Gost autor: Duško Medić
Na nagovor moje prijateljice Vlastimire pokušaću da zainteresujem vašu pažnju za dešavanja oko rušenje AP Vojvodine koje se odrigralo pre tačno dvadeset godina, onda kada sam imao svega petnaest.
Naime, kao i većina tadašnjih tinejdžera nisam pokazivao zainteresovanost za politiku, osim kada sam kao predsednik omladine osnovne škole, 1986. godine (tada sam imao četrnaest) delegiran da budem član pokrajinskih omladinaca. Zasluga je verovatno funkcije mog oca, koji je tada bio skupštinski poslanik ispred Opštine Apatin u Skupštini Vojvodine, da me izaberu na to mesto. Znam da sam se u novom društvu snalazio kako sam znao, ali ostaće mi u lepom sećanju da sam u toj skupštini omladinaca Vojvodine podržao incijativu za ukidanje štafete – bila je to druga omladinska organizacija u SFRJ, odmah posle slovenačke, koja je podržala ukidanje te tada već besmislene manifestacije. Da nije bilo glasanja opštinskih omladinskih funkcionera, nešto kasnije, po principu po jedan kandidat na svako mesto, mislio bih da sam bio u društvu gde se odlučivalo demokratski i gde su moderne ideje imale svoje mesto. Znao sam razlikovati, već tada, člana omladinaca od člana KPJ, tako da se nisam ni kasnije dao prevariti da me uvedu u KPJ kad je došlo vreme za to, medjutim, možda je razlog mog neverestva KPJ bio negde drugde...
Naime, moj otac je bio mašinbravar, ratno siroče, član KPJ koji je još kasnih sedamdesetih bio postavljen za predsednika opštinskog sindikata. Nakon dva puna mandata od po četiri godine ponovo se vratio, na svoju želju, na svoje radno mesto u Brodogradilište „Boris Kidrič“ odakle je, tih kasnih osamdesetih, najviše ličio, sa svojim osećajem za pravdu, za radnika, uz južnoslovensku komunističku i sindikalnu naobrazbu, nekom Leh Valensi pre nego nekom birokrati. O tome su govorili i njegova popularnost među radnicima i inim drugim građanstvom ove male opštine kao i uzorna radna karijera.
No, da ne dužim puno, nekoliko godina kasnije, opet se vinuo u političke vode, ovog puta u pokrajinskoj skupštini Vojvodine, kao delegat iz Apatina ili tako nešto. Bila je to 1987. godina, već je uveliko bilo vreme političkog otopljavanja - sećam se naslovne stranice Duge na kojoj je bio čuveni disident Đilas sa pasošom u ruci i slobodnije kritike društva. Za mene vreme je prolazilo kao i svakom drugom tinejdžeru, bezbrižno na Dunavu i na košarkaškom igralištu sve dok nisam uvučen u politički rat u kojem je srušena pokrajinska vlada u tzv. antibirokratskoj revoluciji. Sećam se - u tom mangovenju dešavanja koja su me okruživala, i o kojima još uvek ne znam mnogo s obzirom da sećanja blede a ta istorijska prekretnica u našem društvu još nije sagledana dovoljno jasno – da je drug tata, kada se već neko vreme počelo govoriti o pokrajinskim birokratama, na dan kada su zakazane demonstracije dobio telegram da se hitno pojavi na zasedanju skupštine. Ja sam bio kući i nastavio sam preko TV-a da pratim “događanje naroda“. Verovatno da se skupština tog dana nije sastala da ni revolucija ne bi uspela, ali poslanici skupštine, nailazeći na razjarene demonstrante bili su uvučeni u nešto što nisu očekivali, i onda su oni „veštiji“ krenuli da se okreću novim idejama i demonstrantima. Sve se to dešavalo tog istog dana, nenaviknuti na pritiske i u stalnom komunističkom strahu od onog od gore nisu mogli razumevati šta se dešava, te su poverovali da to neko viši vuče konce i da treba da se okreću novoj strani. Tu među njima, govorio mi je godinama kasnije tata, nastala je nova nebirokratska vlada Vojvodine. No on se, za sva vremena manio politike.
Naravno, da oni koji nisu ušli u stvaranje nove Vojvodine (sic) i koji nisu nastavili sa birokratskom revolucijom u AP Kosovu i Metohiji, su bili obeleženi i napadani – što se u slučaju mog tate i drugih članova moje porodice protezalo sve do 1994. I moja malenkost je bila napadana kroz pisanija u tzv. Beloj knjizi, opštinskom samizdatu na dve kucane strane koje nema ko nije pročitao u toj maloj opštini. Optuživan sam na saradnju sa ustašama i druge stvari. Doživljavao sam od drugara iz osnovne škole sa kojim sam se družio barabar, koji su se opredeljivali za koaliciju Vuka i Šešelja, da prestaju da komuniciraju samnom.
Nakon ovih dvadeset godina mogu reći da ne žalim što sam našao u toj, pokazalo se jednoj od prvih velikih igara koje su srušile staru Jugoslaviju i što mi je otac bio crna ovca, konačno, to me je bezrezervno oblikovalo u mladog čoveka kojem je autokratska nacional-komunistička šešeljo-miloševićeva politika bila jasna od samog početka.
Duško Medić
p.s. Stalno sam od starijih kasnije pokušavao izvući detalje tih godina i evo jednog za kraj: zapravo, vojvođanska vlada je tada srušena zahvaljujući nemešanju drugih komunističkih organizacija iz drugih republika i pokrajina. Živan Berisavljević mi je jednom prilikom svedočio da je tražio pomoć od komunističkih organizacija Slovenije i Hrvatske, ali ni Stipe Šuvar od kojeg su čekali podršku nije našao načina da ih podrži, jednostavno nisu se hteli mešati u unutrašnju politiku Srbije.
Edit Vlasta: Setimo se
