Filozofija| Gost autor| Kultura| Umetnost| Život

Грофовска књижевност – покушај једног упита

nsarski RSS / 27.11.2019. u 16:14

 

Nedavno mi je skrenuta pažnja na ovaj tekst, sa sajta puls.rs, i ja ga, po savetu pametnijih i upućenijih od mene, postavljam na uvid blogozajednici.

 

lev-toltoy-e1482249666972.png 

Знате, ја не подносим Шекспирове комаде, међутим ваши су још гори!

Л. Н. Толстој, у разговору са Чеховим

 

Лав Николајевич Толстој, рођен је 9. септембра 1828. године у месту Ясная Поляна, две стотине километара јужно од Москве, на велепоседничком имању у грофовској породици, чији су корени досезали време Императора Петра Великог. Лав Николајевич је без двојбе био најбогатији и најимућнији писац и стваралац у историји светске књижевности и уметности. Његова Целокупна дела издавана у периоду од тридесет година од 1928-1958. броје деведесет томова. Са тог становишта смешно је, дакле, и покушавати “испуцати” неку врсту “критике” по делу Грофа Л. Н. Толстоја, и његовог метафизичког и grofovska-knjizevnost-1.jpg

 

надљудског дела и његове личности, јер, то су одавно учинили велики руски критичари Чернишевски, Бјелински и други, као и њихови потомци закључно са Набоковим, а код нас професори Никола Милошевић, Милосав Бабовић и други. Треба се запитати о другој ствари. Наиме, реч је о животу уметника, приликама и условима у којима ствара. Достојевски, Чехов, Гогољ, Пушкин, и остали камени темељци те големе руске и светске књижевне цивилизације, велики уметници рускога пера, у оно време нису живели у таквој удобности и безбрижности у каквој је живео Гроф Лав Николајевич Толстој на своме спахијском имању у Јасној Пољани, са четири стотине кметова. Одређеније: нису могли ни сневати о таквим животним условима, у којима је стварао и радио Велики мислилац и филозоф из Јасне Пољане. Наиме, Достојевски је читавог свог века живео на рубу живота, омеђен дуговима, проблемима, друштвеним изопачењима, с једне, и својом надљудском и уметничком појавом с друге стране, чега је био дубоко свестан, и због тога још дубље растрзан и расцепљен; бежао је од дугова, издржавао породицу, и породицу свога брата; писао је своја дела у добијеним роковима са претњом затвора због дугова, често је био и после сибирске робије и изгнанства (1849-1860) близу казамата и окова. Добијао је десет пута мање хонораре од Толстоја.

 

570_T-v-D.jpg1016653.730xp.jpg

 

Чехов је почео да пише како би се прехранио; своју породицу издржавао је од хонорара својих прича, које су се објављивале у часописима Новое время, Русская мысль и другим угледним оновременим руским књижевним часописима. Пушкин исто; Гогољ, такође. Гогољ је чак умро без свога дома, у московској кући свога пријатеља А. П. Толстоја, измучен и кажњен због свог дара и генија. Ти су велики уметници живели у појединим животним периодима и фазама, такорећи без парчета хлеба. Достојевски је продавао своју одећу, капуте, ципеле, како би добавио храну за своју децу и жену. О Солжењицину и Пастернаку не треба ни говорити. Као ни о Булгакову. Булгаков је умро 1940. године гладан, по многим сведочењима било је дана када није има шта једе. Људи који су се “свадили” са својом државом и Партијом не могу живети безбрижно, ма колико они били генијални умови, поготово ако се узму у обзир околности и потпуно сагледа књижевна и друштвена ситуација у младом комунистичком друштву Совјетске Русије од почетка двадесетих година, па скоро до краја, до 1991. године. Од Лењинове смрти 1924. до почетка Другог светског рата или Великог отаџбинског  рата ( рус. Великая Отечественная война ) 22. јуна 1941. на територији СССР-а, кривом и хаотичном друштвеном и културном политиком тадашњих совјетских политичара (која се по руском филозофу Александру Зиновјеву спроводила “као једино средство и једина могућност да се ново младо друштво одбрани од напада и преживи”) отерано је у сибирске логоре и убијено преко хиљаду писаца, уметника, сликара, глумаца, редитеља, оперских уметника и интелектуалаца. Ни такви прогони и убиства нису успели да зауставе књижевни бум руског пера у тим годинама, који је несразмерно био већи, значајнији и плоднији у односу на књижевност западне Европе, у којој, тада, није било прогона, убистава, ликвидација, логора или било каквих политичких и друштвених потреса као у Русији после те револуционарне Године 1917.  То јесу писци који се рађају једном у хиљаду година, а који нису много заостајали за пером Грофа Толстоја, (по неким критичарима Достојевски и Чехов су чак и надмашили Толстоја), а живели су испод границе људскога и животнога сиромаштва. О којој ствари се овде, дакле, ради? О веома битној ствари: шта би ти велики људи урадили и написали да су имали душевнога и животнога мира и склада, попут Грофа Толстоја? Можда би Достојевски са бољим материјалним имућством себи продужио живот, доживео деведесету годину и написао још четири-пет грандиозних романа попут Браће Карамазова? Можда би Фјодор Михаилович у четвртом или петом тому овога романа, васкрсао старог деспота Карамазова у најчистије, најпитомије и најискреније биће, можда би успео да изврши потпуно преосмишљавање и реконструкцију овога дела, можда би у наставку Карамазових успео да искаже супротност према свему што је написао у првој књизи овога романа и потпуно му скрене ток, као што је Гогољ имао намеру да изврши с наставком Мртвих душа?  Засигруно се зна да је Достојевски имао намеру да напише наставак Браће Карамазова; своју замисао о томе Достојевски на више места помиње: у писмима пријатељима, у свом Пишчевом Дневнику; ову идеју такође спомиње жена Достојевског, Ана Григоријевна у својим Сећањима. Можда би Чехов написао и роман, осим својих генијалних цртица, хуморески, драма и прича, да није умро у четрдесет петој години живота? Да ли би Гогољ спалио наставак Мртвих душа, да је осетио удобност и топлину безбрижности живота у дворцу у Јасној Пољани? Уопштено, питање гласи: да ли би ти људи били већи но што јесу? Одговор је: да, вероватно би били већи! А, онда долазимо до Толстоја. Како би се Толстој снашао у кожи Достојевског или Гогоља? Да ли би преживео?

Да ли би уопште нешто и написао, и на шта би то личило? Да ли би успео да доврши Рат и Мир, или Ану Карењину. То су вишетомна дела, обимна дела каква се нису писала пре тога времена, која се први пут тада појављују, у том добу, дела која нису имала мање од хиљаду страна. У Толстојевим романима нема много ликова силоватеља, убица, уличара, бескућника, људи с дна и муља, нити Сувишних људи (Лишний человек, како кажу Руси), као код Достојевског. Болконски нису просјаци, већ кнежеви; Ана Карењина није проститука, већ образована дама; у Кројцеровој сонати супружници се не мрзе због оскудице и сиромаштва, већ због прејаких личних осећања и емоционалног повређивања. Код Достојевског је другачије: у Злочину и казни Раскољников убија Аљону Ивановну такође због мржње према лихварима и зеленашима, такорећи из сличних моралних побуда као што Поднишев убија своју жену у Кројцеровој сонати, али исто тако Раскољников убија, јер му је и трбух празан. Толстојеви јунаци немају празан трбух, бар огромна већина, као код Гогоља и Достојевског. Толстој је помагао сиротињу и хранио је, али Болконски једу исто што и Наполеон на својој трпези, а код Гогоља, Иван Јаковљевич (приповетка Нос ) једе сиров лук са хлебом, и то кријући се од своје жене, јер не сме појести оба јела у исто време, јер би био оптужен за изопачење и прождрљивост. Читајући Толстојеве Дневнике, није тешко закључити да је писање ових великих и сложених дела, посебно Ане Карењине задавало Толстоју велике муке, муке које су биле сразмерне задовољству које је осећао. На много места Толстој пише о свом раду на Ани Карењини као о тешкој муци, тежини, терету, сувишности. Жели да прекине рад и заустави све. Да ли Достојевски има права да осећа муку, тежину и сувишност, током рада на Коцкару? Да ли Достојевски сме да помисли о паљењу и уништавању рукописа, сме ли себи да дозволи површност, брзоплетост, грешке и ужурбаност у раду, ако зна да живот и слобода, њега и његове породице зависе да ли ће рукопис Коцкара предати до краја октобра 1866. издавачу Стеловском, који прети уговором и одузимањем свих ауторских права Фјодору Михаиловичу Достојевском, тј. прети му просјачким штапом? Толстој нема оваквих брига. Он пише када хоће, колико хоће и како хоће; често помињући Цара и Цркву у негативној конотацији, због чега не наилази на такву осуду, критику и цензуру као што се то чини Достојевском. Целог свог живота Толстој “ништа није радио”, злурадо су говорили његови противници и оспораваоци. Шта би то требало значити? Да, радио је, управљао је имањем, косио, секао дрва, помагао сељацима и кметовима, подучавао их, њихову децу је описменио, отворио је чак школу за сеоску децу која се налазила у његовом дому. Али, никада није осетио страх да ли ће преживети и да ли ће имати шта да једе сутра или прекосутра, попут Достојевског или Чехова. То је веома битно: имао је константно материјално, а самим тим и донекле душевно спокојство. Он је заиста живео као Гроф; као ниједан руски и светски писац, онда и сада. У новије време занимљив је случај пољског писца Јиржија Косинског (аутора романа Обојена птица и Присутност, по коме је Hal Ashby 1979.  снимио филм Добродошли господине Ченс, са Peterom Sellersom у главној улози баштована Chauncey Gardinera) који је после Другог светског рата избегао из Пољске, отишао у САД, и тамо постао славан писац. Радио је на почетку свог путешествија по Северној Америци као дрвосеча, возач камиона, фотограф, али се убрзо венчао са осамнаест година старијом богатом удовицом Mary Weir с којом је провео десет година свог најбољег живота. Имали су кућу у Вашингтону, Лос Анђелесу, Њујорку, Фиренци, Риму, Лондону, Паризу. Косински је путовао својим приватним авионом, имали су јахту са десетак чланова посаде. Јиржи Косински је од бескућника постао најбогатији уметник у двадесетом столећу; “тежи” и од Толстоја, ако би постојао усуд за овакво фигуративно поређење.2-fashion-tass_1440019-b.jpg

Толстојева Целокупна дела1 која обухватају деведесет томова, од тога његови Дневници обухватају половину тога опуса, чине највеће, најобимније али у исто време и највредније књижевно дело на свету. Толстој је био Бого-човек у књижевности, то је сам о себи мислио и то су казали скоро сви европски и светски писци, почев од Томаса Мана до Иве Андрића. И нешто је морало да узрокује такав неометан и упоран књижевнички живот који је трајао осамдесет и две године. Гениј талента, са свим пратећим елементима његове личности су неоспорни, али су животни и материјални услови неоскудевања допринели његовом дугом и плодном животу, омогућили су му да неометано развија своја начела филозофије и морала, дотле да је сам покушао да тумачи и пише своју верзију Светог писма. Остаје нам само да се питамо и размишљамо: да ли би се Гроф Толстој развио у таквога писца, да је живео једним пасјим животом једног Достојевског? Или: шта би се од тог Достојевског развило да је живео безбрижно и удобно на имању са више стотина слуга на Јасној Пољани, као Толстој?

Aatols-02-S.jpg

За ПУЛС Алекса Ђукановић

 

 
 

 

 



Komentari (28)

Komentare je moguće postavljati samo u prvih 7 dana, nakon čega se blog automatski zaključava

nsarski nsarski 16:21 27.11.2019

Preciznosti radi

Tekst i slike su u celosti preuzeti sa sajta

https://pulse.rs/grofovska-knjizevnost/
Srđan Fuchs Srđan Fuchs 14:21 29.11.2019

Re: Preciznosti radi

Њаао, баш си сладак! Јако је слатко написано! Љубим те, казаћу Цучићу како си сладак! Љубим те, љубавице малена!



nsarski nsarski 16:47 29.11.2019

Re: Preciznosti radi


U OK?
Черевићан Черевићан 17:02 27.11.2019

оће То ...ал' ретко

најимућнији писац и стваралац у историји светске књижевности

Toлстоја је грофа
Усуд баш усрао,
поред лоове силне
и талент му дао
mariopan mariopan 19:04 27.11.2019

Šta bi bilo da je bilo obrnuto?

Slažem se da nemaština strašno ponižava, uništava ljude, pogotovo talentovane, i da im treba velika snaga da bi samo živeli i preživeli, a nadljudska da bi i stvarali dela kojima se divimo.

Sa druge strane drago mi je što grof Lav Tolstoj nije svoj genije straćio na kocku i piće kako su nebrojeni plemići činili u njegovo vreme pa za sobom ni traga nisu ostavili. Jeste mu bilo lakše bar sa te materijalne strane, sigurno, bar gladan nije bio, i nije ucenjivan niti bio primoran nemaštinom na bilo šta, ipak, on je svoj dugi život mogao i sasvim drugačije da "potroši" nego što jeste.

Ne znam odgovor šta bi bilo kad bi bilo.

Samo da im svima zahvalim što su pisali, uprkos svemu.
maksa83 maksa83 19:32 27.11.2019

Re: Šta bi bilo da je bilo obrnuto?

Sa druge strane drago mi je što grof Lav Tolstoj nije svoj genije straćio na kocku i piće


"Puno novca sam potrošio na piće, žene i brze automobile. Ostatak sam spiskao."

Džordž Best, fudbaler Mačester Junajteda
cmix909 cmix909 22:52 28.11.2019

Re: Šta bi bilo da je bilo obrnuto?

mariopan
Slažem se da nemaština strašno ponižava, uništava ljude, pogotovo talentovane, i da im treba velika snaga da bi samo živeli i preživeli, a nadljudska da bi i stvarali dela kojima se divimo...

Bas nedavno sam po drugi put procitao grofovu Ispovest, sada u jednom predratnom prevodu koji je nesto opsirniji od originala iz 23. toma sabranih dela (od 90), a i sa drugacijim je naslovom!

Tolstoj otkriva kako je bio ogrezao u svim mogucim nepodopstinama, ukljucujuci kradje, prevare i ubistva, pa da je, ne nalazeci smisao ni u religiji, zakljucio da treba da se ubije, te da je pisao iz prilicno prozaicnih razloga, a ne iz neke tajnovite potrebe za umetnickim samoizrazavanjem. Zavideo je neskolovanim, siromasnim seljacima-mucenicima koje su krasile trpeljivost i neupitna vera… Interesantan covek, mnogo udaljeniji od dusevnog mira nego sto bi se moglo suditi po njegovom imetku.

... Без ужаса, омерзения и боли сердечной не могу вспомнить об этих годах. Я убивал людей на войне, вызывал на дуэли, чтоб убить, проигрывал в карты, проедал труды мужиков, казнил их, блудил, обманывал. Ложь, воровство, любодеяния всех родов, пьянство, насилие, убийство... Не было преступления, которого бы я не совершал, и за всё это меня хвалили, считали и считают мои сверстники сравнительно нравственным человеком.

Так я жил десять лет.

В это время я стал писать из тщеславия, корыстолюбия и гордости. В писаниях своих я делал то же самое, что и в жизни. Для того чтобы иметь славу и деньги, для которых я писал, надо было скрывать хорошее и выказывать дурное. Я так и делал. Сколько раз я ухитрялся скрывать в писаниях своих, под видом равнодушия и даже легкой насмешливости, те мои стремления к добру, которые составляли смысл моей жизни. И я достигал этого: меня хвалили...




inspirativan09 inspirativan09 14:14 29.11.2019

Re: Šta bi bilo da je bilo obrnuto?

maksa83
Sa druge strane drago mi je što grof Lav Tolstoj nije svoj genije straćio na kocku i piće


"Puno novca sam potrošio na piće, žene i brze automobile. Ostatak sam spiskao."

Džordž Best, fudbaler Mačester Junajteda

Blago njemu!
Ja sam sve spiskao.
A nije da nisam imao šansu (i šta) da trošim.
docsumann docsumann 19:48 27.11.2019

genij i bijeda

Али, никада није осетио страх да ли ће преживети и да ли ће имати шта да једе сутра или прекосутра, попут Достојевског или Чехова.


Danas sam slagao ženu da sam pozajmio 200 rubalja - Danil Harms, dnevnik
myredneckself myredneckself 20:47 27.11.2019

Re: genij i bijeda

Уопштено, питање гласи: да ли би ти људи били већи но што јесу? Одговор је: да, вероватно би били већи!

Dakle ono lupetanje, umetnik mora da bude gladan je totalno prevaziđena stvar iz nekih prošlih vremena, što je sasvim u redu.

inspirativan09 inspirativan09 20:58 27.11.2019

Re: genij i bijeda

myredneckself
Уопштено, питање гласи: да ли би ти људи били већи но што јесу? Одговор је: да, вероватно би били већи!

Dakle ono lupetanje, umetnik mora da bude gladan je totalno prevaziđena stvar iz nekih prošlih vremena, što je sasvim u redu.


Nisi u pravu!
myredneckself myredneckself 22:30 27.11.2019

Re: genij i bijeda

inspirativan09
myredneckself
Уопштено, питање гласи: да ли би ти људи били већи но што јесу? Одговор је: да, вероватно би били већи!

Dakle ono lupetanje, umetnik mora da bude gladan je totalno prevaziđena stvar iz nekih prošlih vremena, što je sasvim u redu.


Nisi u pravu!

Zašto to misliš?
angie01 angie01 22:55 27.11.2019

Re: genij i bijeda

Dakle ono lupetanje, umetnik mora da bude gladan je totalno prevaziđena stvar iz nekih prošlih vremena, što je sasvim u redu.


svaki umetnik stvara jer ima nezadrzivu potrebu da se svojom umetnoscu izrazi, okolnosti u kojima se nalazi ga nece u tome spreciti, nego ce uticati na njegov licni mentalni status, energetsko stanje, nacin razmisljanja, ...koji ce opet uticati na njegov nacin izrazavanja, tematiku,...svakako ce i na hoklici u kuhinjici na kolenima da stvara, kao i u velikom prostranom ateljeu ili kabinetu sa prostranim stolom od mahagonija,...

"Umetnost nije ukras dokolice, ona je tesko osvajanje, jedna od odlucujucih odbrana coveka od sudbine" (Andre Malro)

mikele9 mikele9 13:40 03.12.2019

Re: genij i bijeda

"Umetnost nije ukras dokolice, ona je tesko osvajanje, jedna od odlucujucih odbrana coveka od sudbine" (Andre Malro)

aureus aureus 21:34 27.11.2019

Jes da je bio grof...

...al' mu je soba bila prava starinska, imućno-seoska...
Hladna i pomalo asketska, s obzirom kakvu je mogao da ima.

zilikaka zilikaka 22:33 27.11.2019

Ima i nema veze

Skoro sam sa jednim kolegom odavde diskutovala o motivu današnjih klinaca da se izbore za svoje mesto, prvo tokom školovanja a kasnije na poslu.
Dobila sam podatak da od 1000 ljudi u jednoj firmi, tek možda desetak potiče iz tog grada i neke okoline, a da su još pri tome su celog života relativno lagodno živeli.
NAsuprot njima, ogromna većina su deca koja su se izvukla iz neka vrste nemaštine, a plus su poticali iz ekonomski nerazvijenih krajeva.



Generalno, mnogo se lakše misli punog stomaka a posebno se odnosi na umetnost. Opet, motiv je izuzetan pokretač koji ume da pomera granice i čini čuda.

Ko zna koliko je talenata živelo komotno i nije osećalo potrebu da taj talenat razvije. Verujem da je još mnogo više onih koji jednostavno nisu mogli da dobiju nikakvu priliku. Ovi nabrojani Rusi su je ipak, uprkos surovom okruženju, dobili. iskoapli, iskamčili i grevito se nje držali. Zato su i postali to što jesu.
S druge strane, Tolstoj je mogao da bude šta hoće. Ako hoće. Odabrao je da bude genijalan književnik.
Ne znam da li to dostojno divljenja.
jinks jinks 22:59 27.11.2019

...

Skoro bili objavljeni rezultati studije u okviru koje su širom sveta intervjuisali bogate ljude o tome koji im je najjači strah u životu.

Mnogi bi pomislili ovo ili ono, da bog da imao pa nemao i slične stvari - ali rezultati su rekli da se svi ti naši bogataši u najvećem broju slučajeva plaše jedne te iste stvari. Te da će im deca izrasti u idiote od svih tih silnih privilegija i životnog obilja.

Eto, kod Tolstojevih bi roditelja jedan takav strah izgleda ipak na kraju i ispao izlišan - mada, ako bi neko i mogao da zna odgovor na takvo nekakvo pitanje to bi verovatno između ostalih malobrojnih mogao da bude ko drugi do i sam Dostojevski.
gedza.73 gedza.73 07:43 28.11.2019

Re: ...

rezultati su rekli da se svi ti naši bogataši u najvećem broju slučajeva plaše jedne te iste stvari. Te da će im deca izrasti u idiote od svih tih silnih privilegija i životnog obilja.

komentarisali (ogovarali) jednog novobogataša iz devedesetih. ujedno i šta je 'napravio' od porodice, posebno od dece koja su mlađi ljudi. Kaže jedan
- Bolje da je uzeo dvoje iz zatvora, bolje bi prošao.
apacherosepeacock apacherosepeacock 12:01 28.11.2019

Re: ...

Остаје нам само да се питамо и размишљамо: да ли би се Гроф Толстој развио у таквога писца, да је живео једним пасјим животом једног Достојевског? Или: шта би се од тог Достојевског развило да је живео безбрижно и удобно на имању са више стотина слуга на Јасној Пољани, као Толстој?


Da. To je u domenu stabibilokadbibilo.

Posle posete kuci gde je ziveo i radio Franc Kafka, komentar moje drugarice je bio - sad mi je jasno zasto je pisao kako je pisao..

49 41 49 41 00:46 28.11.2019

Lupih preporuku

bianko; bez procitanog slovca.
Odoh kod komsijeti sremca sta i on rece.

Srecan ti praznik, ako ne tebi; tvojim cerama.

Dok su jedni zahvalni, drugi obeležavaju Dan žalosti: "Bez nas ne bi preživeli"
Četvrti četvrtak u novembru u SAD će se slaviti dan zahvalnosti, dok će domoroci istog dana da obeleže DAn žalosti.

U Plimutu, u saveznoj državi Masačusets, gde se 1620. godine godine iskrcao brod "Mejflauer", u kome su bili novi doseljenici koji su sebe zvali "pilgrimi" (hodočasnici), iduće godine će biti svečano obeleženo 400 godina od novog naseljavanja britanske kolonije Nova Engleska.

Tog dana (28. novembra) će se zahvaljivati, kao svih prethodnih 400 godina, na dobroj žetvi, ali i pripadnicima indijanskog plemena Vampanoag i njihovom poglavici Mašasoit, što su im doneli hrane i tako ih spasili gladi tokom zime. Istovremeno, pristalice Dana žalosti, potomci onih domorodaca koji su pomogli da njihove nove komšije prežive, držaće govore o Plimutu, u kojima će podsećati na sve nevolje koje su im doneli doseljenici.
bene_geserit bene_geserit 18:34 28.11.2019

Re: Lupih preporuku

Dok su jedni zahvalni, drugi obeležavaju Dan žalosti

Ima nas koji slave i jedu ćurke (poneki i sa krenberi sosom, ja nikako taj deo).
a ima ih i koji žale što su belci uopšte došli, protestvuju za prava ćuraka, a neki i protiv globalnog zagrevanja koje praznične aktivnosti valjda nekako pospešuju.
munjara munjara 07:51 28.11.2019

socijalizam.

Kako je moguće da su u socijalizmu ljudi bili gladni , proganjani kao taj Bulgakov. Koji vrag je njega tero da sumnja u napredak
freehand freehand 18:08 28.11.2019

Re: socijalizam.

munjara
Kako je moguće da su u socijalizmu ljudi bili gladni , proganjani kao taj Bulgakov. Koji vrag je njega tero da sumnja u napredak

Da pitaš Dostojevskog?
gedza.73 gedza.73 18:39 28.11.2019

Re: socijalizam.

munjara
Kako je moguće da su u socijalizmu ljudi bili gladni

nisu u svakom

Mića Jovanović... Pokojni otac Božin, predratni komunista i prvoborac, čovek od posebnog poverenja pokojnog predsednika Tita i majka Slavka ratni član Komunističke partije Jugoslavije, partizanka od 1944. godine -

vaspitavali su ga u duhu tradicionalnih socijalističkih vrednosti tog vremena: skromnost, solidarnost, odgovornost, radinost...

Vukovac u osnovnoj školi u Zaječaru i vrlodobar đak borske gimnazije, Jovanović se upisuje na Fakultet političkih nauka u Beogradu, gde u roku diplomira sa prosekom oko 7.50 i nastavlja poslediplomske studije kod profesora Danila Ž. Markovića, kod koga postaje asistent na predmetima sociologija samoupravljanja i sociologija rada. U 25. godini života Mića Jovanović piše prvu knjigu „Sociologija samoupravljanja“, koja je – iako je odobrena kao priručnik za pomenuti predmet – dugo godina bila udžbenik na Fakultetu političkih nauka i na Defektološkom fakultetu Beogradskog univerziteta.


N1
Vlasnik Megatrenda Mića Jovanović ... On je istakao da nije član Srpske napredne stranke, već je socijlista i, kako se našalio, "crven od glave do pete"...
Povlačim se, neću ni da živim ovde, 19 godina imam dom na jugu Francuske, u Kanu.
49 41 49 41 20:42 28.11.2019

Izmedju

imati i biti.

Zlato-Jack London
Zapisi iz mrtvog doma-Dostojevski
Mrtvacki brod - Boris Traven
(napisao 30-tak romana, nikad nisu uspeli da saznaju ko je ON).

Typically Goncharov

Goncharov (1812-1891) is perhaps not the most famous nineteenth century Russian writer, but he is most certainly one of the great Realists. He didn’t write much; some stories, a travel journal and three novels. One of those novels made him world famous, and according to some people it is the ultimate novel in Russian literature: Oblomov.



Oblomov
Oblomov is a man in his thirties, he lives with his servant Zakhar and his cook Anisha in a St Petersburg apartment. He spends most of his time sleeping or daydreaming in bed. His favourite piece of clothing is his robe, and although Zakhar polishes his boots every day, it’s the slippers that are always exactly there where his feet land when he finally gets up, that he prefers to wear. Oblomov refuses to make a fuss and dreads anything that could possibly endanger his peace and quiet.

His estate Oblomovka, situated in the far east of Russia, needs urgent attention, but Oblomov can’t even get himself to reply to a letter that his neighbour sent him, let alone travel all the way to Oblomovka. As a result of his indecisiveness and generosity people take advantage of him. His peasants lie about the earnings of his estate and his friends, and even Zakhar, steal from him. His good friend Stolz tries (in vain) to bring Oblomov back to life.


What is Oblomovism?
Stolz calls it ’Oblomovism’. It’s the result of an extremely idyllic childhood in Oblomovka, and Oblomov tries very hard to recreate that carefree idylle in the present time. Immediately after the novel was published in 1859, Oblomovism became a household term in Russia and abroad. If you look it up in the Oxford dictionary you’ll find that it means ”sluggish or languorous inertia; supineness, indecision, procrastination”.

”What is Oblomovism” is a famous essay that literary critic Dobrolyubov wrote in 1859. He stated that Oblomovism was a social problem, it stood for the ancient aristocracy that was afraid of reforms such as the abolition of serfdom. Stolz, being half German, doesn’t catch the contagious Oblomovism and stands for progress and modernisation. Contrary to the superfluous man (of which Oblomov is the ultimate example) he is decisive and takes responsibility for his own life. Oblomovism is often seen as symbolic for the slow and ancient Russian society, some even go as far as to call it Russia’s national disease.



Style
Goncharov uses the third person narrator. He uses mainly dialogue to characterise the characters and almost doesn’t let the narrator judge. Goncharov is at his best in describing domestic scenes. The personal environment is also used to characterise. He writes with a fantastic sense of humour that gives his work a light and airy quality. Because of this his work is rarely sentimental.



Masterwork
Oblomov is an undisputed masterwork. Thanks to its layers it can be read at several levels; if you (don’t want to) know nothing of the social problems in nineteenth century Russia, you simply read an amusing character study of an eternal procrastinator. Many of the issues in the novel are still relevant, xenophobia for instance.



Influence
The impact of the novel was enormous. Goncharov had been working on it since 1847, but it was finished and published in 1859, on the eve of major reforms, like the abolition of serfdom in 1861. The timing was perfect, because the sluggish society was a hot topic in 1859.



In short
Goncharov uses a sense of humour to address social issues, and that is a whole lot more palatable than the methods that Tolstoy and Dostoevsky used. His dreamy writing style is pleasant, but he doesn’t take you to the highs and lows that Tolstoy and Dostoevsky take you to.

We can easily say that Oblomov had a ’Stolz-effect’ on society. But if we are to believe Goncharov there is no cure for such deeply ingrained Oblomovism…
49 41 49 41 19:41 29.11.2019

Miki Maus

Otac mi je pricao, kako je nastao Miki maus.
Ja sam bio mali, a Miki je vec ziveo ohhhoho.

Generalno, mnogo se lakše misli punog stomaka a posebno se odnosi na umetnost. Opet, motiv je izuzetan pokretač koji ume da pomera granice i čini čuda.

Wolt Disney, je pokusao sve i svasta da radi. Sve je propadalo, bio je na ivici egzistencije, vise gladan-no sit.

Jedne veceri, sam kao pusti curak medj vihorove; gledao je u sto na kome nije bilo icega; sem preostalih stariv mrva od kozna kada.

Dosao je mis i poceo da ih skuplja.
--------------------

Prica, slusalac, ocevidac na fakultetu.
Kad polozimo pismeni, ulaznica na usmeni; profesor ispise na ceduljicama pitanja i izvlaci 3-5 pitanja pred njim. Plus dodatna usmena "zbunjujuca" na koje moras brzo odgovoriti; kao meni recimo, bez dugog razmisljanja.

Elem, zemunac iza mene; dok je Prof. mesao ceduljice; kao u Las Vegasu vrlo tiho dobaci.

Mis beli srecu deli, mis zuti srecu muti.

Usledilo je mars, mars napolje; jer ga je Prof. cuo.

------
Posle vise decenija, neka Direktorica u BG; posle razvoda isto preti "svojom sramotom".
Da moze svako musko da sprzi.

Atomski mrav Atomski mrav 18:09 30.11.2019

Re: Miki Maus

Wolt Disney, je pokusao sve i svasta da radi. Sve je propadalo, bio je na ivici egzistencije, vise gladan-no sit.


Walt (ne Wolt) Disney je zaista imao velikih problema da zadrži posao, meni je najinteresantniji detalj iz njegove biografije to što je dobio otkaz u nekim novinama jer "nije bio dovoljno kreativan".
49 41 49 41 21:29 03.12.2019

Re: Miki Maus

Atomski mrav
Wolt Disney, je pokusao sve i svasta da radi. Sve je propadalo, bio je na ivici egzistencije, vise gladan-no sit.


Walt (ne Wolt) Disney je zaista imao velikih problema da zadrži posao, meni je najinteresantniji detalj iz njegove biografije to što je dobio otkaz u nekim novinama jer "nije bio dovoljno kreativan".


Citaj kao sto pises, govori kao sto citas; tako nas je bar ucio Karadzic i tebe i mene.

Arhiva

   

Kategorije aktivne u poslednjih 7 dana