Sećarnik: Dodatak za radoznale

Neki bi to zvali radoznalošću a neki zabadanjem nosa u tudje stvari ali, svejedno, to nešto je nateralo gospa-Natu da pere sudove te noći, a nešto drugo, kakogod ga nazvali, odguralo ju je ujutro čak na Dedinje, u vilu u Rumunskoj, ulici koja se kasnije pročula kao Užička, da nesebično podeli  utiske sa svojom ćerkom.  Stigla je taman na vreme, minut pošto je velika, crna limuzina odvezla zeta na posao, onaj isti koji mu je doneo i ovu veliku kuću na sprat, i stražara pred kućom; fino, muškarci i tako smetaju poverljivim ženskim razgovorima, ovaj pogotovo, on je bio od onih koji bi odgundjao na zabadanje nosa u tudje živote, pojedinačne;  njegov posao je bio da uredjuje tudje živote na masovnoj bazi.

Ćerka je još bila u šlafroku, prilično tankom za kraj oktobra, ali je u kući bilo toplo; ložač, koji je sa ženom živeo u kućici u dnu bašte dobro je radio svoj posao, pazeći  da uvek bude toplo, ponekad i toplije nego što bi običnom čoveku prijalo; ovi ljudi su se prilično nazimili prethodnih godina, zar ne?                                    Ložačeva žena, dozvana zvoncetom koje je visilo iznad trpezarijskog stola, došla je, skuvala pravu američku kafu I nestala a gospa-Nata je prošarala očima unaokolo, da se uveri da su same, navukla na lice onaj izraz koji znači lepo sam ja govorila al` mene niko ne sluša,  i rekla: “ Lepo sam ja govorila, al` mene niko ne sluša. Evo, otiš`o jutros na pos`o. Gde to ima, jutro posle prve bračne noći, pa pravo na pos`o. Ima tu nešto”.  “ Šta je to nešto, `ajde kaži, čim Ti kažeš ima nešto, na nešto i misliš”, sad je I ćerka postala radoznala a još nije morala da krene na posao; radno vreme u Agitpropu je bilo tako podešeno da su zaslužne drugarice zaslužnih drugova svoj boravak u kancelarijama svodile na ponekad, na možda, na jednog dana, kako koja.

“Šta da Ti kažem, zatvorili vrata, nešto je šuškalo dok sam slagala šerpe,  ugasili svetlo, videla sam ispod vrata, malo škripnuo krevet dok sam ja složila tanjire i posle se ništa nije čulo. E, to ništa je ono nešto. A on ode jutros na pos’o”!  Tu je gospa-Nata srknula kafu I značajno  napućila usne, kao da je zagrizla zelenu oskorušu.

Dok su tako majka i ćerka ispijale kafu na Dedinju,  Predrag je šetao usiljeno pobednički izraz lica po raznim kancelarijama, izazivajući čudjenje što je neko napustio topli krevet sa onako lepom ženom i zamenio ga  hladnim sobama punim brkatih muškaraca.

Olga se promolila iz sobe, prvi put kao gospodja Olga S, i  obrela se u praznom stanu;  kujna čista a počistio se i čika-Novica, otišao da vozi tramvaj.  Obukla se i otišla pravo na Voždovac, u devojački stan i zatvorila se u sobu sa najstarijom sestrom, jednom od onih koje nisu umele da čuvaju tajne.

“ I, je li čemu mladoženja”?

“Pa, kako da Ti kažem, kao poštar”.

“Ubacio u sanduče, a?” Sestra je razvukla usne u vragolast osmeh.

“Ma,  pre bi se reklo da je ostavio paket pred vratima” rekla je gospodja Olga, bez uobičajenog blagog osmeha. “Posle, kad  mu je majka prestala da se muva pred vratima, ubacio pisamce I pobegao, nije  ni sačekao da potpišem  prijem. Nije važno, nisam sezbog toga ni udala”. Sestra  je osetila izvesnu gorčinu u Olginom glasu pa se uozbiljila i počela da savetuje, utišavši glas skoro do granice čujnosti. Ne zna se tačno šta je rekla ali se rezultat video posle nekoliko dana, kad je Predrag  izašao iz Krcunove kancelarije sa listom hartije na kome je pisalo: “ Jovo, Predragu da se nadje stan. K..”

I,  Predrag je otišao kod Joova koji ga je lepo primio, kao što se I pristoji kad su u pitanju bliski saradnici I koji  mu je rekao: “E, I meni treba stan, Ti potraži koji Ti se dopadne a pogledaj neki I za mene pa javi, sve ćemo da sredimo. Meni  neki u centru, 3-4 sobe, da nije visoko I da nema nikakva familija unutra, možda samo neka baba”.

Kao što je postojala ustanova koja je kasnije postala Diplomatski magacin, postojala je i služba koja se brinula o smeštaju važnih delova tela vladajućeg organizma; glave su smeštene u vile po Dedinju i Senjaku a desne ruke su se razmeštale oko Terazija, Pozorišta i na Vračaru, u stanove koji su, po oceni ustanove,  bili preveliki za dotadašnje korisnike, ili nepotrebni, onima koji baš nisu imali sreće.  I, kad se govori o sreći, Predrag je imao tu sreću da je u ustanovi radio njegov poznanik iz predratnih dana, večiti student  vrlo nalik Klerku Geblu, koji je tri godine proučavao  Rimsko pravo a dve od te tri godine je živeo kao kućni ljubimac jedne gospodje u najboljim godinama, Milice N., udovice visokog činovnika ranije države; sad se setio kako da uzvrati dobrotu.

„Ovo Ti je k`o poručeno”,  kolutao je očima kao da prodaje robu na vašaru, “ ceo sprat, prekoputa Pravnog, ima I devojačku sobu i poseban klozet,  mislio sam se da to uzmem za sebe al’malo nezgodno, živeo sam tu dve godine, sva me okolina upoznala, pričali svašta, i što je bilo i što nije, sad bi ispalo da se opet useljavam kod nje, k`o  da ništa nije bilo al` sad ne smem da se upetljavam sa njom, znaš, nije politički, ona je reakcija. Muž joj bio, pre rata, neki ban nečega, umro davno, nije stig`o da se ogreši al` za nju znam, i sve njene, čista reakcija. Za  Tebe nije problem, Ti si sa ženom, nisi je znao ranije, možemo da sredimo da se useliš za dva dana, ona ide u devojačku sobicu, Tebi ide ostalo, i da častiš kad se useliš, ona rakija baš bila dobra”!

Na kraju je ispalo da je ta rakija ostala za neka druga vremena.  Predrag je uzeo adresu, poveo dva vojnika  I otišao u stan koji  se kupao u mirisu ruže. Bujna crnka u najboljim godinama, našminkana kao za pozorište, takodje lebdeći u mirisnom oblaku, prezrivo je nabrala nos I ostala u trpezariji sa vojnicima dok je Predrag obilazio stan; očigledno je da je je već  čula za najezdu novih stanara na stanove izmedju Aleksandrove I Makenzijeve I bila je spremna. Vae victis!  Predrag je završio obilazak stana, suvo promrmljao pozdrav, sišao do ulice, na poledjini one adrese napisao Jovo, ovo je za Tebe,P. N. S. I poslao jednog od vojnika da odnese poruku. Zatim je otišao u svoju kancelariju, stao kod prozora I ponovo, po ko zna koji put, gledao preko ulice u stan preko puta, na trećem spratu, tačno pred nosom, ali ga je sad gledao novim očima. Gledao ga je mesecima a sad je u trenu shvatio da u tom velikom stanu živi postarija žena, sama.  A stan na idealnom mestu, preko puta posla a ni 100 metara od Mažestika koji će da ih hrani; neće njegova žena da miriše na kujnu!

Uselili su se posle nedelju dana ali to i nije bila neka velika selidba; jednostavno su doneli svoja dva kofera. Sve drugo je već bilo tu, i stilski nameštaj, i kristal u vitrinama, i porcelan u kujni a ni sustanarka im nije smetala, povukla se u devojačku sobu i iz nje izlazila samo kad mora ili kad nikog nema.  I oni su, sa svoje strane, bili pažljivi; nikad nisu ostavljali prljave sudove u kujni ili neobrisane pločice u kupatilu. Sve u svemu, to je bio najčistiji stan koji se može zamisliti jer su obe žene, prećutno, dokazivale svoje pravo, jedna starosedelačko a druga novostečeno, pa su brisale prašinu i glancale kristal koji je  ona druga obrisala sat ranije. Ukratko, sustanarski odnosi su bili kao u frižideru, dovoljno hladni da se ništa ne kvari ali ni toliko ledeni da budu neupotrebljivi.  Ipak, neki drugi odnosi,  krenuli su na bolje;  čim se gospa-Natino sveprisutno uho odmaklo od vrata njihove spavaće sobe, revolver ispod Predragovog jastuka više nije bio jedina tvrda stvar u njihovom bračnom krevetu. Uskoro, na Olginom licu se ponovo pojavljivao zagonetni osmeh Mona Lize; malo kasnije je počela, kad bi sedela u fotelji, da sklapa ruke na način ovekovečen na Leonardovoj najpoznatijoj slici;  u rano proleće je ušla u haljini koja nije naglašavala struk.  Jednog dana na početku leta, gospodja Ž., njihova sustanarka, prestala je da licka nameštaj i praznim pogledom prošetala po umetničkim slikama po zidovima i kristalu u vitrinama; Predrag je bio tako ljubazan da pošalje kola da je odvezu na voz za Zagreb, u kome je imala sestru.  Vae victis!