O Buridanu i magarcima

Neki dan gledam antologijski prilog nacionalne televizije koji arhetipski slika neveselu srpsku stvarnost: na pitanje egzaltirane voditeljke koliko koristi ima od „velikih i spasonosnih rasprodaja", začuđena gospođa odgovara „nimalo"! Na naivno „zašto", sledi filozofski mirno „zato što nemam para"! 

Srbija ovih dana zaista živi neki svoj shizofreni život: onaj koji emanira razdragani režim kroz medije i onaj koji se stvarno živi nikako se ne dodiruju! Srbija bez elite i kritičke inteligencije dozvoljava sebi da oboli od teške i hronične manipulacije, koja potpuno remeti racionalnu percepciju stvarnosti i vitalno ugrožava svaki smisleniji pokušaj planiranja budućnosti. Umesto da se manipulacije plaše i klone kao srednjovekovne kuge, naš joj establišment eufemistički tepa - spinovanje! Onda kada blazirane državne sveznalice svoje himere medijski proglašavaju istorijskim činjenicama ili dokazanim nacionalnim strategijama, teško je biti optimista...

U mesecima kada se Albanija po prosečnoj zaradi opasno približava Srbiji, a Crna Gora se hvali upola većom od naše, u leto kada svaki deseti Srbin živi ispod granice siromaštva, nacionalni prioritet postaje most na Adi! Tri dana uzastopno nezavršeni most koji nije prevezao nikoga i nije spojio ništa prva je i udarna vest u Dnevniku, čak ispred omiljene teme za uvežbavanje patriotizma - severa Kosova! Predsednik i budući predsednik, svaki ispod šlema svoje boje, u rodenovskoj pozi zamišljeno s mosta gledaju u budućnost - šta li vide tamo? U Srbiji koja toleriše to što je u mom prvom komšiluku (Merošina, Doljevac) prosečna plata 180 evra, prosto je ne preterano vaspitano proglašavati nacionalnim uspehom i državnim projektom nezavršeni most koji spaja Čukaricu i Novi Beograd!

Umesto da Ujedinjeni najzad nađu rešenje kako da se ne ugase mnoga srpska preduzeća, oni bi čak da im ugase i upravne odbore! Lako je razumeti da Ujedinjenima oni nisu potrebni - pa njihovi čelnici (Davinić, Krišto, Obrenović, Milosavljević, Nedeljković...) izveštaje o radu po pravilu ne podnose upravnim odborima nego istražnim organima! Ipak, teško je razumeti da oni isti „borci za regionalizaciju", koji su provinciji pre samo šest meseci dekretima iz Beograda bahato nametali rukovodioce, samo 4.000 sati kasnije insistiraju da se državi zabrani uticaj u upravljanju javnim preduzećima! Teško je oteti se utisku da ovi demokratski fariseji ne misle da se Srbiji košulja kopča na leđima.

U vreme kada moji najbolji studenti nostrifikuju diplome i nalaze profesionalno uhlebljenje u Sloveniji ili Nemačkoj, tiho se pridružujući armiji odlazećih i dajući primer preostalim (2.000 nezaposlenih mladih lekara na birou), ove neverovatne godine kada dvoje od pet mlađih od 25 godina nema posao, nacionalni Dnevnik i provladina Politika danima razmatraju mnogo važniji problem - hoće li najzad Nebojša Čović doći na čelo posrnulog košarkaškog kluba Crvena zvezda! Danas, kada samo Gvineja Bisao ima veći odliv mozgova od Srbije ministarka omladine intenzivno brine da Crvena ne ode u stečaj i naciju ohrabruje obećanjem da će „sistemski da pomogne Zvezdi"! Da čovek ne poveruje, Politika o tome piše na svojoj naslovnoj strani! Spinovanju nikada kraja... Godine su sveopšte nelikvidnosti: računi su blokirani, potraživanja su praktično nenaplativa, jedino su dužnici bezbedni - država nema nikakve namere da ih deranžira! Ispaštaju, kako to kod nas obično biva, ne dužni nego nedužni - oni koji su se usudili da uzmu kredite i pokušali da sebi kupe stan! Dok zemlje u okruženju (Hrvatska, Mađarska...) nalaze sistemska rešenja da pomognu onima koje je kredit u švajcarskim francima zavio u crno, Srbija iskazuje prepoznatljivu sistemsku nebrigu i za ovih 20.000 kreditnih nesretnika. Računa - njihov kredit, njihova i briga! I ne samo da nema ko stanove da kupi, nema ni ko da ih gradi - samo prošle godine ugašeno je preko 3.500 građevinskih firmi! Vlast na sve ove izazove lagano odgovara - uvek raspoloženi za priču o gradnji ortopedni Ministar i Gradonačelnik pod šlemom najavili su u medijima da se u ovoj godini samo u Beogradu može izgraditi milion i po kvadrata stambenog prostora!!! Koliko će tek izgraditi naredne izborne? Bez obmane, čovečanstvo bi umrlo od očaja i dosade, reče jednom Anatol Frans.

Stvarnost je, nažalost, potpuno drugačija. Usuđujem se da kažem da prisustvujemo zanimljivom društvenom eksperimentu in vivo, gde narod postaje pametniji od kvazielite koja ga predvodi. Nezadovoljni građani Srbije u potpunosti su shvatili „modus vivendi" aktuelne vlasti, kojoj je inercija prirodno stanje i funkcioniše isključivo ako je ucenjena da funkcioniše. Tako je lako primetiti da osim dodolskog ponavljanja sintagme „evropska unija" režim ne čini ništa da suštinski transformiše srpsko društvo i tako mu omogući stvarni ulazak u Evropu, već se nada da će nas ona nekim čudom ipak prihvatiti kao mlađeg retardiranog brata kojeg vazdan valja izdržavati i pomagati. Stoga se u našem mantričnom i neiskrenom zalaganju za Evropu čine samo oni koraci na koje nas stara dama, u pravilu nepravedno i cinično, primorava i ucenjuje. Zato će i narod svoje frustracije rešavati po istom oprobanom obrascu - ne kroz institucije sistema i evolutivno, već ucenom vlasti, rezanjem prstiju, štrajkovima i blokadama! Državni Alekse Žunići na ulazima u lokalne propale firme kuju planove kako da stave katance na štrajkačke kapije - novi doprinos kontroli „kretanja" privrede! Ako im to ne uspe (malinari), onda nagovaraju Gučane, uplašene da truba neće zasvirati, da im problem reše! Eto kako vlast upošljava narod, a ovaj stalno kuka da nema posla...

Jednom davno bio Buridan koji je tvrdio da naša volja deluje na osnovu motiva. Onda su, kako to obično u životu biva, došli magarci koji su dokazivali da nema slobodne volje. Pritisnut lošim životom narod će na narednim izborima, siguran sam, pokazati da je motivisan i da ima volju. Ovoga puta neće se naći magarci koji će moći da dokažu suprotno.

Gubitak izbora omogućiće režimu oličenom u najvećoj i našoj jedinoj stvarnoj Stranci katarzično pročišćenje, a zabludeloj deci njenoj, rasutoj po marginama srpske politike, da joj se, bona fide, najzad vrate u skute. Za dobro Srbije.

Autor jedr Saša Živić, profesor Medicinskog fakulteta u Nišu

Izvor: danas.rs

EDIT: greškom kod copy paste neko vreme nisam stavio ime autora teksta. Izvinjavam se prof Živiću i čitaocima bloga