Šta je to u ljudskom biću?

Svi smo mi radili razne gluposti u životu, neko manje, neko veće, a znamo, bogami, da ima ljudi i koji su poginuli ili na drugi način stradali zbog svoje "lude glave".  Da li baš zbog lude glave, ili prosto zbog pomanjkanja zdravog razuma i elementarnog razmišljanja u nekim kritičnim trenucima, ili čak zbog "viska hrabrosti" koji se pojačava  alkoholom, ostaje otvoreno pitanje, oko koga porota još zaseda.  

Bilo kako bilo, neki misle da je ovakvo ljudsko ponašanje globalno korisno na specifičan način.

Naime, ljudi koji stradaju na ovaj način, sebe eliminišu iz procesa prirodne selekcije, te tako čine svetu uslugu pošto se taj "gen za ludu glavu" koji su imali neće više nastavljati. S ciljem da se oda dužno priznanje ljudima koji su, nas preživele, na ovaj način zadužili osnovana je tzv. Darvinova Nagrada koja se svake godine dodeljuje pojedincu za posebno maštovit nestanak sa ovog sveta. Sajt ove institucije je

The Darwin Awards i tu se mogu naći detalji o uslovima učestvovanja, spisak prethodnih dobitnika, počasne diplome, itd. Tu se često mogu naći priče o ljudima koji su stradali prilikom postavljanja TV antene ka krovu, ili propadanja kroz tanak led, i još mnogo drugih situacija. Darwin Awards se trudi da proveri priče koje im čitaoci šalju.

Ja već godinama pratim aktivnosti u ovom domenu, pa me je jedan nedavni dogadjaj inspirisao na napišem ovaj prilog. Posebno me je na to podsetio i skorašnji blog našeg Čerevićana pod naslovom  пакожив ? gde se opisuje stradanije par osoba i njihov tužni kraj. Ovom prilikom pozivam komentatore da prilože svoja saznanja o darvinovskim visinama do kojih su se neki medju nama vinuli. Ja ću da opišem par svojih priča, i jednu dobro poznatu, koja je ovih dana dozivela neobičan dramski obrt, ali je za sada samo pomenuta na sajtu.

Da podjemo polako.

Neki moj komšija, vredan tip, stalno nešto petljao i popravljao oko svoj kamiončića. A voleo da radi na tenane, sa flašom piva pored sebe. Jednom hteo da uradi nešto sa gumom, skine točak sa vozila, i odluči da skine gumu sa felne. Zašto nije gumu ispumpao, ne znam, (ispumpana guma se mnogo lakse skida, ali on valjda nije mislio, sta li), tek mučio se mučio, i najzad, onako besan, uzme veliki čekić (macolu od 5 kila) i snažno udari po napumpanoj gumi.

Čekić od gume odskoči, i, isto tako snažno, udari ga direktno u čelo. Znam da je dugo bio u komi, ali ne znam da li se ikad oporavio.

Drugi jedan, opet, iz sela pod Kosmajem, vraćao se zapregom iz kafane. Bile neke kiše tih dana, i u jarku blizu svoje kuće vidi on da je klizište oborilo veliko drvo. Doseti se ovaj veseljak da bi mu drvo dobro došlo za zimu. Ispregne konja, veže ga amovima za oboreno stablo i počne da poteže. Medjutim, drvo se nije dalo, konj se upinje, ali ništa. Kosmajci su poznati kao tvrdoglavi ljudi. Naš se zato Kosmajac naljuti, ode kući i vrati se do oborenog drveta sa traktorom i jakim lancima. Dalje i sami možete da naslutite šta se desilo. Potezao je uzalud, veliki točkovi traktora sve više tonu u blato, ali stablo ni da makne. On se onda definitivno razbesni, da jak gas, traktor se propne unazad, prevrne i padne preko vozača.

Na sahranu mu je došlo pola sela i još neki rodjaci iz Nemačke.

Opet, ovde u Teksasu, dva momka podju sa svojim kamiončićem u šumu da love žabe (tzv. frog gigging). Poneli i pivo, kao svi lovci. Nalovili oni mnogo žaba, već počeo da hvata mrak, te oni odluče da podju kući. Medjutim, kad su ušli u kamion, ustanove da je jedan osigurač crkao i da im svetla ne rade. Rezervni osigurač nemaju, a napolju mrak i šuma, pa je i vožnja nemoguća. Trezniji od njih se doseti da metak iz njegovog pištolja, kalibra 9mm, tačno pasuje na mesto osigurača. Tako i urade: stave metak umesto osigurača i svetla na kamionu prorade. Dovitljivi teksašani podju kući zadovoljni ulovom. Slučaj je hteo da baš prilikom prelaska preko nekog mosta, onaj metak se od toplote aktivira, opali, i pogodi vozača tačno medju noge, na jako nezgodno mesto. Vozač izgubi kontrolu nad vozilom i sa mosta se sruče u reku ispod.

Kad je lokalni šerif javio porodici tragičnu vest, žena jednog od njih je pitala: ''A gde su žabe što su ulovili?''

Ovakvih, dakle, priča ima mnogo. Za kraj sam ostavio jednu koja je ušla u legendu pod nazivom ‘'Lawnchair Larry''.

Naš je narečeni Lari oduvek želeo da leti, ali ga u vojsku nisu primili zbog slabog vida. Jednog dana je sedeo u svojoj bašti u Kaliforniji, u svojoj baštenskoj stolici, vreme idealno za letenje, i Lari se odluči na zanimljiv poduhvat. Ode u prodavnicu vojne opreme i kupi veliki broj meteoroloških balona. Računao je da veže te balone za stolicu na kojoj je sedeo, da ga oni podignu, i da sa visine od oko 100 metara radosno posmatra svet ispod sebe, nošen povetarcem. Tako i učini.

Veže one balone, napuni ih helijumom, priveže se kanapom, iz opreza!, za kamiončić da proveri kako njegova zamisao radi. I, da vidiš čuda, baloni ga podignu od yemlje ya dužinu kanapa kojim je bio vezan za kamion. Radostan i ohrabren, Lari se privuče do zemlje, ode u kuću, i spremi nekoliko plastičnih balona vode radi težine, pakovanje od 6 konzervi piva, i vazdušni pištolj. Pištolj mu je trebao da sleti: računao je da u vazduhu ‘'upuca'' nekoliko balona i da tako smanji visinu i blago aterira kad poželi. Tako i bude. Lari se smesti u stolicu, baloni polako počnu da ga podižu, i on se okuraži i odveže se od kamiončića i prepusti blagom povetarcu.

Za oko pet minuta se našao na visini od 4000 metara.

Na toj visini je veoma neuputno pucati u balone, jer, ako suvise njih ‘'upucaš'', pad je smrtonosan. Tako se Lari nije usudjivao ništa da preduzima, već se onako prestrašen prepustio sudbini. Plovio je tako naš Lari nekoliko sati i primetio da ga vazdušna struja nosi ka okeanu i ka pučini. Mrak je počeo da pada. Situacija je već postala zabrinjavajuće ozbiljna.

U to vreme, na redovnoj liniji iz Tokija naidje avion spuštajući se ka Long Bič aerodromu. Pilot spazi spoljašnji prizor i javi kontroli leta da pred sobom vidi čoveka u stolici, koji je naoružan i , moguce, pijan, ali ne zna kakve su mu namere. Iz kontrole se javi uzbudjen glas i pita pilota da li je svestan da se nalazi na visini of 3500 metara, te da li je siguran u to što vidi. Pilot potvrdi.

Larija nisu mogli da spasu helikopterom, jer vazdušna struja elise stalno odguruje one balone. Lari se okuraži i počne lagano da ‘'upucava'' one balone, te najzad sleti na vodu, odakle ga helikopterom izvuku. Bio je kažnjen bog nezakonitog korišćenja medjunarodnog vazdušnog prostora bez pilotske dozvole. 

Lari se nadao da će postati slavan i bogat, i bio je razočaran da se to nije desilo. Učestvovao je na nekoliko TV emisija, i to je sve. Ovaj dogadjaj se zbio 1982. godine. Darvinijanci su protestovali zbog Larijeve nominacije, jer Lari sebe nije eliminisao iz procesa prirodne selekcije (ostao je živ), i tako je ostao i bez nagrade. Godine 1993 Lari je izvrsio samoubistvo, ali taj čin nema veze sa Darvinovom nagradom, tako da Darvinova nagrada za letenje pomoću balona u baštenskoj stolici nije dodeljena.

Medjutim ova priča je nedavno doživela neobičan obrt. Pre 10 dana,  20. aprila 2008. godine, brazilski sveštenik  Adelir Antonio de Carli , odluči da sakupi novac za vredan cilj: da se, naime, na odmorištima za kamiondžije po autoputevima napravi kutak gde bi ovi imali priliku da se pomole bogu za sreću i bezbednu vožnju. U tom cilju, on veže 1000 balona za stolicu, snabde se telefonima, GPS uredjajima, vodom i hranom za više dana, i odluči da se kao Lari otisne put nebesa.

Kontakt sa njim je brzo izgubljen, ali su svi tvrdili da je Senor Carli vrstan ronilac i da mu se ništa ne može desiti. Pre tri dana su nadjeni baloni kako plivaju površinom Atlantika, a juče je brazilska vojska obustavila potragu za sveštenikom, jer više nije bilo realne nade da je preživeo. Ljudi i dalje veruju da će popularni sveštenik odnekud da se pojavi. (Na ovom linku je cela vest.)

Ako se ne pojavi, već je počelo lobiranje da mu se dodeli Darvinova nagrada za ovu godinu (i na taj način nekako ispravi ‚‚nepravda‚‚ načinjena prema Lariju).

Ako se pojavi, svima će biti drago da je preživeo. Ali, u oba slučaja, mnogi će se počešati po glavi i zapitati: ''Šta je to u ljudskom biću?''