(један аспект)
Увек се изненадим када ме нека проста истина, коју сам можда и слутио, изненади. Мислим - зато што ме изненадила, упркос свему што сам ипак, макар у неким елементима, знао или сам морао знати.
Тако ме је (ипак) изненадио и краћи интервју познате новинарке-водитељке. У оном свом делу у коме описује притиске од стране власти који су пласирани (и) кроз приватне разговоре. 'Ајде што ме изненађује да је она имала приватне (или макар неформалне) контакте с њим, него што их није прекинула оног тренутка када је почео да их злоупотребљава.
Добро, вероватно би њен одговор био као и на питање зашто о томе тек сада слушамо - зато што јој је било битније да емисију одржи, да ипак „изгура" оно што мисли да треба да изгура и у томе је донекле разумем. Оно што не разумем је шта је могла да мисли о року трајања тог приступа, али то је нису питали.
Права блискост новинара с неким политичким опцијама се у овој земљи такорећи подразумевала још од времена када је новинар званично био „друштвено-политички радник". Заправо, у то време политичка опција је била једна, уз мању или већу толеранцију према својим варијететима. За мене је и даље непознаница колико су неки новинарски ангажмани у СФРЈ били одраз реалне слободе а колико или свесно дозвољени као врста вентила или пак као гласноговорништво неких фракција, али ми и даље у мојој (носталгичарској?) свести лебди утисак да је слободе и у медијима у суштини било више седамдесетих и осамдесетих него деведесетих година прошлог века, па чак и у овој једној и по деценији двадесет првог. (Знам да ће бити много аргумената против овога, вероватно и правих, а ја за сада наглашавам само ону ограду: „у суштини", што ће рећи - „у просеку, по глави становника".) Ако и нисам у праву - остаје (ми) питање да ли је новинарство слободно док год су његови посленици блиски овим или оним центрима моћи, овој или оној странци - без обзира у којој земљи и у ком времену. Или само имају неформалне контакте. ОК, без њих они можда не би знали много тога што су знали и у вези са чим су можда понекад нешто питали, али, опет, шта би фалило њиховим емисијама да су чували дистанцу, истинску независност и питали из угла грађанина који се информише доступним каналима информисања? Много питања извире само из тих (филтрираних) информација, а све ми се више чини да су она много битнија од мора „инсајдерских информација" које су на ивици трача и интрига, макар биле и истините. Ради ли се ту о свесном бацању прашине у очи која се претвара у блато док ми ликујемо како, ето, разоткривамо простоту и глупост самозване политичке елите, верујући да је то суштина слободе информисања, немам појма, али да је умело каткад да буде занимљиво, умело је.
Али, опет, када чујем да се телефоном саопштавају полуличне поруке у вези са оним што би требало да буде лишено личног не могу а да се не чудим, у таквој комбинацији, да се оне тумаче као притисак (хоћу рећи, зашто су се оне уопште узимале у обзир, јер притиска нема ако сте ви на утицаје имуни)... када се сетим ручкова неких руководилаца медија с неким фацама са политичке сцене, или другарских загрљаја уместо руковања с председником, а другим поводом и само руковања из чега смо извлачили закључке о „падању у немилост"... када се сетим да је један бивши министар полиције с пута у иностранство донео познатој новинарки бритких ума и језика плишаног медведића (на шта она, како отприлике рече, једино „пада" и према чему није имала ни трунке резерве јер, ваљда, поклон није скуп)... не могу да се не упитам да ли је заправо медијски провизоријум вазда био много имагинарнији него што смо икада помислили. И опет не могу да се не упитам да ли је неминовно прљање сваког ко уђе у било коју борбу на блатњавом терену. Заправо - да ли је таква борба у старту бесмислена, ако је тај терен за противника - домаћи?