Društvo| Kultura| Porodica| Život| Životni stil

GDE SMO IZGUBILI KULTURU OPHOĐENJA

Dragan Jakovljević. RSS / 24.08.2014. u 15:50

Доба свеколиког отуђења које нас је опхрвало, у неповрат нам односи неке облике комуникације за које више немамо времена, а по којима у својој меморији често и радо пребирамо. То су они топли, спори људски разговори, заподенути на местима на којима смо их најмање очекивали и са саговорницима којима најчешће не знамо ни имена.

 У сваком од тих случајних сабеседника, видели смо само ЧОВЕКА, са чијом се путањом у једном трептају живота, да ли случајно, укрстила наша. Знати о њима нешто више, није било потребно. Сви они су заправо били неки "други ми". У њиховим причама смо препознавали ехо сопствених брига, стрепњи, слутњи и сумњи, које су се преплитале са неким ситним животним радостима долепршалим крилима свакодневице, и тако сједињене чиниле живот. Приче које су нам само наговештене или испричане у неколико заједничких минута, проведених на клупи у парку, у аутобуској или лекарској чекаоници, болесничкој соби, за пијачном тезгом или крај неког бањског извора.

Сусрет те врсте догодио ми се недавно у једној београдској ординацији. Улазим, тек стигао у домовину у којој ме у овом веку више нема него што ме има, док се у глави још увек мешају језици, акценти и дијалекти, различити културни обрасци и обичаји опхођења чије значење у овој средини неретко може бити сасвим супротно од симболике коју имају у оној другој. Заустим да кажем или учиним једно, али у истом тренутку чујем себе како говорим или поступам онако како нисам хтео. Онда се брзо, стрепећи од могућих последица несклада те врсте, исправим, каткад и извиним, без много наде да ће саговорник, случајни или намерни, разумети кошмар који у мојој глави влада најмање два дана по праласку државне границе.

У ординацији затичем лекара уредног изгледа, љубазног и, како се одмах испоставило, говорљивог. Био је тамнопут. После неколико размењених реченица, пажљиво ме погледа и благо се смешећи, упита:

- Ви нисте одавде?

Питање ме је збунило, јер је било од оних мени најтежих.

- Заправо јесам, али већ дуже време нисам... - чујем како изговарам глупост, али се нисам збунио. Узвратио сам му истим питањем.

- А ја... - замислио се. - Видите, код мене је супротно: ја заправо нисам, али већ дуже време јесам.

Сазнам тако да је из Ирана, да је у Београду студирао, потом засновао породицу, запослио се и ту остао. Питам га као је претпоставио да нисам "одавде".

- Па, куцали сте када сте ушли, потом нисте лупили вратима када сте их затварали, нисте вукли столицу по поду пре него што сте сели, а у три минута нашег разговара више пута сте употребили речи као што су "хвала", "извините", "изволите", "молим вас"...

Насмејао сам се како бих прикрио постиђеност.

- Да, познато ми је све то. Такав сам и ја био када сам дошао у Београд - наставио је. - Увек љубазан, пажљив, фин, јер сам знао да се по мом изгледу види одакле долазим, па рекох, не би било добро да у мени овде траже неког дивљака. Када сте у страној средини, такорећи дођош, морате бити у свему далеко бољи од њих, како би вас колико-толико прихватили као себи равног. Ако је то уопште могуће. То вам је сигурно познато...

- Да, да, дођош... - климнух главом. - Али, зашто кажете да сте били такви? Ви сте и данас љубазни.

- А не, ни издалека онолико колико сам био тада - рече. - Зато што сам се свима на послу и у комшилуку обраћао са широким осмехом, уз "добар дан", "хвала", "изволите", "извините", "опростите", "љубим руке", по три пута куцао пре уласка и сваког љубазно питао "како сте", видео сам како су колеге почеле да ме гледају некако чудно и да шапућу како ми вероватно "фали нека даска" или сам "педер". Да, да, то вам је у Србији тако. Онда сам схватио да негде грешим и да то овде једноствно не игра.

Рече како је, поучен тим искуством, убрзо почео да се понаша онако како је то средина од њега очекивала.

- И, какви су резултати? - упитах радознало.

- Одлични! У канцеларију улазим као тајфун, затварам врата ногом, бацам стилицу кад устајем, опсујем кад мислим да треба, а од свих оних финих израза користим максимално један, и то ређе. Могу вам рећи да се све променило. Колеге су срдачније, зову ме "царе" или "брате", а млађе колегинице се међу собом дошаптавају о неком "супер фрајеру". Без лажне скромности, слутим да сам то ја... - насмејао се и пружио ми исписани рецепт.

Устадох и кренух помало збуњен. Столицу сам сада повукао "средње гласно", врата затворио "средње снажно" и захвалио му се "средње срдачно". Одмах је приметио покушај мог инстант преображаја.

- Ваш напредак је већ очигледан! Добродошли у Србију! - рече ми уз осмех и пријатељски стисак руке.

Скоро да сам већ био ван ходника када се са његовог другог краја зачуо снажан прасак. Нисам се окретао. Врата, шта би друго.

Atačmenti



Komentari (2)

Bloger je isključio mogućnost postavljanja komentara za ovaj tekst

blogovatelj blogovatelj 16:06 24.08.2014

Oooooooo

Otvoreno za komentare!
Ne mogu da verujem.
Kultura ophođenja je i nezaključavanje blogova i dozvoljavanje komentara.
Jel tako? Tako je!
Dragan Jakovljević. Dragan Jakovljević. 17:40 24.08.2014

Re: Oooooooo

Dragi Blogovatelju, hvala ti što si se javio i podsetio me da nisam isključio mogućnost komentarisanja. Evo to činim odmah. Uključiću je onog trenutka kada svi počnemo da se potpisujemo svojim, a ne lažnim imenima, zvali ih nickovima ili ma kako drugačije. Prosto, ne osećam se ravnopravnim u toj vrsti komunikacije sa ostalima: onaj ko se potpisuje imenom i prezimenom ima odgovornost za svaku napisanu reč, dok oni drugi mogu da pišu šta god požele, pa često i psovke i uvrede, bez ikakve odgovorinosti. Izvini, ali mi vreme ne dozvoljava da čitav dan provedem motreći da li neko ko se potpiše kao KJIGKOAGJKF ili kao GFJEKPAJ plasira govor mržnje ili nešto slično. Ali, o tome bi pre svega trebalo da razmisle moderatori... Do tada, zaključavam opciju komentarisanja, uz izvinjenje blogerima i komentatorima koji su registrovani pod svojim ličnim imenima.

Arhiva

   

Kategorije aktivne u poslednjih 7 dana