Džaba te bilo Begečka Jamo!

Nikad više! Poslednji put pišem o njoj! Njega više nema, umro je moj drug, prijatelj, brat Zdenko! Voleo sam Jamu samo zato što je Zdenko bio tamo. Mogao sam i da ne pecam već samo da divanim s njim dok je histeričan kakav je već bio, neprekidno nešto seckao, ljuštio, rezao...pripremao klopu i to u količinama kao za četu vojske. Retko smo obedovali sami, uvek je pozivao ili Vladu i Goricu, ili bi naišao Tibor, Milan policajac je bio skoro redovan, pa Crnogorci, tri brata, svraćali su Nina i Peđa i moja žena je bila da proba njegove specijalitete. Uz to je neprekidno mleo, ti si druže moj jedan ordinarni logorejičar, znao sam da mu kažem. Ni ti nisi baš neki ćutolog, nisi Trapist, jer behu to oni što su se zavetovali na ćutanje, odgovarao mi je. Ponekad je na silu pokušavao da bude mrzovoljan ali mu nije išlo, njegova divna priroda izbijala je obasjavala sve oko njega. A voleli su ga ljudi od Sjenice, Raške i Novog Pazara do Subotice. Dolazili su da ga obiđu, ostajali na ručku ali su mu i donosili svežu jagnjetinu, sušenu dimljenu ovčetinu, njegov kupus sa ovčetinom koji se od rane zore krčkao u glinenom loncu zapremine bar petnaest kila, ko je probao, nikad neće zaboraviti. Jeli smo, spremao je gulaš od srnetine ili divlje svinje, zečji paprikaš sa noklama u koje je ubacivao sitno sekcanu kokošju džigericu i peršun, jake supe od Morke, kakav Džejmi Oliver, Zdenko je bio umetnik, kreativac u pravljenju jela i uživao je u tome a najviše kad bi video da nama prija, da sipamo repete, još tanjir, dva. Šta ćeš za večeru, Ljuba će doneti lepinje, poručio sam? Ništa, znaš da ne večeravam. Dobro, onda ću ti narezati jedno tanko parče slanine, Čuruška je od...i nekoliko čenova belog luka, zlu ne trebalo, staviću ti i ljutih papričica? Dok smo gledali Animal Planet, ja bih smazao pun tanjir divne Čuruške slanine, češnjak i papričice i pojeo celu lepinju! Dobro je što ne večeravaš, zna to da optereti stomak pred spavanje, šalio se.

Pred operaciju u kojoj su mu odstranili želudac i spojili jednjak s dvanaestopalačnim crevom, napisah i objavih na ovom blogu Odbrana i poslednji dani. Sutra će biti tačno tri godine. Proveo sam s njim skoro mesec dana. Čuli smo se svaki drugi, treći dan, doktor kaže da je operacija uspela ne mož' biti bolje, kao i uvek isijavao je pozitivnu energiju, moraću da se prilagodim novom režimu ishrane, po malo ali često, ljute papričice su od sad samo tvoje, kad se malo oporavim, nadam se za mesec dana, očekujem te na Jami i to najmanje dvadest, mesec dana. I bilo je tako. Vrlo brzo se oporavio i nastavio da sprema i kuva svaki dan drugo jelo. A imao je baštu! Đubrio je isključivo stajskim đubrivom i redovno zalivao. Bašta je bila vrt Edenski! Uz pritke prema Babinoj kući, ja sam je zvao Gospođa Gordana a svi pa čak i njen sin Buca, samo Baba, rastao je paradajz jabučar, Čeri paradajzići i krastavci, u krajnjoj levoj leji, ljute papričice, žute, zelene, crvene, ljubičaste, kratke, duguljaste tanke, okrugle...pa onda zelena salata puterka, beli i crni luk, blitva, plavi patlidžan, tikvice...pored i između, rasli su zeleni i ljubičasti bosiljak, ruzmarin i primorska žalfija! Jedino smo hleb kupovali. Zdenko je jeo najmanje šest, sedam puta na dan, ne mnogo ali često: Jebi ga, nemam želudac pa ovo protutnji i za čas sam opet gladan. Išao je na kontrole, prvo jednom mesečno, onda na tri meseca pa na šest meseci. Ponadao sam se, nadao se i on, da je operacija uspela i da može da nastavi sa relativno normalnim životom.

Prošle godine sam otišao kod njega krajem maja i ostao do polovine juna. Moraćeš da spavaš sam gore...ja ću dole u kuhinji. Razlog, pitam? Imam problem s prostatom, svakih petnaest, dvadest minuta moram da pišam a mrzi me da stalno silazim. Gorica mi je zakazala pregled u Kamenici za dva dana, odvešće me Vlada, ti imaš šta da jedeš a i vratiću se uveče. Kad se vratio: Zakazali su mi operaciju za početak septembra, kažu rak je ali ne znaju da li je maligan, moraću da idem na još neke pretrage i analize. Uostalom što bih ja bolje prošao od moje porodice...otac mi je umro od raka debelog creva, Gordanu (njegova žena koju je obožavao) je rak naprosto pojeo, i Dina (ćerka) je imala rak, izgleda da su ga otkrili na vreme, pu, pu, pu, prošlo je već šest, sedam godina i nema recidiva i tast mi je umro od raka...to mi izgleda sleduje. Ne seri bre, kažem mu a grlo mi se stislo, okrećem glavu da mi ne vidi suze, živećeš ti još sto godina. Videćemo posle operacije, za lepe reči bog te čuo a i on i mi znamo da ne verujemo u njega, zezao se. U međuvremenu su mu ugradili kateter da mu bar malo olakšaju period do operacije. Operisana mu je prostata i biopsija je pokazala da je kancer maligan. Počela su zračenja i hemioterapije ali on se ponašao kao da sve to mora tako da bude i da će proći. Ni jednog trenutka se u njegovom glasu nije mogao osetiti strah, depresija, ne, bio je i dalje veseo i nabijen pozitivnom energijom, tešio je on mene, nas, najbliže prijatelje i drugare.

I onda! Nina kroz suze: Umro je Zdenko!

Bio je stariji od mene dve godine. Kad sam ga upoznao bio je delija od stodeset kila, viši od mene nekoliko centimetara, nepatvoreni lola, bekrija, bećarina. Pušio je i pio i mogao dobrano da pojede. Po čardama smo u zimska poslepodneva i večeri, umarali Cigane ne dajući im da prestanu sa svirkom. Nije imao sluha koliko dno od saksije ali je voleo da peva i sprda se sam sa sobom a mi smo uživali posebno u Emini koju je pevao na samo njemu znanoj melodiji. Ustvari, sve pesme je pevao na tu jednu melodiju.

Nedostaje mi i nedostajaće mi dok budem živ!