BLAM DECENIJE: Poznati mudonja

Sada imam 140 a tada sam bio 120 kila, verujući da sam najkrupniji čovek na planeti, i sa tim osećajem samouvereno ulazim u kafić i stajem za šank. Kič atmosferu zamislite da ne opisujem nego da opišem radnju. U kafiću 3 stola zauzeta, plus sto gde sede konobarica i šanker. Ja nalakćen na šanku sa dignutom nogom na onoj mesinganoj šipki naručujem brzinski espreso. Dok čekam lagano se okrećem da snimim situaciju. Gde god se okrenem ljudi me gledaju sa osmehom i ja kao "planetarna zvezda" ljubazno klimnem glavom.

 "U jebo te al sam poznat u Prokuplju"

Popijem taj pa još jedan espreso dok gosti lokala, očigledno moji fanovi, ne sklanjaju pogled sa mene. Smeju se, pa se sve nešto gurkaju. Valjda im milo. Da bi ostavio još bolji utisak ostavim debelu napojnicu.

Na moje:
"Do viđenja"

Čuh nešto prigušeno kao "do viđenja" i smeh. Veseli neki ljudi. Baš dobra fora što sam ovoliko poznat u Prokuplju.

Gledam svog najmlađeg sina Vasilija. ima smao 6 meseci, smeje se mrda rukicama, ljuti se, ... Gledam njegovog starijeg brata Ivana. Ima 7 godina, igra fudbal, gleda youtube, čita po google-u šta ga interesuje. Onda gledam najstarijeg Jovana. On ima 12 ipo i trese ga pubertet "za sve pare". Visok skoro 180 sa lepo oblikovanim mišićima, masivnim šakama i pločicama na stomaku. Kažu "drugarce" iz škole da je mnogo sladak. Odlučio je da ga sport ne interesuje već samo ženske, garderoba i zezanje. Prvog septembra ustao u 7 i spremao se za školu 45 minuta isprobavajući različite varijante trenerki, patika, majici sa kajlom unutra ili napolju.

"Sinko a da pogledaš malo knjige?"

"Cele godine ču da ih gledam čale. Ima vremena."

Tako je kako je. Sin mi je dizelaš sa primesama hip hopa koji ima u telefonu već nekoliko devojčica u toplesu nepitajtemekako slikanih. E taj isti Jovan, kao moj prvi sin se ogrebao za eksluzivno letovanje sa svojim ocem kad je imao malo manje od 2 godine. On i ja sami, negde na crnogorskom primorju, ... mooožda Petrovac, nisam baš siguran. Nije ni bitno. Ja bio 4 meseca u Americi pa se po povratku uželeo svog prvenca i odlučim da odem sam sa njim kolima na moretu. Poučen iskustvima drugih roditelja glede raznih virusa, temperature i proliva ponesem sve što može da zatreba iz Niša. Ali SVE. Vodu, mleko, tost hleb, čajnu kobasicu, šunku, kačkavalj, neka gotova jela, .... zaključno sa paradajzom. Klasičan paradajz turista. Nisam loše stajao finansijski ali me bila frka od stomačnih problema pa sam se opredelio za varijantu da ništa van našeg nutricionog paketa ne jedemo, a pogotovo Joca. A on mali, buckas kao Mišelinko, krivonog, ima pampers i oslovljava me sa "tajoo". Mali pun energije samo mrda, trči i skače a ja nenaspavan. Naporno ali lepo iskustvo. Izdržali smo tri dana da sve bude kako treba a onda je Jocko dobio proliv. Poneo sam i keks, i dvopek, i onaj orosal za sprečavanje dehidratacije, ... Imao sam i one ampule, zaboravih kako se zovu, što polomiš, daš detetu da popije i nema sraćku sutra. Ništa nije pomagalo. Joca je punio pampers za pampersom ceo dan. Izdržimo mi i to popodne, pa celu noć na relaciji soba-šolja-tuš i negde oko 11 ujutru ja presečem situaciju. Palimo za Niš. Mali ništa neće da jede a ni ne pije tečnost sa elektrolitima tako da sam se odlučio za defanzivnu varijantu i povratak u Niš. Tamo su mama, baba, kumovi doktori, ... Tamo sam u mogućnosti da na najbolji način odgovorim na svaki zdravstveni problem.

Platim sobu kao što sam rezervisao još 2 dana unapred, ostavim svu onu hranu, istuširam i sebe i Jocu i sednemo u auto. Nosim ključeve i pare pa mi zgodno da imam neki šorc ili panntalone sa kratkim nogavicama sa džepovima ali, sada već bivša, spakovala mi je samo neke bele, starovremske, pederske pantalonice za tenis, sa nogavicama od pola santimetra. Malo su mi bile tesne, ali veliki džepovi su presudili.

U to vreme ja sam bio na samom početku moje strongman karijere, nisam bio ovoliko krupan ali nisam morao ni da pokazujem člansku kartu teretane da uverim nekog da bildujem. Imao sam jedno osvojen svetsko prvenstvo, par pojavljivanja u novinama i na TV-u iza sebe i bilo mi milo kad me prepoznali neki džudisti kad smo pravili šit pauzu na nekom jezeru. Vožnja kroz klisuru sa detetom koje kenja na svakih 45 minuta izgleda ovako.

"Tajo kaki mi se."
"Odmah dođe sine"

Prvi parking, ručma kočnica, noša, voda, vlažne maramice, pampers, pakujem Jocu u kola na zadnje sedište, ispiram nošu, vraćam sve u gepek, utrčavam u kola i uključujem se pre nego me opet pretekne kolona kamiona dužine 400 metra.

U jednom trenutku Jovan mi se opasno uspavao. Brinule su me njegove ispucale usne pa sam ga par pute budio da popije tečnost lek protiv dehidranja. Na nekih 70 kilometra od Niša odlučim da ga pustim da drema da ga ne mučim. Međutim kao da je neko dunuo u pištaljkuk, kako se Joca uspavao tako se i meni najstrašnije prispavalo. Nekolio noći sa malo sna, naporan put, zalazak sunca u najavi a ja čkuljim očima kao da sam celu smenu vario bez maske. Setim se da u Prokuplju ima dobar "fensi" kafić urađen u zaboravljenoj kombinaciji mesing granit pa se odlučujem tu popijem jedan espreso s nogu. Kako je kafić sa leve strane glavne ulice parkiram, malo seljački direkt na ulazu u fićka, na sva 4 migavca, zaključam sva vrata od auta da dete ne istrči ako se probudi, ostavljam klimu da radi i prozor diskretno otvoren sa strane gde sam ja i kafić. Ako se probudi videću ga da se meškolji jer je kafić 2 stepenika iznad trotoara.
Sada imam 140 a tada sam bio 120 kila, verujući da sam najkrupniji čovek na planeti, i sa tim osećajem samouvereno ulazim u kafić i stajem za šank. Kič atmosferu zamislite da ne opisujem nego da opišem radnju. U kafiću 3 stola zauzeta, plus sto gde sede konobarica i šanker. Ja nalakćen na šanku sa dignutom nogom na onoj mesinganoj šipki naručujem brzinski espreso. Dok čekam lagano se okrećem da snimim situaciju. Gde god se okrenem ljudi me gledaju sa osmehom i ja kao "planetarna zvezda" ljubazno klimnem glavom.

"U jebo te al sam poznat u Prokuplju"

Popijem taj pa još jedan espreso dok gosti lokala, očigledno moji fanovi, ne sklanjaju pogled sa mene. Smeju se, pa se sve nešto gurkaju. Valjda im milo. Da bi ostavio još bolji utisak ostavim debelu napojnicu.

Na moje:
"Do viđenja"

Čuh nešto prigušeno kao "do viđenja" i smeh. Veseli neki ljudi. Baš dobra fora što sam ovoliko poznat u Prokuplju.

Nakon pauze ispijanja espresa zadnjih 30 km do Niša prođoše kao za tren. Bivša sišla ispred zgrade da preuzme omladinca koji dremao a ja kopao po gepeku da povadim stvari i dragocenu nošu.

"I juu! Nemoj tako da se trtiš!"
"Pa kako da izvadim stvari?"
"Je l si takav putovao?"
"Ne nego sam se presvuko sad da me vidiš u fensi izdanju... Pa naravno da sam takav putovao!"
"A jeste li svraćeli negde?"

Ništa mi nije jasno.. Kakve veze ima da l sam ili nisam svraćao.
.
"Pa milion puta... Joca da kenja. Po parkinzima. Što?"
"A neki dragstor, neki kafić, ..."
"Šta ti je?"
"Malo ti iscepane te pederske pantalone."

I ja se pipnem munjevito da vidim kolika je rupa. Rupe nema! Pantalonice su se rašile od kaiša pozadi do šlica. Ja gaće nisam nosio tako da mi je ceo sadržaj predviđen za u gaće, pod uticajem gravitacije visio kao u onoj narodnoj "Kao muda kroz iscepane gaće".

Prošle su goodine pre nego sam ponovo otišao u Prokuplje a nisam nikad svartio u onaj kafić gde me "znaju" kako čujem, kao Mudonju.