(прибелешке трагом)
изгубили смо однос не само према стварности, него и саму стварност.....(прочитах негде)
као блогер уклештен сам између сведености на посредовање очекивања читаоца, с' једне стране, те порива да се истинито (уз тек тек дозе неистине тако неопходне за уверљивост постираног) сведочи о оном у тексту приказаном, с' друге, труд улажући да избегнем сваку сувишну реч ту врсту исклизнућа у складности присета, а тако мамљиву за прераду садржаја прошлости, из разлога одвојености приповедача и читаоца од догађаја о којима се први обраћа другом нудећи речи од којих се креирају слике.понекад, у том и успем.
но међутим, почесто богме пожелим да будем усмен, да имам слушаоце, а не читаоце, јер тај вид комуникације мање оптерећује. лепршавост изговорене речи ни налик да има тежину написане имајући у виду да етар, тај посредник засићен разнозвучјем, увек је оправдање оратору за неразумевање оног што изговори.али шта причати кад смо слуђени садашњицом напросто окупирани руминацијом па ако на то додамо још и личну телесну дисморфобичност (јер ко је па задовољан собом) те утицај епигенетског наслеђивања ... о чему се опуштено данас са могућим саговорником уопште може дијалог успоставити, те обрни окрени, решење се своди на писање обзиром да монитор трпи све. живела етеркоресподенција која сугерише као и Борхесово слепило сличну одвојеност. И тада бива да нико није оно што јесте а није ни оно што се чини да није.знано је да ауторитет причама даје тек смрт аутора јер за живота многи је списатељ означен као зависник од интертекстуалних пастиширања те да му препознатљивост писања никако нису акциденталије већ исчепркани присетом сегменти хипертрофираних, смишљено у целину упакованих, а углавном неважних знакова стварности, не би ли тиме заварао траг , што је посве непотребно ,јер +Roland Barthes држи да је сваки текст интертекст, обзиром да у себи садржи елементе ранијих текстова из наслеђа . с' тога џабе труда .
ја пак, од почетка писатељ кратких прича и приповедака, а сада под старе дане усмерен сложенијој наративни структури (роману) трудим се, да у њему, на први поглед написано буде налик на све већ виђено и знано, а опет у поступку кристализације у нечем ново ,модерно,са сензибилитетом наумљеног, све праћено доживљајним аспектима стварности о којима ретко ко и размишља нити их у својој индиферентности наслућује као битну супстанцу у саодносу са историјом, а који постоје, но да би се у тој доследности успело, не може се без претходног успостављања свести према свему што доноси одјек другачијих стваралачких искуствености, а што палимпсестно
постоји у духу сваког (с)писатеља.јер,колико ја пратим, у досадашњим књижевним проучавањима се показало да је један од најбољих начина да се приступи разматрању односа романескне прозе према стварности испитивање особених веза времена и простора ,односно хронотопа ,које романи стварају као начин виђења и одношења према читаоцу.не искључује се могућност писати ткзв. стварносну прозу у којој се текст обликује у високој мери артизма инсистирајући на значају стилско језичке перфекције.или пак лирску прозу поводећи се вазда новом темом,новом формом ,различитим ритмом. Елем,широко је поље стваралаштва прозног . Искрено, мени је маамљив садржај приповедака стопљен са формом казивања уназад у мешавини садашњег и фикционог са наслућујућим заплетом идеје о нечему. то не би било питање знања писца о предмету о коме пише, већ хитрине пробирачког испитивања па би се могло мислити о ничему што је наједном привукло пажњу писцу, као рецимо .... како у постмодерној цивилизацији хришћанство за већину људи нема више никакву обавезујућу функцију па штета не искористити ту чињеницу те дати машти на вољу описима догађања из времена Исусовог.....
рецимо.
окончах састав и док се вијам са керићом Унуке по двориштној тераси, поглед ка баштенској флори, ту на домак, у примичућој ноћи , одбојно делује, јер , - Мрак поништава све боје као да багателише ту екстравагантност света. ( што би казала panią Olga Tоkarczuk, тазе нобеловка).