"BOSANSKI RAT" i MIR

Rukopis D. Ćosića

Najneprijatnije iznenađenje večeri bili su naci govori dva mlada književnika, Vladimira Kecmanovića i Marka Krstića. Šta je ove dve talentovane i obrazovane osobe primoralo da budu takvi? Dok sam ih slušao, na ivici da dreknem i njima „UA", pitao sam se iz kog su oni veka došli?! Pa kako je moguće da posle toliko zabluda, toliko zastranjenja, toliko ratnih zločina i poraza, opet neko, i to obrazovan i sa zvanjem pisac, ponovo autistički i ostrašćeno gusla o srpstvu!?

Pojava i reči Dobrice Ćosića na promociji svoje najnovije knjige nesumnjivo su govorili o sutonu jednog života i pogleda na svet. Dok sam ga slušao i posmatrao na sceni Doma omladine, razmišljao sam o dubini njegovih životnih poraza. I intimnih drama, koje će poneti u grob.

Oba njegova životna projekta, komunistički iz mladosti i nacionalistički u zrelim godinama, doživeli su totalni poraz. Uz to, cenu tih poraza morao je da plati bolnim rastancima sa najbližim prijateljima. Da li su literarna slava i pisanje zapravo jedina uspešna terapija za ta gorka saznanja? Za teško podnošljiva podvlačenja crta?

Dva veoma bliska Ćosićeva prijatelja, Borislav Mihajlović Mihiz i Nikola Koljević svojevoljno su odlučili da odu u smrt, poraženi, slomljeni, ubijeni etičkim epilogom nacionalističkih snova i zanosa.

Borislav Mihajlović-Mihiz je bio jedan od najtvrđih srpskih nacionallista, rame uz rame sa Dobricom Ćosićem. Jedan od najviđenijih govornika na prvim velikim antimilosevićevskim demonstracijama 9. marta 1991. i jedan od glavnih inicijatora prve velike opozicione koalicije - DEPOS, 1992. godine. A onda su posle zverstava u Hrvatskoj došli krvavi pirovi u Bosni i Hercegovini, rat za teritorije, prekrajanje karata. Borislav Mihajlović-Mihiz se razočaran potpuno povukao iz politike 1993. godine. Vratio je u znak protesta mandat narodnog poslanika. Usledila su njegova pokajnička pisma javnosti i samoizolacija u svom stanu na Trgu Nikole Pašića. Svojim prijateljima, akademicima i književnicima, podržavaocima naopakog nacionalnog projekta "Svi Srbi u jednoj državi" bez dlake na jeziku je poručio: 

"...Okrnjili smo ugled Crkve, Univerziteta, Akademije, Francuske 7, i gotovo svih javnih ličnosti koje su nešto značile. Spiskali smo narodnu privredu, proćerdali državu, i standard njenog stanovništva, a srpski narod obesramili na rubu sveta. Vladajuće režimske garniture koje su dovele do tog katastrofalnog bilansa bez premca, a bogami i njihovi protivnici koji u tome nisu umeli da ih spreče, moraju da odu sa političke scene. Među njima, razume se i onaj koji Vam govori!"

U poslednjem intervjuu Mihiz je javno priznao da se kaje za sve kuda je naveo srpski narod da ide. Obećao je da će posle toga zaćutati, i održao je obećanje. Usamio se u svom stanu, u znak protesta i rezignacije, sve do smrti decembra 1997. godine! U knjizi "Prijatelji" Dobrica Ćosić u poglavlju posvećenom Mihizu piše o njihovom poslednjem susretu, u stanu samici književnika kome je proradila savest i koji je smogao hrabrosti da se javno pokaje.

Nikola Koljević, nesumnjivo talentovan i široko obrazovan, ugledan šekspirolog, druga je osoba bliska Dobrici Ćosiću koja je spoznala dubinu posrnuća zamišljenog naci projekta. Izvršio je samoubistvo u svom kabinetu, pucajući iz pištolja u glavu, početkom 1997. godine. Iako su se pojavile sumnje da je Nikola Koljević ubijen, dobri poznavaoci tvrde da su ga slomile slike i saznanja o mafijaškom karakteru novouspostavljene vlasti na Palama. Jedan od njegovih prijatelja, književnik i novinar Nedeljko Žugić, napisao je, između ostalog, sledeće: "Nikola, pametniji i pošteniji od njih, puno je znao. Osvjedočen poštenjem, povlačio se u izolaciju. A to je mafijokratiji, koja je provodila ilegalni teror nad intelektualcima, i odgovaralo. Za njih nije bilo, što bi rekao otac Tadej, savjesti kao Božijeg suda. Znao je, po lapidarnoj Vukovoj poslovici, da će jednog dana "doći vranac u klanac". Uveliko je pisao, ali kada je počeo sakupljati fotografije o profiterskim putevima i punktovima,  bio je velika opasnost za vođe ratne vatre koji su iz dana u dan postajali bogatiji, jer su prodavali i oružje i teritorije, a kroz profiterske kanale akciznu robu neprijateljskoj strani..."

Sinoć sam prisustvovao promociji lamenta nad jednom političkom i literarnom karijerom, sklupčanom u crnom, kožnom kanabeu na sceni, kao u nekoj monodrami sa tužnim krajem. Setio sam se citata kojim Mišel Uelbek otvara najnoviji roman "Karta i teritorija":

"SVET SE OD MENE UMORIO, I JA SAM OD NJEGA KLONUO."  

                                                                                                          Šarl d'Orlean