OTVORENA UPRAVA? DA, ALI STVARNO!

Autor: Rodoljub Šabić

Vlada Republike Srbije, na sednici od 16. marta 2012. godine, usvojila je zaključak kojim je utvrdila pismo o nameri pristupanja Partnerstvu za otvorenu upravu, ovlastila za potpisivanje ovog pisma državnu sekretarku u Ministarstvu kulture, informisanja i informacionog društva, te zadužila ovo ministarstvo da sprovede javne konsultacije o nacionalnom akcionom planu za otvorenu upravu i dostavi ga vladi na usvajanje.

Pismo o namerama je upućeno i tako je Republika Srbija od 29. marta 2012. postala novi član Partnerstva za otvorenu upravu.

Za one nešto manje upućene, Partnerstvo za otvorenu upravu je inicijativa koju je u septembru 2011. godine na marginama zasedanja Generalne skupštine Ujedinjenih nacija promovisala grupa od osam zemalja, a koja danas okuplja preko 50 država među kojima i većinu članica EU i većinu zemalja iz našeg regiona. Inicijativa inače proklamuje ciljeve čija je vrednost očigledna i nesporna – dostupnost informacija o radu vlasti, transparentnost javnih finansija, uticaj civilnog društva i građana na proces donošenja odluka, borba protiv korupcije, korišćenje novih informacijsko-komunikacijskih tehnologija.

Predstavljajući našoj javnosti Partnerstvo za otvorenu upravu Ministarstvo kulture, informisanja i informacionog društva – Uprava za digitalnu agendu naglasilo je da je sledeći najvažniji zadatak usvajanje „akcionog plana za otvorenu upravu“, te da isti plan „treba da bude usvojen tokom 2012. godine kako bi bio predstavljen članicama Partnerstva za otvorenu upravu na godišnjoj skupštini incijative koja se održava 2013. godine u Velikoj Britaniji“.

E, bar meni se u vezi s tako definisanim „prioritetom“  otvara čitav niz mučnih pitanja:

Zašto i pored toga što je u prošloj godini počinjeno više hiljada kažnjivih prekršaja Zakon o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja Vlada, tačnije nadležno ministarstvo, nije pokrenulo nijedan prekršajni postupak?

Zašto Vlada, iako je njena zakonom utvrđena obaveza da u slučaju potrebe prinudom obezbedi izvršenje rešenja Poverenika za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti, to nikada nije činila?

Zašto Poslovnik Vlade  u delu koji se odnosi na famoznu „službenu tajnu“ neuporedivo više asocira na prvu polovinu prošlog, nego ovog veka?

Zašto je Savet za borbu protiv korupcije (formalno-pravno radno telo same Vlade) zbog uskraćivanja informacija od strane organa podređenih Vladi,  morao podnositi skoro sto žalbi Povereniku za informacije?

Zašto se, iako je to odavno predviđeno posebnim zakonima o ograničenju broja zaposlenih u državnoj upravi i lokalnoj samoupravi, na veb sajtu Ministarstva finansija nikada nisu pojavili javni registri sa podacima o broju zaposlenih u tim organima i o troškovima koje oni prave?

Zašto od približno 3 hiljade organa koji imaju obavezu da na svojim veb prezentacijama objavljuju Informator o radu to čini jedva četvrtina?

Zašto je, i od onih objavljenih informatora o radu  značajan procenat neažuran (bez ikakve malicioznosti moram konstatovati da je čak i Informator o radu same Uprave za digitalnu agendu poslednji put ažuriran u avgustu prošle godine)?

Mogao bih i da nastavim, ali nema smisla, valjda je dovoljno. Zar nije očigledno da je traganje za pravim odgovorima na ova i slična pitanja ono što je stvarno prioritetan zadatak? Ne vidim kako se bez toga može pronaći ozbiljan smisao izrade makar i „najlepšeg“ akcionog plana „za otvorenu upravu“.