Slaviš li dobrotu?

[Твој мали чин много значи друштву]

„Током вечери аутобусу су пришли околни мештани да питају
да ли има неко ко је болестан и да ли има деце.
До јутра нас више нико није посетио,
а тада су поново дошли неки људи и донели нам переце, пицу и чај."

Трагаш ли за добрим гласом?

У читавој буци која је пратила дешавања око Фекетића, овај део вести је прошао неопажено. У тој буци се још једном показало да је медијски простор загађен вестима које подстичу негативне, деструктивне емоције. Оно што је мање очигледно јесте начин на који велика изложеност деструктивном медијском простору утиче на човека и његову способност да себе перцепира, тј. да мисли о себи.

Човек је подешен тако да му лоше вести привлаче пажњу. Било каква лоша вест (природна непогода, насиље, преваре, свађе...) представљају проблем у окружењу који потенцијално може постати проблем за човека. Јака реакција лимбичког мозга, човека закује за вест док се она интернализује и врло често захтева некакву реакцију, тј. покушај да се проблем у окружењу исправи. Резултат константног излагања лошим вестима у човеку ствара осећај анксиозности и онај осећај да се „цео свет носи на леђима".

Савремени медији су донели изазов за људски мозак, а за који је он још увек неспреман. То је проток информација из онога што је даље окружење: из другог града, друге државе, чак и другог континента. И док постоје вести које, иако толико удаљене, могу да утичу на непосредно окружење, број таквих вести је обично мали. Још већи проблем је, што те лоше појаве обично остају изван утицаја човека.

Умеш ли да мислиш доброту?

Ми свет првенствено доживљавамо. О свету и свему ономе што допире до нас прво стварамо интуиције, па тек онда те интуиције рационализујемо. Интуиције ће бити реализоване доминантним мислима, тј. обично оним мислима које најчешће заокупљају мозак.

На срећу, до нас свакодневно стижу и лепи гласови и лепе вести. Али је моћ лепих вести мања. Лепе вести много мање алармирају организам. Према неким снимањима функционалном магнентном резоннанцом, оне изазивају смањену активност лимбичког мозга (пре свега амигдале), а део мозга који је задужен за памћење (хипокампус) је баш део лимбичког мозга. Лепе вести не захтевају решавање и превазилажење. Човек је подешен да доминантно памти зло које се дешава у његовом окружењу.

Лимбичка реакција на лоше вести поставља лоше мисли у први план. Ако је присуство лоших вести још доминантно у свакодневици, данас се оно дешава преко медија, онда се све интуције о свету формулишу негативним мислима. Тачније, скоро све, али ће зато интуиције о доброти бити занемариване и мозак ће предност дати оним рационализацијама за која има свежа оруђа.

Ако се само мало послушамо говор других људи, може се приметити присуство „отровних" нота. Колико пута сте чули изјаве типа „То је супер, али..."? Или истицање негативних страна нечега што је у основи добро?

Умеш ли да мислиш добро у себи?

Када мозак направи рационализацију интуиције, емотивно стање човека се поправља. Како би мозак могао да своје интуиције о свету што прецизније рационализује, потребно му је омогућити читав арсенал мисли различитог емотивног садржаја.

Књижевност, уметност уопште, као и филозофија, наука и религија, у мозак инсталирају читав слој података које мозак може да преточи у мисао по потреби. И што је човеково искуство са овим видовима комуникације богатије и разноврсније, то је човек способнији да мисли себе.

Међутим, доминантни арсенал мисли потиче из непосредног окружења. Ако се добре вести слабије лепе за човеков мозак, да ли то значи да их је потребно додатно наглашавати како би оне позитивне интуиције могле да се пробију у свест и буду адекватно мишљене?

Похваљујеш ли доброту?

Оно понашање, које је у фокусу човековог окружења, јесте понашање према којем се човек одређује. Много више психичке енергије је потребно да се човек одупре понашању које доминира његовим окружењем (макар и само окружење имало негативан став према том понашању) него да му се препусти. Зато је важно сваки, па и најмањи чин доброте, похвалити. Поставити доброту за основу према којој се човек одређује.

Дешава се да људи зазиру од упућивања похвала због ирационалног страха који је лепо исказан у оној народној „похваљен, покварен". И заиста, ако је особа хваљена због онога што јесте (добра, лепа, оваква, онаква), нагон за опстанком је задовољен и јавља се животно задовољство. Пратећи осећај је осећај поседовања „кредита" у окружењу, као и осећај да ће потрошња негативних психичких енергија кроз деструктивно понашање бити - опроштено.

Ипак, похвале треба да постоје у свакој ситуацији, али треба да буду усмерене на понашање. Када се похваљује понашање, поступак, уместо субјекта, онда се такво понашање подстиче.

Ојачаваш ли доброту?

Замка у коју се често упада у комуникацији јесте идеја да ће куђење зла неутралисати зло. Мозак ради другачије. Ефективан начин је промовисање добра, односно оног понашања које је пожељно. Уместо „борбе против", заузети позицију „борбе за". Говорити о поштовању туђе имовине, о поштовању живота и његовог интегритета, о поштовању различитости... говорити о свим оним стварима које су пожељне у друштву.

 Да би зло надвладало,
довољно је да добри људи говоре о злу.