bolesti zdravog razuma

Ljudi se često, pa i ovdje na blogu, pozivaju na zdrav razum, kao ključni argument u odbrani svojih stavova.

A šta zapravo znači pozivati se na zdrav razum? Znači li to da postoji i onaj drugi, bolesni, nezdravi vid razuma? Ček da provjerimo ...

Wiki: Razum je sposobnost razboritog (logičkog, kritičkog) rasuđivanja.

Znači - izgleda da se zdravlje tu podrazumjeva (already included)

Reklo bi se: zdrav razum je pleonazam, a bolesni - oksimoron.

Očigledno da pozivati se na zdrav razum i nije baš tako zdravorazumski kao što bi se to na prvu pomislilo.
Valjda svako od nas smatra za sebe da razmišlja (zdravo)razumski.
Mislim, misliti da si u pravu osnovni je princip svakog mišljenja o nečemu.
E, sad, za biti odista u pravu ono je tek potreban preduslov.
Gledano, onako, striktno logički, izraz "mislim da nisam u pravu" sam za sebe je mrtva petlja iz koje se ne možete iskobeljati dok ne promjenite mišljenje.
Ubjeđenost u ispravnost sopstvenog mišljenja je nužno za bilo kakvo mišljenje. Svi mi se trudimo da razmišljamo zdravo, tačno, pravo.
.Naglašavati u diskusijama da nastupate sa pozicija zdravog razuma jednako je besmisleno kao da u svakoj rečenici napominjate da ne lažete. Bespotrebno, ali ujedno i indikativno.
To ili znači da želite svog sagovornika (suprotnog mišljenja) da proglasite za nezdravorazumnika, to jest nerazumnika, odnosno - običnog tupana i/ili da imate stanovitu, latentnu, nesigurnost glede sopstveng mišljenja.
A vidjeli smo da to baš i nije najzdravije po zdrav razum.

Sve to, pomalo a i ujedno, liči i na političku retoriku iz predizbornih dana.
Ono kad stranački lideri krenu da se samoproglašavaju za demokrate, ljude progresivnih ideja i naprednih shvatanja, dok se političkim protivnicima spočitava retrogradnost, manjak demokratskih kapaciteta, nazadnjaštvo svake vrste.

Osporavanje etiketiranjem - omiljena tehnika sitnih duša.

Meni je, na primer, skroz zdravorazuman stav da smo zapravo svi mi (uglavnom) u krivu, samo što to ne možemo znati. Da znamo, ne bi bili u krivu. I to ne samo u vezi politike. Svaki naš sud je donešen na osnovu ograničenog znanja, parcijalnog uvida, nekompletne slike stvari i varljive lične percepcije. Samim tim on je suštinski defektan.
Ok, postoje neke opšteprihvaćene (praktične) istine, prema kojima se upravljamo u svakodnevnom životu koji bi bez njih bio nezamisliv. Takođe, postoje i neke opšteprihvaćene naučne istine kojima smo donekle prokrčili misteriju univerzuma.
Pa tako znamo da zemlja nije ploča sa čijih se krajeva može pasti u svemirski bezdan, a nije ni centar svijeta oko kojeg se okreće Sunce, planete i ostala nebeska tijela ...
Tvrditi drugačije prije znači biti loše obavješten, nego nerazuman. Naročito ako ste čitav svoj život proveli u bespućima amazonske džungle, bez struje, TV-a i interneta.
Dočim, umisliti da ste upravo dokazali homogenost psiho-gravitacionog polja, i kao dokaz, skočiti bez otvorenog kišobrana sa vrha zgrade, jeste "pomalo" nerazumno. Odnosno, nije baš najzdravorazumnije. Možda je trebalo još koji put provjeriti račun.

Razum je zdrav sam po sebi, onoliko koliko bilo šta može biti ... zdravo ... samo po sebi.