Гост аутор: nikvet pn
Нешто размишљам – други светски рат, окупација у Србији… Како је то изгледало? Знамо сви како су текле битке далеке али појма немамо како је то изгледало у реалности, у свакодневном животу. О томе се нигде није учило, нигде ништа озбиљно записано, тек окрајци. Размишљам са становишта просечног човека који има породицу, посао, приход и расход. Није да немамо искуства од те феле, прошло се овде тога подоста; инфлација, санкције, бомбардовање, 5.октобар, експлозија магацина муниције, поплава… Просечан човек гледа да спасе породицу, имовину, да избегне беду; природно и нормално.
Из ове памети покушавам да се сместим у главу свога деде Душана '41. Као школован порески чиновник Министарства финансија Краљевине Југославије каријеру је почео двадесетих у вукојебини, Ђаковица, да би после пар година у служби аванзовао преко Бечеја и Ср. Карловаца до Параћина '38. Породица пресрећна, индустријски град у процвату, цивилизација. Као и сви чиновници становали су под кирију, код становитог Мике Балонџије. Звучи као алкос? Не, напротив, тврд домаћин. Стаклене балоне оплео би врбовим прућем и продавао надалеко. Занатска радња довољно успешна да породица пристојно живи па још да сагради у дну дворишта кућу за издавање као додатни приход. И није био једини у чаршији. У околним градовима није било конкуренције; голо стакло неће цело ни до Ћуприје а оплетен балон изволте у Беч. Таквих сателитских фирмица везаних за Стаклару било је много. Још и више од Штофаре. Све те ситне и крупније занатлије заједно са трговцима, индустријалцима и сеоским газдама сачињавале су чаршију, јавно мнење. Они су водили привреду, доносили приход у град и о њему одлучивали. Локалне политичаре тог времена нико и не помиње; ћате.
Када је дошла окупација сви су са зебњом пратили шта ће бити али у основи није се много тога променило. Немачка управа поставила је за председника општине Павлуса, Немца што се показало као мудар потез. Мештанин деценијама радио је код Теокаревића па пред пензију од отпремнине отворио ткачницу. Немцима на виталној саобраћајници интерес је био мир и рад; тако је и било. У једноконфесионалној средини није било превјерених да праве клања као Западним Србима или Бугара јужније, утолико лакши окупациони посао. Довољан је био мали гарнизон од пар десетина војника плус понешто бугарских али под Швабом мирних ко бубице. Реквизицију робе из фабрика поштено су плаћали, као и стоку сељацима. Јесу то били инфлаторни Недићеви динари али то је цвеће према чувеној инфлацији деведесетих.
За непуне четири године окупације није било ратних дејстава ни репресалија према цивилима. Свако је радио свој посао, ћутао и трпео оскудицу и неизвесност. Стање одлично у односу на друге крајеве Краљевине. Немци су Параћин третирали исто као и било који индустријски градић у окупираној Француској или Бенелуксу. Покрет отпора био је колико и тамо (Ало-Ало), није било ни четника ни партизана.
Мала дигресија пар година уназад: сеоски газда Драгутин послао је сина у Праг на студије. Сина није вукла књига него лагодан живот и – комунизам. На распусту преко лета уместо да води породични посао и раднике он им је држао ватрене говоре и после осам радних сати пуштао кућама. Отац бесан укинуо му је апанажу и одрекао преко новина. Син из Прага оде у Шпанију да ратује. Кад је овде запуцало '41 није имао ауторитета да у родном крају диже устанак него на Космају где га његови упуте на заседу да погине. Звао се Бранко Крсмановић.
Окупација је протекла мучно и оскудно. Ослобођење је дошло са Русима (ракију дајеш, жене кријеш) који су протутњали, био је и понеки наш са њима. Нова власт била је крута и тврда, у њој није било баш ниједног мештанина (откуд домаћих комуниста у индустријском граду). Одмах су ушли у Штофару и саопштили г.Теокаревићу да то више није његово него народно. На суђењу за наводну колаборацију главу му је спасла срећа и мудрост. Ино-приход фабрике током рата није уносио у земљу него је у Лондону '43 на берзи купио аустралијске вуне за наредних десет година. Уз један услов - истовар у Солуну може искључиво на његов потпис. Из станчића у Београду покупили би га да то обави.
Огроман капитал променио је власника преко ноћи. И шта је ту Мика Балонџија и остала чаршија у оном Андрићевском значењу, шта је имала на то да каже кад је онолики Теокаревић једва живу главу изнео? Стакларски акционари, банкари, трговци, занатлије? Сеоске газде? Има, бунили се, како да нису али све то је сређено по кратком поступку. Тај мучан и крвав период нека остане комунистима на образ и историчарима на пребројавање али исход знамо. Брзо је завладао тајац и предаја. То је онај психички моментум исти као Ноле кад преломи противника па га трти до топлотне смрти универзума.
Од Хитлера претекосмо некако ал' од Тите нећемо никако. И нису. Тих пар стотина људи који су водили град, послове, доносили приход више нису постојали. Пресрећни који су преживели постали су људске нуле, зомбији. Као Карађорђе кад је поплашио Србе горе од Турчина па се устанак омасовио исто тако је и Тито поплашио Србе горе од Немца. Па омасовио и комунисте, дотле непостојеће. Новој власти споља утераној прво су пришли градска фукара и сеоски ђилкоши. Уследила је беда гора него за време окупације. Комунисти су по фабрикама плате скресали а село почистили. Шваба је жито-бикове-свиње како-тако плаћао а ови ништа, још и земљу одузели. А ако немаш разрезано да предаш ајде на робију.
Чаршија се поново етаблирала као и увек и свуда али персонално тотално другачија. То више нису била образована галантна господа која своју децу гања на посао, клавир и француски већ бахати неписмени разбојници. После су се мало култивисали. Пришло им је подоста чистих часних људи идеалиста који су им нехотично прали образ. Сви они су се касније повукли у беду дубоко разочарани.
И најзад како је ту прошао Мика Балонџија? Ућутао се јер оде глава. У Занатску задругу није хтео. Одјавио је радњу али не и занат. Наставио је да плете и продаје на ситно, за пијаце и вашаре. Живело се тање али остао је газда свој на своме. За разлику од сина – слуга код Тита, и унука – слуга код Швајцарца.
И сад, свако има своју верзију. За пређашњу чаршију комунисти су били нерадничка багра жељна да отме, за новонасталу чаршију пређашњи су били бездушни експлоататори радничке класе и сиротиње, кулаци. Чија је верзија тачнија не зна се а ка'ће се сазнати не знамо. Зато се овде овако гложимо годинама и нико туђе аргументе упамет не прима. Емоције и даље царују нажалост. А свет иде својим путем, клатно се неумитно помера.
Све ово је рекла-казала, покупљено од породице и суграђана што није смело јавно да се прича. Лего-коцкице оне сакривене покушавам да саставим. Је ли истина или није појма немам, историчар нисам, ако су лагали мене… Доступно је расправи и аргументима али не и емоцијама и вређању, на пристојности хвала унапред.