Sa http://www.amika.rs  prenosim tekst Milana Balinde, dugogodišnjeg urednika Heralda, Majami, SAD.

Milan Balinda

Narod ima pravo da zna, novinari imaju pravo da kažu

Novinare tuku, ubijaju, zatvaraju i nazivaju «Gebelsovom decom»

Interesantno je da na Kubi, društvu s jednopartijskim sistemom i bez opozicione štampe, već neko vreme oko 25 blogera redovno ažurira svoje internet stranice

"S ulice se čuje bat nogu i pesma. Četiri godine čekala se pesma, četiri godine bat nogu. Ni ova pesma, ni ove noge."

Borislav Pekic, pisac. 

Jasno je da je bogat i raznolik obrok na božićnoj trpezi plod predanog rada čitavog niza ljudi raznih struka. Znamo također da ljudi koji se bave istim poslom dijele iste muke, te se, kada im se život iskomplicira i nevolje nagomilaju, najčešće svi obraćaju istome svecu, onom specijaliziranom za rješavanje njihovih profesionalnih problema. S tim svecem uspostave posebnu vezu te, u znak zahvalnosti, proslavljaju njegov dan kao blagdan svoga ceha.

Nesumnjivo da je poseta predsednika Medvedeva Srbiji događaj od izuzetnog političkog značaja ne samo za nas, već po porukama koje je uputio, i globalno, kako i dolikuje zemlji koju predstavlja.

Medvedev se predstavio kao moderni poliričar svetskog formata jer ni jednog trenutka ne gubi iz vida celinu međunarodnih odnosa.

Достојанствено поштује и чува традицију своје земље и народа али није оптерећен прошлошћу у јасној намери да гради бољу будућност.

Управо због тога је вероватно разочарао неке код нас који су очекивали да ће осути дрвље и камење по САД, ЕУ, НАТО, напротив.

Шта је поручио нама и осталима?

Na ovom belom svetu postoje

tri (3) muškarca kojima bih bez razmišljanja ustupila

prostor na blogu.

Čak iako ne poznajem tematiku o kojoj pišu.

Čak iako to njihovo pisanije podrazumeva ozbiljne konsekvence.

Njih trojica su u tom pravu ravnopravni.

A oni su:

Daniel Day Lewis, svi ga znate, samo

ja ne znam bloguje li on uopšte. Ako ovo pročita,

neka dodje, vrata mog bloga su mu otvorena.

Coa Smor, bloger koji je ovde registrovan pre mene,

napisao par komentara i nestao.

On bije glavom o različite zidove, nema vremena sa sobom da

porazgovara, samnom još i stiže, ponekad.

On je moj stariji sin.

Ludi Pingvin, takodje sastavlja dan i noć,

sigurna sam da je ovo retka prilika u kojoj će blogovati.

Moj mladji sin:

         Odveden na streljanje ja sam bio živi svedok strašnog progona 21. oktobra 1941. godine u Kragujevcu.Podstaknut svim užasima ja sam počeo da pišem tek onda kada sam se streljanja vratio i to ne odmah.Bilo je to i nemoguće jer sam bolovao : tri puta sam padao onesvešćen; jednom prilikom su me doneli krvavog , jer sam na ulici ružno pao.

Novine i kutijice s natpisom ...dim šteti ljudima u vašoj okolini, najčešće kupujem na kisoku uz Bulevar R. Otvoren je 24 sata, uvek imaju sitniš i ne moraš da brineš šta će ti reći kad im rano ujutru zavijoriš hiljadarkom k'o zastavicom za doček ruskog predsednika. Ponekad tu kupim i plavi „Orbit" kad bih da utajim koliko volim dobar roštilj na prazan stomak.

kiosk

Prava

Dok srčem čaj u pet ... i pravim se Englez ...

Srk ...

Uvuče mi se jutros u krevet ovaj moj mačor Milutin ( ko puvonjak ), napuštajući mesto koje sam mu odredio pored peći, valjda misleći da me neće razbuditi...Ono istina...bio je tih...što se kaže '' gazio je ko po jajima '', ali me je njegovo '' predenje '' ipak rasanilo...Pogledali smo se na trenutak...a on kao da mi kaže...'' Ustaj...Rusi dolaze ! ''....

Srk ...

Danas je 20. oktobar...dan kada je oslobodjen Beograd...uz malu pomoć Crvene

...................

Kad se popneš na brdašce

Stavi ruku na srdašce,

Pa se seti mene

I moje uspomene.

 Guest on the blog today: my wife, Rebecca.

I hit the summit of Denali, aka Mt. McKinley (though all climbers and most of the rest of the world outside the borders of the USA call it Denali) on June 12th, 2007. It was warmer up there than I expected; one of the warmest summit days on record actually: 0 °F (-20 C). In fact, I'd experienced much colder already on lower parts of the mountains. This was my second attempt: in 2003, I had attempted to climb Denali and failed. Thoughts of how I could have made it, how I should have made it, how I would have to try again haunted me from the time I returned to Seattle in June 2003 until the time I made my next attempt in May 2007. It's a terrible thing to have an enormous mountain lurking over your shoulder, so when the chance came to make another attempt, I took it.