Uvod u prolecnu sezonu

Feng Shui uci da se treba osloboditi svega nepotrebnog. Pod nepotrebnim se smatraju sve stvari sto u sebi imaju neku, ajmo to tako nazvati, jer nisam strucnjak za takva nekakva ezoterijsko istocnjacka ucenja,  negativnu energiju, koja je proizasla iz emocija koje si vezao za taj predmet. Pa te onda te stvari kao sprecavaju da u zivotu ides dalje, oslobodjen od, ovo je sad moj termin, demona proslosti cije komadice kriju ti predmeti.

Ne znam, ja sam osoba koja se vezuje za predmete, i koliko god smatram da u tome ima nesto, uzasno mi je tesko kad se moram odvojiti od nekih stvari, cak i kad godinama stoje na dnu ormara i retko ih kad uopste uzmem u ruke.
Pored toga imam onu blesavu osobinu da me moj kolekcionarski nerv tera da gomilam stvari a pogotovu knjige, casopise i nosace zvuka- a to mi je sad vec postao veliki problem, jer je moj stan postao toliko zatrpan, da se sve manje trudim to sloziti po nekom sistemu, cemu sam inace sklon, teseci se da bih se ionako uskoro trebao seliti kako bih se, kao, dela toga ipak trebalo i zauvek osloboditi.

 Ali naravno da me ulovi onaj osecaj uzaludnosti i postavljanja pitanja samom sebi- koji djavo sve to gomilam, kad cu ionako pre ili kasnije umreti i sve ce zavrsiti u kontejneru, u podrumu ili na nekom buvljaku, o cemu cu jos malo kasnije.

A i nisam potpuno siguran da je Feng Shui tu u pravu, naime, ti predmeti me nekako povezuju s onim covekom kakav sam nekad bio, i zapravo ako i nose u sebi neki negativni zapis, taj zapis je moj, a ne mozes bas tako lako pobeci od svega onog sto si ugradio u njih. Uostalom, glupo je i nemoguce, bezati od sebe.

Ali u jednom se slazem s necim u tom ucenju, ne volim tj. uglavnom ne zelim posedovati predmete koje su pripadali drugim ljudima. Naravno ne mislim na predmete koje mi je neko poklonio, jer je to deo moje licne price, nego predmete kojima ne znam poreklo. Mozda je to praznoverje, ali ja sam potpuno siguran da je tu Feng Shui potpuno u pravu, prostori i predmeti sadrze energiju vlasnika koji su ih posedovali, i nije stvar u tome da je ta energija apriori pozitivna ili negativna, nego je jednostavno tuđa.
I mozda sam nezahvalni praznovernik,ali ja recimo nikad ne bih nosio kosulju koju je pripadala npr. umrlom komsiji. Sad malo karikiram jer se M. dugo hvalio kako je nosio gace mrtvog komsije, i verujem da mu se zbog toga nije dogodilo nista lose, iako hvala ne bih proveravao.

Druga stvar je npr. kaput od pokojnog dede koji sam tu i tamo nosio, jer je rec o nekome tako bliskom s kojem su ti energije neraskidivo povezane. Od oceva i dedova, uvek ostaju neki kaputi. I da, nekako knjige, stripove i ploce izuzmam iz tog pravila tuđih stvari, (mislim da se nijedan duh se nece ljutiti ako citate njegovu knjigu, zapravo bice mu drago)

Međutim, ta stvar mi je postala bitna, u ovoj fazi zivota u kojoj se sad nalazim, a to je trazenje i kupovina stana. Mislim, lako za kosulju pokojnika, nje se uvek s lakocom resite, ali sto se stana tice to me sad prilicno muci. Naime, nedavno sam bio nadomak toga da jedan stari stan vec zakaparim, ali je sve propalo pred realizacijom i nekako mi se cini da je to bilo na moju srecu. Nekako je ispalo, da su vlasnici stana, za moj ukus, prilicno cudni i poprilicno teski ljudi, ali zbog necega, iako je cena bila vrlo pristojna i stan na lokaciji koji mi odgovara, a uz to jako dobro odrzavan, ja nisam imao pozitivan predosecaj kad sam ulazio u njega, a to je da ga jebes, meni prilicno vazno. Jer ja mislim da jos vise od predmeta, prostori upijaju energiju ljudi koji u njima borave i nje se nije tako lako resiti, odnosno verujem da se ta energija nikad ne iscisti do kraja. I imam osecaj da se u tuđem stanu, iako bi ga kupio, nikad ne bih osecao do kraja svoj. Nije da bas verujem u poltergeiste, ali zlu ne trebalo.

I to je razlog zasto sam od sada odlucio da idem iskljucivo na novogradnju. Dosada sam, osim u vrlo ranoj fazi zivota, ziveo u stanovima kojima smo bili prvi vlasnici. I nekako zelim da i ovaj sledeci koji cu nadam se imati, takođe bude moja neispisana knjiga, cak i kad nagomilane predmete iz ovog stana prebacim u njega. Kad vec imam toliku kolicinu svoje nagomilane proslosti, sto ce mi pobogu i tuđa.

I sad da se vratimo na buvljake. U nedelju sam s prijateljicom bio na istome, i zakljucili smo kako je sve to zabavna slikovnica, ali je uz to pomalo i tuzno. Gledas te predmete prekrivene prasinom- stari namestaj, posuđe, zadnje krikove tehnike koja je davno postala antikvarna, gomilu memorabilije iz nekog davnog izgubljenog vremena. No pitanje koje se namece je kako su uopste dospeli tamo?  Jesu li vlasnici umrli ? Mozda je sve izbaceno iz nekog stana u centru grada, a sve su pobacali  novi vlasnici, ne mareci za tu staru hrpu koja je bila tako bitna starim vlasnicima. Mozda su se i ti novi vlasnici, kao i ja, bojali lose energije tih stvari, ili je puno verojatnije rec o nesentimentalnim novim bogatasima koji boli kurac za tu starudiju.

I onda se setim svoje sobe, svojih knjiga, beleznica, figurica, starih igracaka, svakojakih cuda koje jos cuvam u fijokama, i pomislim sta ako jednog dana sve to bude nemilosrdno baceno na neki buvljak i neko nesto od tih gluposti kupi za par stotina dinara, ni ne misleci koja je moja prica vezana uz nju (a i zasto bi?!?).  I bas zato sto sam ja tako vezan za te stvari, odjednom mi ti buvljaci postaju nekako neprivlacni . Proslost postaje ono sto se i mudrima događa (Dzoni B. Stulic), a te proslosti je tamo raspostrte po prljavim prostirkama na sljunku, nekako previse. I kad gledam stare davno poslane razglednice, bacene na podu uz zaprzene pornice i raznorazne zbinglice, pitam se koliko ja, ili bilo ko drugi, imam pravo na njih. Njihova je poruka bila davno odaslana, i nisam siguran da je uopste treba otrgnuti iz proslosti. Onaj ko treba davno ju je procitao, a ako nije tja. mislim da je ipak sad malo prekasno. I tako, na kraju sam kupio nekoliko davno zaboravljenih stvari koje ne znam cemu sluze, ali lepo izgledaju, knjigu o kulturi stare predkolumbovske Amerike i otisli smo na pice. Imam previse svoje proslosti, da bih se zamarao tuđom.

Eto, tako ja imam dualisiticki odnos prema starim stvarima. Koliko god brizno cuvam svoje, u virtualnim i pravim policama i fijokama, toliko nekako bezim od tuđih. Mozda zato sto me sve te tuđe stvari podsecaju da bi se i s mojima moglo dogoditi nesto slicno, ali nije stvar u tome da se bojim za sudbinu samih predmeta, nego toga da ce se i moj zivot u jednom trenutku razasuti na nekom sljunku. I da da ce neki davno umrli fragment tog zivota molecivo cekati u uglu, kako da bi mu netko nakratko, udahnuo komad nekog drugog zivota koji mu ustvari ne pripada. 

Mozda je Feng Shui ipak u pravu, mozda bi trebalo pobacati sve, sad dok je jos vreme.
Ali ja to, naravno, necu uciniti.