У свеопштој суманутости коју хомофобија ових недеља, месеци, година, деценија сеје Србијом, чујемо гласне и заглушујуће позиве да се животи стотине хиљада Срба униште. Чујемо подметања око тога шта је српска традиција, шта су хришћанске вредности, и чујемо да је мржња угушила сваку разумну мисао у умовима многих људи.
Једна од ствари коју не чујемо, јесте однос српске државотворне традиције и хомосексуалности.
Душанов законик
Да би се разумео однос Душановог законика према хомосексуалности, потребно је ставити га у политички контекст Запада у коме је донет.
Душанов законик је донет 1349. године када је хомофобија увелико буктала на целом Западу. Настао је под утицајем законика који је важио на источном Западу (у Византији) у коме је хомосексуални чин био кажњив спаљивањем на ломачи. У пракси је овај закон ретко, ако икад спроведен на овај начин, али је хомосексуални чин био кажњаван у зависности од социјалног статуса љубавника, али је као најчешћа казна одређивана епитимија - привремено удаљење из цркве, или у случају ћосавих мушкараца анатема - трајно удаљење из цркве.
На западном Западу је ситуација била потпуно другачија. Од 11. века напори да се хомосексални чин казни довео је до многобројних хапшења, мучења, одсецања полних органа који би ритуални били проношени по граду, па све до убијања и спаљивања на ломачи.
Корен широко распростарење хомофобије лежи у пропагадним напорима Јована Хризостома који је живео у 4. веку нове ере, тешкој криминализацији хомосексуалности коју је увео римски цар Јустинијан у 6. веку који је доследно спроводио кастрацију (ова пракса је у каснијој Византији напуштена) и Тома Аквински који је у 13. веку појачао хомофобну пропаганду.
У оваквом културном окружењу, а инспирисан Византијским правом, како Душанов законик третира хомосексуалност?
Никако.
У сред свезападне хистерије на помен речи хомосексуалност, цар Душан - кључна фигура српске историје, који је обезбедио огромну територију Српском царству, правно приступа хомосексуалности тако што је - декриминализује.
Једини члан Законика који би могао да буде надлежан за хомосексуалност јесте члан 4. О духовној дужности:
„И за духовну дужност нека се сваки човек покорава своме архијереју и нека га слуша. Ако ли се ко нађе сагрешивши цркви или преступивши што било од овога Законика, хотимице или нехотице, нека се покори и исправи цркви, а аколи се оглуши и уздржи од цркве и не усхтедне испунити црквена наређења, тада да се одлучи од цркве."
Казна је била одлучење од цркве.
Оваква „тиха" декриминализација хомосексуалности се на западном Западу догодила много касније, са Француском револуцијом после које у француским законима хомосексуалност није постојала.
Сретењски устав
Под утицајем Француске револуције, настаје други стуб српске државничке традиције - Сретењски устав. Сретењски устав је први устав модерне Србије и дан на који је донет слави се као Дан државности Србије - 15. фебруар.
Шири западни политички контекст у коме је Сретењски устав донет, врло је шаролик по питању хомосексуалности. На свим просторима које је освојио Наполеон, аутоматски је важило француско право по коме је хомосексуалност декриминализована. Такође је, у првој половини 19. века, хомосексуалност декриминализована у Холандији и многим земљама ван Запада (Бразил, Боливија...).
Паралелно се дешава да поједине земље по први пут криминализују хомосексуални чин, па тако Сједињене Америчке Државе уводе закон о „злочину против природе", док Руско Царство и Пруска директно криминализују хомосексуалност. По први пут у историји, хомосексуалност је постала илегална у Пољској и то баш 1835. године када је усвојен Сретењски устав.
У оваквом културно-правном окружењу које има хаотичан однос према хомосексуaлности, како Сретењски устав третира хомосексуалност?
Никако.
Сретењски устав хомосексуалност не помиње чиме је, у односу на право Отоманске империје - декриминализује.
Једини члан Сретењског устава који би могао да буде надлежан за хомосексуалност јесте члан 117. који гласи:
"Сваки Србин има право бирати начин живљења свог по својој вољи, само који није на општенародну штету."
Овим се још једанпут у историји српске државности приступило „тихој" декриминализацији.
Савремени устав
Устав Републике Србије који гарантује српску државност данас, усвојен је на референдуму 2006. године огромном већином гласова (преко 95%) уз већинску излазност.
Западна културно-политичка клима у којој је Устав Републике Србије донет, већ више деценија уназад доноси разрачунавање са безумљем хомофобије које је тиранисало Запад (и источни и западни део) током петнаест векова. Србија се већинским гласањем на референдуму томе прикључила, а у складу са својом уставном традицијом.
Тако већ у првом члану Устава стоји да је „Република Србија (...) заснована на (...) људским и мањинским правима. У члану 5. стоји да је „недопуштено деловање политичких странака које је усмерено на (...) кршење (...) мањинских права".
А у члану 19. стоји да „јемства неотуђивих људских и мањинских права у Уставу служе очувању људског достојанства и остварењу пуне слободе и једнакости сваког појединца у праведном, отвореном и демократском друштву, заснованом на начелу владавине права".
Традиционална вредност српске државности јесте уважавање хомосексуалности као легитимног дела људског искуства и савременим Уставом се одржава континуитет духа српске државности уз подизање ове вредности на виши ниво.