DALEKI MIRISI SEPTEMBRA

na naše bake koje su, dolazeći nam u posete, u septembru uvek donosile pregršt raznog mirisnog voća, ogrnutog ljubavlju i time potpuno drugačijeg od onog koje smo viđali na gradskim pijacama;

na komadiće drveta što dogorevaju ispod stranica starog, metalnog bureta u našem dvorištu, spremnog za pečenјe paprika, pa mlevenje u velikoj, škripećoj vodenici, čiju smo ručicu, smenjujući povremeno jedni druge, okretali rukom, u nedogled; 

na neopisivu radost zbog novih pantalona i cipela kupljenih, naravno, od roditeljskih plata pristiglih, na svu sreću, pre početka školske godine, ali i na dečju želju da se već iz prodavnice na ulicu izađe u tek kupljenoj odeći i obući; 

na onaj, starijima neprijatan, ali nama deci zavodljiv miris plastike koji se širio iz novih školskih torbi i podsećao nas da prvo školsko zvono tek što nije zazvonilo;

na prve plodove kestena u našem parku, koji su nas, onako lepi i sjajni, uvek s radošću ispraćali na prve školske časove, a mi uzimali sa zemlje one najlepše i neko vreme drugovali sa njima u dnu svojih džepova i torbi;

na miris plastelina koji smo s jeseni oblikovali na časovima likovnog i od njega pravili jesenje plodove prirode, živopisnih boja;

na naše starije komšije, studente, koji su pred nama svakog septembra koketirali svojom slobodom, hvaleći se kako su do oktobra poput ptica na grani i time izazivali čuđenje, pa i malu zavist nas malih, „običnih đaka“;

na potrebu da mir češće nego do tada pronalazimo u svojim domovima i pažnju poklanjamo onome što već imamo;

na drva istovarena pred našom kapijom, koja bismo, uz roditeljsku pomoć, cepali na manje komade i potom ih zidarskim kolicima, pozajmljenim od komšije, prevozili u šupu i garažu, u drugom delu dvorišta;

na setu zbog preseljenja cveća i lišća iz stvarnosti u naša sećanja i snove, ali i na radost što jednu lepotu smenjuje druga, oličena u dozrelim, slatkim plodovima prirode, čiji se mirisi šire i zalaze u naša dvorišta, kuhinje i sobe;

na tihu patnju našeg Mikе Antića, za koga je jesen bila najbudalastija tuga među tugama, njegova ljubav od pet zelenookih slova – i laž, najdjetinjastija laž, od koje je do nesvesti loš i dobar;

na vetar koji je čupao Mešine uspomene, kidao njegovu dušu i vraćao ga tamo odakle je, kako je mislio, zauvek pobegao – a nije; 

na Andrićev smešak, pun značenja, a tajanstven, kada krv oboji njegov pogled, niknu žudnje duboke kao bezdani i stare kao svet, a pred očima porastu zagonetni oblici ženskog tela do nemile veličine i kobnih simbola nečeg većeg, opojnog, smrtonosnog;

na sve raniji počinak ljudi i lišća, koje samo sebe ljuljuška i uspavljuje;

na uobičajeni zaključak naše omiljene komšinice, baba Drage (zvali smo je tetka, da se ne uvredi), kako posle Preobraženja više ništa u prirodi nije isto i kako se u to doba u jezerima i rekama kupaju samo najhrabriji, koje je nazivala čudacima, savetujući nas da nipošto ne pokušavamo da ih sledimo;

na jedan sasvim običan, ali živahan, topao i nasmejan svet, koji sada neko nevidljiv, ko zna zašto i kako, nadam se ne zauvek, seli u elektronske naprave i ga tamo orobljava, uveren valjda kako nam dobro čini.