Srbija zaglavljena u nečinjenje...

Evo, upravo prisustvujemo nekim kvazipolitičkim situacijama od kojih vlast i njeni ljudi zaduženi za spinovanje pokušavaju praviti političke događaje prve vrste. Tako je "jako važno" da li je šef skupštinskoga odbora za finansije Jorgovanka Tabaković ili Zoran Krasić, ili pak da li administrativni odbor vodi Toma Nikolić ili neko iz DS-a.

O situaciji da su, recimo, na operativnim mestima, evo baš u sektoru energetike, koji je veoma aktuelan, ostali sve DSS-ovi kadrovi, niko ni reči. To nije bitno. Bitno je videti Bajatovića da o energetici priča na način na koji bi to bolje radio svaki šef kotlarnice.

Događaji se prave i od toga ko će u Novom Pazaru biti "gazda" odnosno držati tzv. balkon u Domu kulture. Rasim misli da pripada njemu a Ugljaninu se to ne pusta. Ne toliko zbog stvarne vrednosti toga prostora nego zbog simboličkog značaja. Stvar će završiti nerešeno, jer ni povod nije nešto značajan kao recimo onaj pre pola godine kad su u istom smislu bile suprostavljene dve verske grupacije. Ovo skreće pažnju i može biti deo priče o tome kako vlast sama pravi problem da bi ga tobože rešila.

No ima tu nešto što se meni nameće kao zaključak a što nije tako vidljivo. Politička klasa u Srbiji ima koncenzus oko metode kojom bi želela da rešava probleme nastale ovih teških godina. Ta metoda bi se mogla nazvati "nečinjenje" u opštem, javnom smislu i metoda namirivanja "svojih" ljudi u pojedinačnom smislu.

Evo nekoliko argumenata za ovaj zaključak.

a) Objavljeni prioriteti spoljne politike za 2009. godinu. Tamo se kaže da će glavni zadaci biti zaštita ustavnog poretka, ubrzane integracije u EU i dobra saradnja u regionu.

b)  Strategija bezbednosti Srbije gde se po onome što se može čuti (nalazi se u javnoj raspravi do kraja januara) kao ključna stvar promoviše "neutralnost". ( Evo po mome mišljenju glavnog razloga za smenu generala Ponoša).

c) Odnos prema najvećoj sili sveta SAD-u u izjavama zvaničnika i napisima u medijima, pogotovo onima na čiju uređivačku politiku država ima značajan upliv. Događa se to da se SAD-e ignorišu, kao da ih nema, ili ako se ne ignorišu preovlađuje negativan ton. Promoviše se Rusija kao strateški partner a onda negde iza dolazi EU kao mesto koje nam navodno "prirodno" pripada, ali na način da uđemo "uspravno"..

Pa hajde da vidimo redom, malo šire, zašto mislim da je nečinjenje u centru ovoga što sam pobrojao. U pomenutim prioritetima spoljne politike, palo mi je u oko i mislim da sam to već negde pomenuo ne pominje se direktno Kosovo. To je simbolički značajan detalj, mada se ono podrazumeva u odrednici "zaštita ustavnoga poretka". Potom dolaze integracije u EU, a onda "saradnja sa zemljama u regionu".I kad čovek bolje razisli na ovu temu dolazi opet do formule na kojoj je DS dobio izbore a koja glasi "I Kosovo i EU". Tačno je da je Generalna skupština UN dala mišljenje da se problem Kosova prebaci pred stalni sud pravde u Hagu ali kakvo god to mišljenje bilo ono za države koje su priznale Kosovo ili koje će ga eventualno priznati, nije obavezujuće. Teško da će SAD ili bilo koja od 22 zemlje EU za slučaj da sud presudi u korist Srbije reći, uupss, polačimo priznanje. Ja znam da vlast i ljudi koji je čine ne mogu kazati ni raditi mimo Ustava. Međutim, mogu raditi nešto drugo. Mogu izbeći situaciju da im drugi prioritet, a to je integracije u EU, direktno bude u suprotnosti sa očuvanjem ustavnog poretka, jer ako budu izbegavali ono što EU stavlja kao direktan zahtev, a to je "puna saradnja sa Hagom", što znači izručenje preostala dva optuženika, Ratka Mladića i Gorana Hadžića, priznanje Kosova može vrlo lako uslediti kao zahtev. Koliko se da videti, "završetak saradnje sa Hagom" kako vlast voli kazati nije na vidiku. Čak šta više, naša elita se bavi do nerazuma kritikama Holandije koja posebno na tome insistira, budeći lažne nade da će Vuk Jeremić ubediti i Holandiju i EU da od toga zahteva odustanu. Vrlo je tanka linija po kojoj se sada hoda da zahtevi budu prošireni, jer za one 22 zemlje koje su priznale Kosovo, i ono je država regiona..Uostalom i Irska je u EU morala bez Severne Irske.

Kad je reč o Strategiji bezbednosti, odmah da kažem da nisam video taj dokumenat, međutim danas je o njemu objavljen tekst u "Večernjim Novostima", a i na Jeleninom blogu je bila po koja reč o tome i to od strane ljudi koji su videli taj dokumenat. Ključna reč je promovisana "neutralnost". E sad, šta ovde i danas znači ta neutralnost, da malo razmotrimo. Po mom mišljenju,geopolitički ona je neodrživa i ide na štetu interesima Srbije. Prostim pregledom situacije vidljivo je da je Srbija jedina zemlja u širem okruženju koja ne želi zajednički bezbednosni kišobran, koja ne želi isti kišobran sa EU čija je to zajednička i spoljna i bezbednosna politika. Srbija se po mom mišljenju tu pojavljuje kao "rupa" na kišobranu. Da zanemarimo sve druge aspekte toga pitanja, čak i ono da prijem u EU nije moguć bez ulaska u NATO, postavlja se logično pitanje, zbog čega rukovodstvo zemlje želi taj rizik "rupe"..Kako to objasniti drugčije nego odlaganje onoga što je neminovno, odlaganje preko nečinjenja.

U SAD-e sutra nastupa nova administracija. Velike sile, a pogotovo najveća od njih ne menjaju bitno spoljnu politiku čak ni u mnogo turbulentnijim vremenima od ovoga. Mislim da se veliki broj ljudi, naročito u našoj političkoj eliti vara ako misli da će SAD-e gubiti incijativu i uticaj u globalnim odnosima, ili pak da će nova administracija zanemariti Balkan. Ne, ni govora. Svi koji su radili na našem pitanju ostaće tamo. To je drugi ili treći diplomatski ešalon, a ključne odluke će donositi ljudi iz bivše Klintonove administracije. Evo, Bajden je potpredsednik a Hilari Klinton državna sekretarka..Biće tu mesta i za Holbruka i druge koji su se svojevremeno angažovali na Balkanu. Dakle zanemariti značaj SAD-a na balkanska zbivanja, to je neverovatan avanturizam do koga dolazi opet zbog logike nečinjenja da bi se održao koncenzus u političkoj eliti. Koliko još dugo, videćemo. Evo, kažu da i Nenad Popović ide na molitveni doručak....

P.S. Čitam i vidim da se nisam bavio Rusima... o))