E oće mi se!

Kada bejah...ne mlađan lovac, nego klinac, ja, imađah jednu.... Ne! Ovako je bilo. Strina mog oca, moja baba strina a zvao sam je samo baba Kića, pravo ime joj je bilo Kristina, vrloveoma neuobičajeno ime za Crnogorku...e pa baba Kića je sa stricem i njegovom porodicom, tada, početkom pedesetih godina prošlog veka, živela na poslednjem spratu jedne zgrade u Molerovoj ulici. Iz stana se izlazilo na veliku terasu, danas bi to zvali ravan krov, bio je šesti ili sedmi sprat.

Ćale mi je vazda bio zauzet  poslom pa smo ili sami, mislim brat i ja, landarali po ondašnjem bezbednom Beogradu ili nas je majka, doteravši nas koliko je to bilo moguće, vodila u Snežanu na pogačice i jogurt, na Kalemegdan, u Zoološki vrt, Pozorište Boško Buha ali i u posete prijateljima i rođacima. Najviše sam voleo kad nas odvede kod baba Anđe, to joj je bila tetka, Dedovićeva sestra. Deda Marka nisam voleo, baba Anđinog muža! Prgav je brate bio i videlo se, otvoreno je pokazivao da mu smetamo. Marko Laković! Jeste, sinovi, braća od tetke moje majke su bili Dragan i Predrag Laković. Predrag, poznatiji kao Pepi a u porodici zvan Pešo, bio je kopija deda Marka. Prznica, nervozan, sve mu je smetalo... Dragan je bio ista baba Anđa! Oboje topli, ljubazni, veseli i radosni što te vide. Da je bilo do baba Anđe nas dvojica bismo postali najrazmaženija deca na svetu!  Često nas je čuvala kad bi majka odlazila s ocem na neki kraći put. Spremala nam je silesiju klope, jedna slađa od druge a kolači, torte!!! Poslepodneva smo provodili u Tašmajdanskom parku, baba Anđa bi sela na klupu i uzimala pletivo u ruke a mi smo s ostalom dečurlijom neumorno jurcali po parku. Po povratku bi nas dobro izribala u kadi i presvukla u čisto a onda su naravno sledile palačinke s pekmezom od kajsija, mljac!

Nego ja počeh o baba Kići pa kao usput svrnuh do baba Anđe, ostala mi u pamćenju , mila jedna žena, duša! Vodila nas Radmila i kod baba Kiće. Sećam se straha ali i prijatne znatiželje kad nagnem glavu preko terasne ograde, što nam je razume se, bilo strogo zabranjeno. Baba Kića je bila odevena vas u crno, s crnom maramom vezanom u čvor na potiljku, tek za neki praznik ili za Svetog Nikolu, oblačila je, računala je, svečanu haljinu, koja je bila takođe crna ali poprskana belo sivim tačkicama veličine glave špenadle. Izgledala je kao da nije makla iz Crne Gore! Ne mogu da lažem, obradovala bi nam se uvek, pomazila bi nas, dala bi nam po jabuku i nekoliko kocki šećera. Ako bismo ostali na ručku, ne sećam se da je osim kačamaka na krtolu, ikad bilo neko drugo jelo. Tada mi je preseo! I danas volim da jedem kačamak ali čist, bez krtole. Ili smočan s dobrim starim kajmakom ili izmešan s proprženim komadićima mesnate slanine!

Baba Kića je bila lucidna i pametna žena ali ono što se kaže: Na svoju ruku. Imala je svoje žute minute kojih smo svedoci postali kasnije. Mnogo sam umnih i iskustvenih stvari od nje čuo, dobar deo i zapamtio. Iako sam bio dete, nije mi bilo teško da primetim i zapazim nekakvu čudnu napetost koja je vladala u kući, stric i strina su bili zategnuti kao strune, malo malo pa bi se ispod oka pogledali ili bi bacali pogled na baba Kiću. Posle izvesnog vremena, zaboravljao sam to prepuštajući se izmišljanju igara sa bratom i braćom od strica. I onda, jednog ranog letnjeg poslepodneva, ulazeći u Molerovu ulicu videli smo grupice uzbuđenih ljudi koji su džvrgoljili među sobom i dignutih glava nešto jedni drugima pokazivali prstom uperenim naviše. Da, i čuo se zveket lomljenja stakla i zvuk metala pri sudaru s zemljom, tj asfaltom. Majka nas je stisla uz sebe i klizeći leđima uz sam zid, došli smo do ulaza. Sećam se uzvika i povika sakupljenih ljudi: Pazite drugarice...čuvajte se...opasno je...može vam nešto pasti na glavu...mislite na decu...jel' neko zvao Miliciju... Vrata nam je otvorila strina, lica belog kao kreč, braća su stisnuti jedan do drugog sedela na kauču, vrata od terase su bila širom otvorena i čuli smo stričev glas: Nemoj mama molim te...prekini...dosta je bilo...uđi unutra nemoj nas brukat... Baba Kića je staloženo, mirno, s osmehom na licu i dalje bacala sa terase na ulicu šerpe, lonce, tanjire, čaše...koje je ranije pripremila za performans. To je potrajalo još neko vreme sve dok nije potrošila municiju a onda je ušla u sobu, poljubila brata i mene u teme, pitala Radmilu hoće li kafu...evo saću ja...a za vas dvojicu sam sačuvala dvije lijepe jabuke i izgubila se u kuhinji. Stric se sav isceđen svalio u fotelju. Opća šutnja je zavladala među nas! Kad je zazvonilo na ulaznim vratima, svima nam je srce zadrhtalo! Stric je drvenih nogu oteturao i otvorio vrata. Dobar dan, bila je to Narodna Milicija u vidu dva predstavnika čvrsto utegnutih opasačima s uprtačima, da li je sa vaše...Jeste, znate...to je moja majka...U to se baba Kića pojavila iz kuhinje: Jel' to mene neko traži? Drugarice,  poče krupniji a i s dva čvarka na epoletama, znate li da ste mogli nekoga da povredite...čak da ubijete...kakav je to način da se bacaju stvari s terase na ulicu...ovo je grad, pa onda kao da mu je sinulo, ni na selu se to ne radi! Baba Kića ga je strpljivo saslušala i jedino što je prozborila bilo je: I? Milicioner poče pomirljivo: Stara ste žena i nije vam prvi put, srećom niko nije stradao...obećajte mi da nećete nikad više...malo zastade, kažite vi meni zašto to radite? Baba Kića ga pogleda pravo u oči i ladno mu odgovori: E oće mi se!