Спорт није лоша ствар.
Учиш се обавезама, самодисциплини, поштовању правила, поштовању противника, учиш се како наставити с достојанством и фер, чак и кад уверљиво губиш, кад немаш никаквих шанси ни прићи победи, кад су они с којима се такмичиш с неке друге планете или из неке друге лиге или се баве неком унапређеном верзијом спорта коју ти покушаваш да изведеш.
У суштини учиш бити спортиста, тј џентлмен као Филијас Фог и да једини с ким се мораш поредити јеси ти, да је напредак у односу на јуче све и да је лепо, да је савршено имати циљ, па кад је већ тамо, учиш се да будеш Едмунд Хилари и Тензин Норгај.
Штавише, спорт је одлична ствар. Али кад се њим бавиш. С трибине се много пропусти од спорта, трибина је нешто друго, трибина је другарство.
А кад све то научиш, и спорт и другарство, јер и другарство се учи, тек ту има много тога да се вежба, да се обузда, да се гаји и да се заттрпа, плус некако успеш да пронађеш уметника у себи, зауздаш звер, обуздаш нагоне, у потпуности разумеш да лично богатство није нешто што се може исказивати квадратима некретнина, износима на рачунима и квалитетом гардеробе, тек кад прођеш све те препреке, плус се наоружаш стрпљењем које ја тренутно имам док чекам да Ушко поново буде наш, тек онда имаш потенцијала да будеш политичар.
Али само ако си без сујете.