Šalom Srbijo

Alexandar Lambros

Izrael je svojevremeno sastavio listu država koje nikada nisu bile antisemitske. Najiskrenije se nadam da je ne apdejtuju. U tom odabranom društvu od jedva desetak država našla se i Srbija. I iskren da budem, povremene priče o antisemitizmu u Srbiji, koje su tu i tamo iskrsavale devedesetih i kasnije, držao sam za način na koji kojekakve NVO pravdaju budžetska sredstva. Znam, čuo sam za rušenja groblja i kukaste krstove ižvrljanje sprejom, ali nikad nisam bio načisto da to nije provokacija nekoga ko ima interesa da napravi problem. Prosto, nije mi dopiralo do mozga da bi neko ko je i sam bio žrtva genocida mogao da bude antisemita.

Jedan od najomiljenijih i najizvikanijih novinarskih fraza, od onih koji se kopi-pejstuju iz jedne u drugu vest spoljnopolitičkih redakcija, je i ona o „tradicionalno dobrim i prijateljskim odnosima". Evo, nedavno premijer Ferdinand, alijas Cvetković, bio u poseti Bugarskoj i svuda u medijima se trubilo o „tradicionalno dobrim i prijateljskim odnosima Srbije i Bugarske". Bez obzira na to što je Bugarska potrčala među prvima, brzinom kojom tradicionalno trči u štafeti sa Hrvatima, da Srbiji zabode nož u leđa kad god joj to međunarodne političke prilike i odnos političkih snaga dozvoljavaju, da prizna Kosovo, pokušao sam da se setim nekog konkretnog primera tih „tradicionalno dobrih i prijateljskih odnosa". Da li su mislili na brak cara Dušana sa Jelenom, sestrom bugarskog cara?

Slično beše i prilikom neke posete Nemačkoj. Tradicionalno prijateljski odnosi ... Pa, nemojmo preterivati, čak i ako su čisto diplomatske fraze u pitanju. Mada, Gete jeste govorio srpski. Ajd onaj kolektivni fantazam o majčici Rusiji nekako i da shvatim, kao i dobre odnose Kine i Srbije (barem dok je Bata Živojinović živ, a i mi se trudimo da se ne zameramo), pa i latentni filhelenizam koji novi podsticaj dobija otcepljenjem Crne Gore (a grčke simpatije svakako moraju da imaju neke veze s tim što imaju blizak primer šta je moglo da im se desi da su komunisti pobedili i sa tim što bi i sami rado opsovali Amerikancima, tako da je u pitanju čist emotivni transfer), ali baš Bugarska, Mađarska ...

Istinita je ona deda Milutinova (iz „Knjige o Milutinu") - Šta će nam neprijatelji pored ovakvih saveznika? - ali je istina i da srpska diplomatija ima redak talenat da kuje savezništva i stvara (ne)prijatelje. Lično mi je naj hit lizanje guzica okolnim wannabe državama tipa BJRM, BiH, CG, „ako ne tužite vi nas nećemo ni mi vas" u slučaju Hrvatske (a što nećemo?), te ono večno „oće piški, neće piški" s Briselom ... tome treba dodati i ambivalentne odnose s Arapima i Turcima i insistiranje na posećivanju i učvršćivanju veza sa Malijem.

Među tih nekoliko stubova hrama srpske diplomatije, sve jedan klimaviji od drugog, nema onog koji bi, po mom amaterskom mišljenju, trebalo da je najvažniji - tordirani Solomonov, dakle, izraelski.

Ako postoji narod s kojim nas nešto zaista suštinski vezuje, onda su to Jevreji. Šta mi to pa imamo zajedničko? Jasenovac. Holokaust. Jel ima jače veze i čvršćeg saveza od preživljenog genocida?

Ne postoji dovoljno delikatan način da se formuliše ovo što želim reći - dok su Jevreji svoj genocid dobro „unovčili" i stvorili državu usred mora fanatičnih neprijatelja (i to ekonomski jaku), Srbi ne samo da su izgubili teritorije koje su vekovima držali (i s kojih su u naletima etnički čišćeni), već su eto, posle 1.000.000 poginulih u Prvom svetskom i posle hrvatskog genocida u Drugom svetskom, čije se žrtve još nisu prebrojale i popisale, doživeli da ih Hrvati tuže za genocid. Istorija jeste cinična, ali ipak ...

A kao ilustracija toga šta rade dobra diplomatija i PR nek posluži podatak da je Stiven Spilberg za vreme rata devedesetih pismo podrške upućivao Franji Tuđmanu.

Izrael je svojevremeno sastavio listu (negde sam pročitao, ako pronađem nakačiću), država koje nikada nisu bile antisemitske. Najiskrenije se nadam da je ne apdejtuju. U tom odabranom društvu od jedva desetak država našla se i Srbija. I iskren da budem, povremene priče o antisemitizmu u Srbiji, koje su tu i tamo iskrcavale devedesetih i kasnije, držao sam za način na koji kojekakve NVO pravdaju budžetska sredstva. Znam, čuo sam za rušenja groblja i kukaste krstove ižvrljanje sprejom, ali nikad nisam bio načisto da to nije provokacija nekoga ko ima interesa da napravi problem. Prosto, nije mi dopiralo do mozga da bi neko ko je i sam bio žrtva genocida mogao da bude antisemita.

Sve dok jednom ... Reših da posetim jevrejsko groblje u Beogradu. Kapije su bile otključane i nas nekoliko smo se jednostavno ušunjali u groblje i krenuli u obilazak. Sustigao nas je neki čuvar koji nas je, meni se bar učinilo, prilično nadrčeno upitao šta tu tražimo. Mislim, šta to čovek pa može da traži na groblju? Tako da mu nadrčeno i odgovorih da smo došli u obilazak i upitao jel to možda zabranjeno ili šta? I onda mi je nešto pomirljivijim tonom objasnio da su imali „svakakvih iskustava u prošlosti" sa, mislim da je upotrebio neki eufemizam tipa „delikventima", dočim je bilo jasno da je mislio na nacoše.

U čemu je razlika između Maje Nikolić i Amfilohija Radovića? Ni u čemu, to je jedna te ista mentalna matrica. Maja je pred onu prvu Farmu, ako novine nisu lagale, zahtevala frizera i popa jednom nedeljno - da je isfeniraju i da se ispovedi. Amfilohije širi govor mržnje ništa manje strašan nego što ga laprda ova nesrećnica u kamere rijalitija. Što je Amfilohijev „sodomski smrad" bolji od Majinog „ne volim Jevreje"? Oboje su uzorni hrišćani. I oboje drže da je Nikolaj Velimirović vrhunac srpske duhovnosti. A Nikolaj Velimirović je jedan tužni deda antisemita i u onim bedastoćama koje je pisao nema ni D od duhovnosti.

Ali, eto ... to vam je srpska duhovna veličina.

A SPC se pod izgovorom obnove duhovnosti i moralnosti izlaktala svuda - u škole, kasarne, RRA, bolnice, skupštine na svim nivoima .... Prošlo je deset godina od uvođenja veronauke u škole. Nije li vreme da se sagledaju neki prvi rezultati? Broj abortusa se nije smanjio, korupcija se nije iskorenila, moral se nije popravio, natalitet nije porastao, duhovnost se nije obnovila ...

Naprotiv.

Sada imamo popove koji maltretiraju gejeve a onda nekima među njima plate seksualne usluge. Imate popove koji govore o čednosti i uzdržavanju od masturbacije a onda zavlače ruke u gaće maloletnim dečacima. Imate popove u džipovima i đakuzijima koji propovedaju hrišćansku skromnost i razmnožavanje uprkos pandemijskom siromaštvu. Imate popa koji organizuje humanitarnu akciju i mazne pare za gladne na Kosovu. Imate svetitelja antisemitu i patrijarha koji krije pedofila u svojim redovima. Imate Vesne Rivas, Maje Nikolić i Aleksandre Janković koje se „dive pameti tih mladih i čestitih ljudi iz Obraza". Imate Aidu Rašljanin, hidžabe i Zukorlića, imate najveći krst i najveće munare, imate mešetarenje s porezima i donacijama u crkvi ko i u Kolubari, imate crkvu povezanu sa nacističkim organizacijama, imate islamsku zajednicu povezanu s talibanima, imate jednu svepotapajuću materijalnu bedu i duhovnu bedastoću.

Džon Galijano je nedavno dobio otkaz u Dioru zbog svojih antisemitskih izjava (i to iako se na snimku jasno vidi da je mrtav urađen i da je baš želeo da nekog gadno uvredi). Miloš Bojanić, taj uzorni domaćin po glasovima srpske publike, eno ga trkelja svoje pravoslavne bedastoće. On je samo dobar ovan svog pastira. Kao što je i Maja ovca.

Hristove ubice, gay/jevrejski/masonski/briselski lobi ... Dok smo za sopstvenu bedu sami krivi.

I umesto da se zbližimo s braćom po genocidu i zovemo ih da dođu i ulažu, a svi znamo da imaju kintu, i tražimo im da nam pomognu u našim beskonačnim diplomatskim borbama, mi dolazimo u situaciju da se pravdamo zbog nesrećnika obrazovanih na Velimiroviću. A Spilberg piše Hrvatima.