Zorana od tada već prevelikog, brutalnog Zoranovog bezobrazluka. Nisam ja, naravno, bila prisutna ali se sećam priče kada je moj tata, iz ko će ga znati kojih razloga, usred Stupice ustao i došao do stola Ljube Zemunca te ovome rekao: „Sram te bilo!“ i pljunuo mu u supu. Sećam se kako su jutro posle toga, dok je on spavao snom pravednika a Gaga nije bio tu, moja mama i jedna Ljilja kometarisale kako je „Zoran prešao svaku granicu“ i prepričavale meni nejasan događaj sa zajebavanjem na račun valjda najopasnijeg čoveka u gradu. Zahvaljivale su odsutnom Gagi, jer „da nije bilo Dragana, ko zna šta bi bilo s mojim Zoranom“ – ponavljala je Dina. „Da, da“ odobravala je Ljilja „ko zna šta bi bilo“.

Nešto posle tog, recimo, incidenta Ljuba se u neku noć stvorio u našoj kući. Ljuba kao zabranjena ličnost, fascinacija o kojoj sam slušala kasnije, a tada nemajući pojma ko je taj,  bila samo jako  ljuta na sve žive jer se neka velika frka digla, a ja sam od svega razumela samo da Dina hoće da ode od kuće.

- Da moje dete ustane noću iz kreveta – mislim da je vikala na Zorana koji je delovao postiđeno – i da vidi to dvoje na podu

- Nije Ljuba loš momak – pokušavao je Zoran

- Šta je onda radio na podu moje (pa opet) moje dnevne sobe s onom ženom? Je l to treba da gleda tvoje dete

- Anica je spavala

- Anica – imitirala ga je – je dete navikla da može da ustaje i sedi s tim tvojim prijateljima, Anica je mogla da ustane i vidi to dvoje na podu

 Njihova me je svađa više uznemirila od svega toga što opisuju a spram čega sam ravnodušna. Ko je bio Ljuba Zemunac shvatila sam mnogo pošto je Zoran umro.

 Pa glasina u više verzija o tome zašto je i kada  skočio s krova na jablan

 To je bilo dok je Zoran sa Dinom (ja se nisam ni rodila ali sam učesnik u priči iz sledećih razloga: svi mi je pričaju, svi imaju svoju verziju i svi me pitaju za taj incident)  živeo na mansardi u najlepšoj beogradskoj ulici – Kneza od Sebmerije. I bili su neki gosti, mnogo gostiju, i on je (prema Dininom svedočenju) prvo pokušao da se zatvori u kupatilo s đebetom, te spava u kadi (u znak, valjda, protesta, što „ovi“ nikako da odu) pa kad je shvatio da ni to nije moguće jer „ovi“ svaki čas ulaze da idu u WC, on izabere „malo teži put“ da skrene pažnju na sebe i svoje negodovanje te se popne na krov i s krova skoči na jablan koji je bio u dvorištu iza te naše stare zgradice, u kojoj sam i ja živela svoje prve tri godine života.  Seka Sabljić, međutim, smatra da je Zoran skočio na Jablan jer nije hteo da ide na neko gostovanje u Zagreb, a nije hteo na gostovanje jer je bio ljut na pozorište „Atelje 212“ pošto su valjda neki dobili stanove a on nije. Neki pa opet tvrde da je to uradio iz čistog egzibicionizma i ne simpatišu tu priču, jer im je valjda i onaj pozorišni njegov egizbizionizam umeo da bude oči i, verujem, počesto i zasmeta. Ali to su stvari koje sam čula kasnije, to kako je on takav kakav je, umeo da smeta onima koji nisu umeli da ga prate ili budu deo „tima“ koji je oko sebe stvorio, ili onima koji su bili za neko ipak klasičnije pozorište pa su njegov dar i igranje sa ozbiljnim stvarima doživljavali kao čistu aroganciju, to i još mnogo drugih stvari o nerazumevanju pa čak i nepodnošenju njega koji je delovao nepotrošivo i neiscrpno bogato – do smetanja, sve sam to čula i slušala mnogo kasnije.

Pa i legendu o skakanju na jablan.

Dina je, zašto i to ne bi bilo moguće, možda i zaboravila povod. Ono čega se međutim, sigurna sam, jako dobro seća to su njihovi razgovori o tom jablanu. Naime, on ga je „dugo merkao“ kaže Dina, i nije to tek tako niotkud izletelo iz njega – da baš uzme pa skoči na drvo. Gledao ga je i merkao, priča Dina, i pričao s njom o tome „šta ona misli, da li bi on mogao da skoči na njega s krova“. Ona je, kaže, odgovarala kako bi „naravno mogao, sasvim sigurno“ onako kako se valjda odgovara na slična pitanja nerazumnika, u strahu da bi „ne“ ovde bilo opasan izazov da se nerazumna namisao istog časa izvede.

I kad se sve završilo, kad su otišli vatrogasci, koji su ga na kraju skinuli s jablana (jer, na to Zoran nije računao, jablan je drvo čije grane ne idu do zemlje, visoko drvo s granama koje završavaju negde na tri metra od zemlje ako ne i više i kad se spustiš niz grane, stigneš do debla – onda više nemaš kud; da skočiš previsoko je, da se vraćaš gore, nemaš snage) kad se sve stišalo i svi razišli, Zoran joj je ispričao jednu smešnu scenu. Naime dok je stajao na poslednjoj grani, a neka rana zora je bila, vreme kad pošten svet ustaje i ide na posao, on ugleda kroz prozor jednu ženu kako se oblači. Proba da je dozove, ne znam šta je želeo da zatraži od nje (verovatno da zove pomoć) ali se ona isprepada, gleda ga kao da joj se priviđa, počne da vršti jer shvati da nije obučena i brzom brzinom zatvori prozor. Posle je, kaže Dina, uvek spuštala pogled kada bi se sreli u mimohodu na stepeništu. Da l se i dalje stidela što je viđena neobučena il se stidela što je ispala blesava i nije pomogla čoveku, ko bi ga znao.

Zoranovog, nekog drugog, odbijanja da ide u Zagreb ja se sećam. I Dininog telefoniranja (ona je bila veza kad on nije hteo da razgovara „nisam tu, nisam tu“) sa „Ateljeom“, pa ubeđivanja Zorana da ide, pa laganja da nije kod kuće, pa umornog „ja ne mogu Zorane ovo da radim“ pa gubljenja živaca „ili im sam reci da nećeš ili se ni ja ne javljam na telefon više“ pa „dosta mi je sad“ (njeno „dosta“ smo svi shvatali ozbiljno, pa i on) i ja se ne sećam zbog čega nije hteo na to gostovanje u Zagreb nekih ranih osamdesetih, ali se sećam da nije hteo. I sećam se da je na kraju otišao, nervozan i ljut. I da se vratio s nekim poklonima. Eto, toga se sećam, sasvim pouzdano.

 Još nešto o onoj tišini ili kako nisam ništa razumela a znala da ne valja

 Ko javno, ko tajno – mnogo se, kao što rekoh, pilo. Pričam o poslednje dve godine. Lom posle terevenki sređivale su tri žene. Moja majka, jedna Ljilja i naša kućna pomoćnica, Saveta – jedna vedra Ciganka koja je sve razumela ali je imala samo jedan uslov. Da se, dok ona radi, sluša radio i to naravno neki narodnjaci čije smo tekstove svi zapamtili zbog  nje. Dok se dakle čistio krš i dok nisam smela da hodam po stanu jer je bilo razbijenog stakla – treštalo je „Šuška se šuška da ja volim Duška“ (tu bi me svi zezali zbog mojih Duškova) kao i „Duško, Duško, ti si mi najdraži; ti si moje cveče, srce drugog neče“ (sa tvrdim č, nikako ć), pa onda jedna, koju moja majka posle nije mogla da čuje jer bi uvek počinjala da plače, iako nije „padala na te narodnjačke kukumavke“ a to je „Zora je svanula, suza je iz oka svanula“ pa s teškim akcentom na „zora je, a nema te...“ (na šta se i meni stegne grlo, setim se nje); jer to su bile njene zore kada Zorana više nije bilo. Grozne zore, njene, i moje večeri, grozne, jer se nije čuo zvuk motora njegovog „Renoa 4“ ili jutra kad niko nije morao da ide na prstima jer „tatu malo boli glava“.

 Bučna neka tišnina, neko bi rekao. Ali tišina, takva da se ništa nije dalo razumeti, ni ti nemušti razgovori moje majke s jednom Ljiljom koja se tu tada bila našla i (imala, nemala svejedno je nešto sa Zoranom)  bila jedan od onih gostiju sa ispraćaja. I njena ćerka Doda, malo mlađa od mene, koja je bila zvanica na tom čudnom ispraćaju koji je trajao par godina a da ja nisam znala ko i gde tačno odlazi, i sa kojom mi je sve bilo dozvoljeno. Ili njoj sa mnom.  Ljilja, Dodina mama, često je sedela za trpezariskim stolom i pričala, da l s Dinom da l sa Zoranom.

Onda je Dina jednom rekla, meni, da to tako više ne može i zatvorila se u svoju spavaću sobu (iz koje kasnije nije izašla gotovo 20 godina, ali to je druga neka priča) Rekla mi je da to tako ne može, da se tako rasturaju i brakovi i onda sam ja otišla u majici za spavanje i u gaćicama i rekla im „To tako ne može, tako se rasturaju brakovi“. Nisu me fermali dva posto. Dina je posle toga, ne baš odmah, ne sećam se tačno kad ali se sećam da jeste, otišla. Za mene, bila je na operaciji oka. Ostala je tamo dugo i pošto znam da je njena omiljena knjiga „Čarobni breg“ Tomasa Mana, mislim da je ona tamo malo pobegla. Posetila sam je samo jednom, ne sećam se ko me je vodio. Delovala mi je sasvim zdravo, bez obloga na oku, čitala je knjigu u parku – valjda bolničkom, pušila i bila srećna što me vidi i dok smo se rastajale, nesrećna što ja odlazim, ali rešena valjda da ne krene sa mnom.

Ljilja i Zoran su ostali sa nama, sa mnom i sa Ljiljinom ćerkom. Nemam pojma zbog čega, verovatno iz nekakvog dečjeg sebičluka, pamtim to kao divan period kada je sve bilo dozvoljeno. I nije dolazilo onako mnogo ljudi, kao pred Dinin odlazak.

Onda se Dina jednom vratila, s njom i bulumetna, koja je inače tih zadnjih meseci umela da banči što je Dini smetalo ali nikada nije sprečavala i sve je bilo „normalno“ onom pređašnjom normalnošću – u neko gluvo doba Zoran dovede neki svet, bilo je tu i Cigana muzikanata, bilo je glumaca, radnika pozorišta, konobara, boga pitaj koga sve ne, i to će kasnije biti neki razni ljudi koji će mi do kraja života prilaziti i pričati mi kako su drugovali s mojim ocem, opisivati mi moj tadašnji stan do u detalj kao dokaz da se sećaju kuće, mene, mame... te slučajne zvanice na jednom ispraćaju koje kao mlađa ni malo nisam volela, koje su mi išle na nerve prepričavajući mi nekakve (za njih valjda zabavne) za mene nepristojne stvari o mom ocu, koji je viđen njihovim očima i prepričan njihovim neveštim jezikom divljenja – meni delovao kao nepravedno opanjkavan, nefer srozavan na nivo kakve pijane budale. Zato sam ih mrzela (kasnije) a onda (još kasnije) prestala da ih mrzim jer sam razdvojila lošu nameru opanjkavanja od dobre namere divljenja i dokazivanja biskosti velikom čoveku. Od tada sve slušam (kad imam vremena) i nikome ne zameram što priča koješta.

I tada je ustvari bio kraj. Dina je znala, i kad mu je kao nešto zamerala, ona se zapravo pravila da mu zamera, ne bi li održala dojam normalnog u kući. Ja ništa nisam znala jer koliko mi je trezan dopuštao sve toliko mi je pijan dopuštao sve i više od svega, bio je bezgraničan.

***

ko se Anica ikada u životu  ponese prema meni i Dini  grubo, surovo, odbojno... uvek bih voleo da mogu da pomislim ono što mislim u ovom trenutku: Bože, daj mi samo jedno u životu, da mi Ana bude živa, zdrava i cela, sve drugo je manje važno ili važno samo na prvi pogled.

29 3. '79.    U 19h Zoran

***************************

 Sve ga je nadživelo. I  neki nemirni dečaci, i onaj Vlada, i moja škola i moja druga škola, pa treća, i moji  baleti i  glume, nadživeli su ga svi moji neuspesi i ono malo  uspeha, svi strahovi koje sam imala kasnije, a ne dok je on bio živ - nadživeli su ga. Nije bio tu i nije mi ništa objasnio.

Ostavio je me je sa blesavim sećanjima, sa neispričanim pričama, ostavio me je da pamtim možda najbesmislenije stvari i da ne znam da odgovorim ljudima ni na jedno važno i ozbiljno pitanje o njemu. Ne znam da im kažem ništa kada pitaju o njegovoj umetnosti, jer ja ne znam ništa o umetnosti kojom se bavio. Znam samo da je bio najboji u svemu, ali da objasnim zbog čega - ne umem. Moji argumenti ostali su negde kod one male koja je imala jedanaest godina, moje sagledavanje tog, kasnije ću shvatiti, velikog čoveka jeste  jedno jadanaestogodišnjačko sagledavanje. Ja ne znam ništa o njemu, osim onoga što su mi drugi pričali. A pričali su mnogo gluposti

Jadac treći put, ili kako smo planirali da idemo u Veneciju, nas dvoje sami, a nismo nego smo se motali po Crvenom Krstu

Lomili smo jadac i pravili gluposti. Kako sam ja već tada bila porasla (za svoje tadašnje pojmove bila sam več odrasla osoba) i osećala se uskraćenom za putovanja o kojima su moji drugovi iz razreda već uveliko pričali, jer ja sam imala svoj Cavtat, baku, baštu sa limunovima, oleandrima, svoj sto od kamena sa mozaikom, smokvu, bademe, sve one stene tog malog poluotoka, pogle na gradić i more, iza kuće šumu od borova i onaj divni miris posle kiše... braću koja su imala barku, vožnje oko oklnih ostrvaca... i mnoge druge stvari koje su mi tada, u poređenju sa velikim putovanjima po onom zapadnom svetu gde se kupuju barbike i super garderoba, delovale kuso i sirotinjski... tražila sam putovanje. Da idemo nas dvoje, u Italiju. Htela sam Trst, rekao je da ne dolazi u obzir („nije on stoka da dovlači kojekakva govna i čeka na granici sa onima...“) i predložio je Veneciju. Idemo da vidimo Veneciju! Sećam se, živela sam za taj put. Nas dvoje, u velikom svetu... to je bilo kao da mi taj svet daje na poklon. Jedini put pre toga kada smo se nas dvoje sami zaputili  na kratko putovanje bio je neki Zlatar. Vratili smo se brže nego što smo planirali, falila nam je mama.

U Veneciju nikada nismo stigli. Završila sam svoj četvrti razred, otišla na kratku ekskurziju u Slano, tamo napravila skandal, plakala sam i pričala učiteljici kako moj tata umire, vratila sam se u Beograd. Išle smo naizmenično, mama i ja, do prve prodavnice, neke male „Gorice“ da mu kupujemo „bombice“ (koje alkoholičari zovu „unučići“) loze. Išle smo svaki čas jer je tata tvrdio da ne pije, nego samo malo, nije hteo velike flaše u stanu... valjda je to suviše ružno izgledalo