biciklo

vozim biciklo ovih dana. dobro dodje za brzo kretanje kroz gužvu a i parkiranje se rešava prvom banderom uz koju se može vezati (nije da to vezivanje ima nekog smisla ali da mi ne odbiju kasko). u civilizaciji (stari deo grada) biciklističke staze još nisu u planu (prvo seča drveća, izgradnja parkinga, po neki most, a ako bude dovoljno izbora, možda te staze i dođu na red...). stoga, vozam gde stignem; po kolovozu, po trotoaru, po babama koje ne stignu dovoljno brzo da odskoče... ovo za babe se šalim naravno, mada sam u iskušenju. i to palim crvenu lampicu (žilu glupaču) samo na specifičnu vrstu baba - one koje su farbane u plavo. ništa prirodno osedele ili oćelavele, ništa crvenokose ili "brinete". jutros sam lepo zaobišao (uz obostranu saradnju) i jednu ljubičastu (nije zorica brunclik mada sam ja ipak kraičkom oka tražio kemiša ili predsednika nikolića (u jebote)) ali sa plavušama je uvek na ivici incidenta... svaka, ali svaka plava baba smatra da kretanje trotoarom podrazumeva geganje levo desno uz obavezno (zlokobno) dobacivanje: "šta ti tražiš na trotoaru uopšte? idi kod auta(?). ZVAĆU KOMUNALNU!!!! DRAGANE (ĐILASE)!!!!!". nivo decibela je proporcionalan obimu tela (one koje liče na lopte sa par deformisanih pilona koji glume noge su najglasnije, dobacivanja i guranja bicikle (i to sam doživeo) su sa najviše mržnje). zaklinjem se:kad omatorim do babe - farbam se u rezedo ako nema druge, ali ne u plavo. plavo je za mlade žene, pune putenosti i uživanja u svom telu i svetu. ne za babe koje su privremeno izbegle sa lešća i orlovače.
toliko.