ZABORAV

Profesor Nikolajević je dobro znao da su kultura sećanja i kolektivna sklonost zaboravu, među najbolnijim tačkama njegovog naroda i zato im se često vraćao. Na svojim redavanjima, u naučnim radovima i novinskim člancima, mnogo je prostora i energije posvećivao važnosti kolektivnog pamćenja. Ako zaboravite svoje umne i darovite ljude, ne samo da nećete znati ko su bili oni, nego ćete i na svoje postojanje gledati kao na puku činjenicu, bez stvarne predstave o tome ko ste i kuda idete, pa će vas zaborav, kao puzavica, najpre malo po malo nagrizati, a zatim potpuno progutati, govorio je.

Često je kao primer navodio Budimpeštu, u kojoj prolazniku padaju u oči nebrojene spomen-ploče na fasadama zgrada s kraja devetnaestog veka. Njima se mladi naraštaji Mađara podsećaju na činjenicu da oni nisu prvi stanari zgrada u kojima žive i da treba da budu ponosni na to što je u njima, ili u neposrednom okruženju, rođen i stvarao neko ko je svojim umetničkim, naučnim ili graditeljskim radom obeležio svohu epohu, a neretko i čitavu istoriju čovečanstva. Govorio je da je tako i u mnogim drugim gradovima u kojima je boravio: Beču, Berlinu, Moskvi, Pragu, Madridu.

U sećanju mi je ostala njegova poruka, sa predavanja kome sam prisustvovao.

- U mnogim svojim radovima i knjigama, bavio sam se velikim umetnicima i njihovim, nažalost, najčešće tragičnim životima. Ponekad bismo ispravljali neke istorijske nepravde koje smo činili, ali tek kada ti umetnici više nisu bili sa nama. Revoltiran sam tim snobizmom, da poštujemo samo ono što je provereno kroz smrt, mada ni u tom vidu poštovanja nismo dosledni. Hajde da, najpre, poštujemo ono što je provereno kroz život, kada su sa nama živi pesnici, pisci, naučnici, dok mogu da budu tu, da nam ponešto pročitaju i na uho – govorio je.

Sahrani profesora Nikolajevića, obavljenoj na gradskom groblju, prisustvovalo je neuobičajeno mnogo naših sugrađana. Dece nije imao, pa su saučešče od njegovih prijatelja, poznanika i poštovalaca, primali članovi šire rodbine. Među ljudima koji su došli da mu odaju poslednju poštu, bilo je i akademika, visokih državnih činovnika, uglednih lekara i poznatih umetnika.

Jednom mi je profesor, u svojim poznim godinama, rekao da je srećan što ima brojnu rodbinu i mnogo prijatelja. To mu, govorio je, daje nadu da neće biti brzo zaboravljen. Bio je uveren da čovek zapravo živi dok ga pamte. I zaista, počasti uz koje je sahranjen, ukazivale su na to da njegove reči o potrebi da u svojoj svesti svakoga dana radimo na negovanju i razvijanju kulture sećanja, nisu bile uzaludne. Gradonačelnik je, spomenuvši neprekidnu profesora Nikolajevića za osvežavanje i snaženje našeg kolektivnog pamćenja, obećao da gradska uprava neće dozvoliti da ovaj naš vredni i umni sugrađanin, doživi sudbinu mnogih značajnih, ali zaboravljenih sunarodnika.

- Ranija vlast, nažalost, o tome nije vodila računa, ali smo zato mi svesni značaja kolektivnog pamćenja. Obećavam vam da ćemo prekinuti našu neslavnu tradiciju zaboravljanja, o kojoj je mnogo pisao i govorio upravo uvaženi profesor i da ćemo i u tom pogledu slediti tekovine evropske civilizacije – obećao je prvi čovek grada.

Mnogo godina nakon poslednjeg ispraćaja profesora Nikolajevića, prolazeći gradskim grobljem, poželeo sam da na posetim njegov grob, zapalim sveću i položim stručak cveća. Obišao sam groblje više puta i pažljivo zagledao spomenike, ali nisam uspeo da prepoznam onaj koji sam tražio. Zabrinut što me sećanje izdaje, uputh se u upravu groblja, u nameri da od njih saznam broj parcele na kojoj je sahranjen profesor.

U nevelikoj kancelariji zatičem vremešnu gospođu koja je upravo doručkovala. Obavijena duvanskim dimom, jela je burek s mesom, sudeći po mirisu koji sam osetio još s vrata. Nenaviknut na toliki dim, počeo sam da kašljem, pa sam se vratio natrag, na trotoar, da uzmem vazduha. Kada se napad kašlja primirio, ponovo sam ušao i na licu sužbenice pročitao prekor. Ne prekidajući svoj obed, upitala me je šta želim.

(Za nastavak priče KLIKNITE OVDE)