Sa žaljenjem vas obaveštavamo da će platforma B92 Blog biti ugašena u narednim nedeljama.

B92 Blog će biti dostupan za pisanje do kraja maja, a tokom juna će biti u potpunosti ugašen i od tada će biti i nedostupan. Ova odluka rezultat je prelaska na novu, moderniju platformu B92.net koja nam ne omogućava dalje održavanje postojećeg bloga.

Želimo da se zahvalimo svim autorima koji su u prethodnim godinama svojim tekstovima obogaćivali našu zajednicu, kao i čitaocima koji su svojim komentarima i diskusijama doprinosili dinamičnosti

Cate Blanchett

Trebalo bi da je dovoljna majstorija, trik, kreirati nešto zbunjujuće, potentno i užasavajuće, izvući iz fona, ni iz čega. Mene to ne uzbuđuje. Šta više, deprimira me taj pristup. Razlog zašto ne čitam poeziju. Razlog zašto sam presto da je pišem. I počeo da je pijem. Vrenje je poezija, moj Milane. Izgubio sam želju za poezijom i to je horor. Ne razumem je više. Trebalo bi da stvaram jedino ono što razumem. Trebalo bi da stvaram samo one pesme koje mogu da konstruišem i dekonstruišem, koliko god bile nesavršene. Ikea pesme. Ne, još gore od toga. Lego dečije pesme.

Devedesete su daleko iza nas, devedesete su daleko iza nas i tako pričamo već skoro trideset godina da je nešto iza nas, ali nije.

Nisu iza nas. Lupaju nam na vrata i ruše sve što mogu. Ruše aveti prošlosti koji ne žele nikada da  stanu, ruše i misle da  će rušenjem sve biti bolje, ali neće.

Srbija je zemlja, moja, naša, puna lepote i ponekad mi se čini da zaista nije poput savremenih Evropskih zemalja, gde je sve upeglano, lepo, mirno, čisto...sve je na note, ovde nije.

Gde god da odeš nekoga poznaješ, nekoga si voleo i još češće je ono od čega

1.Zašto su u Obaveštenjima za izbore, onim malim belim pravougaonim papirima koje građanke i građani uoči svakih izbora dobijaju u svojim poštanskim sandučićima,

Samo što ga je kondukter prošao, Milanu se sloši, zavrte mu se u glavi, da li od odgovora koji je dobio ili nedostatka kiseonika, ili oba, i on zapliva kroz pusti hodnik, zatvorenih, zamandaljenih, nedefinisanih kupea, kao da će se negde pred kraj srušiti, nosom u patos. U poslednjem trenutku, adrenalin ga malo prenu, između bori se ili leži*, prevagu odnese nagon za preživljavanjem, modalitet: izbegavanje otvorenih povreda glave. On se uhvati za jednu zavesu, tešku braon i umalo je nije pokidao celu ali ostade na nogama. Krenuo je da vokalizuje svoj osećaj nemoći izgovorivši samo HAK… i tu zamuknu. Bistrilo mu se pred očima, a i iza očiju, te mu je mozak govorio da je Hakala sada, verovatno, više od dva para poluautomatskih vrata udaljen a sa druge strane ne bi valjalo da vika vrati konduktera u ovaj vagon i tako isprovocira sebi potencijalne probleme. Pustio je do pola pokidanu zavesu, otresao prašinu koju je ista na njega snela i posle minut dva u ropcu, kada je bio u potpunosti zaboravljen od realnosti, ponovo ju je prigrlio, oberučke. Uhvatio je ručku jednog prozora uz hodnik i probao da ga spusti. Nije išlo. Nastavio je ka kraju vagona. Vrata sa stopom koja se savija pri otvaranju i na kojoj je nacrtano, umesto da samo piše, da je zabranjeno da se na nju staje, iako zaključana i uvezana lancem nisu dobro dihtovala, pa je nekakva svežina ulazila unutra. Hladniji vazduh, moguće bogatiji kiseonikom, imao je mešavinu mirisa pragova, masti za podmazivanje točkova i, paradoksalno, trenja metal o metal, pojačavanu pri svakom ulasku u tunel. Jedva je dočekao da izađe iz ovog zloslutnog vagona, u kom nema žive duše, što ga je dodatno uplašilo kad je taj skup reči, posložio u glavi.

Povratak rege korijenju, ili što bi anglosaksonci  rekli - Back to the roots (reggae)...

Sećate se lekcija iz istorije o lomovima koji su pratili uplive mašina u svakodnevni život tokom Prve industrijske revolucije. Nešto se slično izgleda dešava i danas vezano za sve veći broj poslova koje veštačka inteligencija (VI) počinje da preuzima, ili će tek dobiti na značaju drastičnim usavršavanjima koja VI-u sigurno tek slede. Do te mere da mnogi, slično mašinama u 19. veku, VI-u pripisuju atribute koji su svojstveni isključivo ljudima, o tome da je doživljavaju bilo kao dobru, ili čak kao zlu.

Promjena zvuka, i to drastiĆna. Iz e-legije u ditiramb. Malo sam se zaigrao s ritmovima, pa mi traka iskliznula u house vajb. Tako da ovo ispade neki house reggae (nisam ni znao da taj podžanr egzistira među nama, mada je bilo za očekivat da  danas sve  već postoji,   smućkano i izmješano)..

Kao da me je uhvatio proljećni weltsmerhz. Il' su, možda, nuspojave od čaja za prostatu koji mi je als preporučio (i koji baj d usput  - radi pos'o), al sam nešto sentimentOlan ovih dana.

Lako mi oči zavodnjaju. Vjerovatno su tome doprinjele i smrti nekih bliskih osoba koje su se izdešavale u posljednjih  desetak dana, a i neki dobri ljudi, a živi (da, da,  još uvijek toga ima), a rekao bih i da su  moje godine saučestovale u mom sveopštem emotivnom stanju.

Nisam loše, naprotiv...samo sam tako našpanovan u potonje vrijeme.. Nije D mol...E mol je u pitanju, al je isti rimtutituki  posrijedi. Vajb što va(j)bi sjećanja...