Stubovi društva...

100 frustriranih dana

najpre da primetim kako je zaista brzo prošlo 100 dana

*

Nomadima nije mesto u gradovima. Za one silom prilika zarobljene u njima, san o bekstvu iz civilizacije je kao moranje da se ponovo prodiše. Zato grabim prve neradne dane i hitam tamo gde nebo nije omeđeno krovovima.

Brzi voz šiba 300 km na čas. Prebrzo za uživanje. Oči gladne lepota prikovane su za prozor, iza kojeg se slivaju prizori zelenih pirinčanih polja, šuma i jezeraca, kao u širokom potezu kakve volšebne četkice. Osećam golicanje daljina u nozdrvama i radost koja narasta.

Drugari, izdokonao sam, ođe u pustinju, jednu ideju, pa ću putovati da je predstavim, narednih meseci. Zanima me šta vi mislite o tome: World Serbian Congress.

U vreme boje novca, obojenih revolucija, boja prijateljstava i magije, boje vremena, ... boje po potrebi, srećne su postale boje koje mogu da se pohvale i sa nekoliko nijansi sivog, tačnije one što su pobegle od crno-belih, što jedan UK filozof kaže, „echo-chambers" društvenih mreža, u kojima jeka polako utiša, čega god da se dotaknemo, da bi donela izolovanu crnu, pa izolovanu belu, dal neke političke korektnosti ili nekorektnosti, slobode ili neslobode, duhovnog imanja ili nemanja.

Boja je i velika tema u filozofiji, našem „senzacionalističkom" shvatanju realnosti, kome je do Maksvela i sličnih, iako je uvek lepše pomisliti kako je ona tu da bi nam preko umetnosti ponudila nešto puniju od pune slobodu koju onda koristimo kao put u sledeće, više slobode, otkrivanje uvek novih niti sa kojima smo na tu realnost „nakačeni", ili niti koje smo povukli ali nismo uspeli da pokidamo kako smo pokušali da iz te realnosti iskočimo.

ДА ЛИ ВАМ ТРЕБА ИЗВОР НАФТЕ?

Веровали ви или не, али ја сам на лутријама два-три пута добио по 2 и више милиона евра, наследник сам господина Мишела Анреуа који има петро-компаније, наследник сам још неколико њих, саучесник у преносу милиона долара из Нигерије са кћерком неког нигеријског генерала и то бар два пута, а ако нисам

Ма само нека смо сви ми вазда здрави и насмејани!

А све друго ћемо већ и сами постићи.

Па докле траје...

Само опуштено... Права срећа је уживати у малим стварима.

E, da mi je da nađem nekog ko hoće ovde svatove da pravi, a da to bude po starinski, i da taj neko hoće da me uzme za šefa protokola, al bih i volela.

...a naši će fudbaleri da letu! 

Ovo bi trebalo da bude nastavak reprezentativnih uspeha koje smo ispratili u poslednjih mesec i po dana:

Veća sramota za Vojsku Srbije od toga što joj je Vulin ministar je jedino ta što se navršilo 13 godina od dana kada su u vojnom objektu "Karaš" na Topčideru, gde su bili na straži, ubijeni gardisti Dragan Jakovljević i Dražen Milovanović.

Sramotu kojoj se država Srbija i njena vojska smrću ova dva mladića samoizložila ne mogu da prikriju ni da nadlete nikakvi migovi.

Porodice Milovanović i Jakovljević zaslužuju istinu o pogibiji svoje dece i procesuiranje krivaca. A Srbija ukoliko, makar deklarativno, želi da se predstavi kao civilizovana zemlja - Draganu i Draženu na mestu na kom su ubijeni u najmanju ruku duguje makar spomen obeležje!

Da, onaj 5. oktobar mora da sačeka neki drugi oktobar, koji neće tako skoro doći, kako bi bio proučen i postavljen na neko svoje mesto u galeriji za nas važnih zbivanja. 

Svratih na blog tek da malo protumaram, jer odavno nisam bio, a što se 5. oktobra tiče, sve sam mislio da je već nakačen neki tekst, tako da mi namera i nije bila pisanje, već, eventualno, samo čitanje. No, kad je već tako, hajde da natuknemo makar nešto, ukratko. 

Naročito u nekoliko poslednjih godina - 5. oktobar je, kao i mnogo šta u našoj bližoj i daljoj istoriji, podvrgnut onoj vrsti obrade koja ne spada u istraživanje o onome što se zaista desilo i u kakvom kontekstu se desilo, već spada u parcijalna iživljavanja nad samim događajem, odnosno predstavlja njegovo stavljanje u funkciju momentalnih potreba "obrađivača". 

Ради се, наиме, о јавном позиву за учешће у пројекту који се бави историјом хришћанског православног дела света. Добродошао је свако ко мисли да може да допринесе својим знањем, својим трудом и добром вољом у нади да ће ово предузеће у потпуности одговорити првобитној идеји и намери која је и подстакла његово покретање.

jedini način borbe protiv AV kleptokratije je ilegalna borba.

Posao bi uvek završavao pre svih. Nije imao zašto žuriti kući. Vozio bi se polupraznim autobusom 651 daleko od centra. Na aerodrom bi ulazio kroz mala vrata požarnog stepeništa. Čini se da je to bio jedini ulaz sa kvakom i to je bio razlog što bi ga koristio. Voleo je da oseti dodir na dlanu pa makar to bio hladni metal. Drugi razlog je bila udaljenost od DOLAZAKA, tamo nikada nije išao. Peo bi se stepenicama držeći se za gelender, samohodne je izbegavao. Na ODLASCIMA bi uvek birao one najdalje, interkontinentalne letove. Uvek bi učtivo pitao za mesto između dva upadljivo različita putnika, bakice koja se vraća iz posete unucima i poslovnog čoveka koji ide da pregovara o velikom poslu. Seo bi između njih i potpuno bi se prepustio.

Ko se seti, seti a ko ne, davno sam ovde objavio tekst u kojem sam napisao da bi u Ustav, u deo o ljudskim pravima, morao da uđe i zakon o pravu na OSAMU!

OSAMA i SAMOĆA su dve dijametralno oprečne kategorije!

Osama je nešto što je neophodno svakom čoveku, ženi i muškarcu. Posebno kada uzmemo u obzir galimatijas u kojem živimo i sveopću negativnu kakofoniju od koje ti se čini da će ti uši otpasti kao dudinke, da će ti mozak eksplodirati, da ćeš se raspasti na najsitnije deliće. Osama je način da budemo sami sa sobom, da uronimo u sebe odbacivši i za trenutak