i kakav sam?

bilo bi lepo da se upoznam(o).

klik na link

Ima jedna scena u prvoj epizodi naveliko reklamirane američke serije Firma (The Company), ne bih o seriji već samo o toj sceni, parafraziraću razgovor najslobodnije moguće! Mlada glumica šetajući pored vode (jezero, reka...?) dolazi do takođe mladog glumca, jednog od glavnih likova, koji sedi naslonjen na drvo i puši i kaže: Mrzim Leto! Kako neko može da mrzi Leto, zašto?, pita glumac. Zato što traje kratko, odgovara glumica. Moj čovek, žena, osoba...bravo, glasno uzviknem!

Kratko kume...mnooooogo

- E, a jel' stvarno tvoja zhena nema ukus?

Tako uvek pochinju nashe diskusije. Pitaju me uvek to isto. Kao da im nisam milion puta vec odgovorio.

- Shto me uvek to pitate? Nije to nikakva novost.

- Pa dobro, daj onda neshto originalno, kazhu oni, neshto novo.  

I tu je znak za mene da im pochnem objashnjavati istorijski trenutak u kom zhivimo i da kritikujem sve propuste struktura na vlasti, oko vlasti, ili izvan vlasti, vec prema potrebi i situaciji. Oni su svi uchili shkole, ali su ipak malo zaostali. Ja sam uvek bio ispred, izgradio

Nakon završetka Olimpijskih igara, došao je red da ispratimo i rezultate naših sportista na Paraolimpijskim igrama u Riju, koje se održavaju od 7. do 18. septembra.

Srbija do sada ima 7 medalja, 2 iz Pekinga i 5 iz Londona. Medalje su osvojili Borislava Perić-Ranković (srebro i u Pekingu i u Londonu, u stonom tenisu – klasa 4), Draženko Mitrović (isto dva srebra, u bacanju diska F54-56), Tanja Dragić (zlato u Londonu, u bacanju koplja – F12/13), Željko Dimitrijević (zlato u Londonu, u bacanju čunja F31-32/51) i Zlatko Kesler (srebro u Londonu, u stonom tenisu – klasa 3).

Pretpostavljam da vam nisu poznate ove oznake i klasifikacija sportista, te da prvo kažemo nešto o tome (ni meni nije bilo poznato, tekst koji sledi sam preuzeo sa sajta Paraolimpijskog komiteta Srbije - http://www.paralympic.rs/paraolimpijski-pokret/o-klasifikaciji):

     Konačno je završena je  trka za sedam novih svetskih čuda. Na našu štetu kao i mnogo puta ranije. Euforija koja me je držala do nedavno, nestala je kao kula od karata onog trenutka kada sam shvatila da je Đavolja varoš mnogo manje svetsko čudo od nas samih. Srbija je propustila još jednu šansu da postane deo sveta, onog kome godinama teži. Iako ovaj prirodni spomenik čine zemljane figure i dva izvora jako kisele vode bogate prirodnim mineralima, niko nije uspeo dovoljno da animira naše ljude da daju bar jedan glas putem interneta kako bi ova dva retka fenomena

Milan Mladenovic (EKV)_TV Poster_1992. deo 1.

ako potrčiš za belim zecom
u meku tamu,

Da li postoji samo jedan univerzum ili ih ima više ? Da li se dodiruju ili čak prožimaju a da jedan za drugog ne znaju?

Da li postoje paralelni svetovi ovde u Srbiji?

Izlazim iz kancelarije i bacam jos jedan pogled kroz venecijanere negde u daljinu. Celom duzinom zida je velika staklena povrsina i pogled mi puca siroko i daleko. Vidim nebo kako polako menja svoje boje i iz zute se pretapa u crvenu a crvena u plavu. Ispod se svetlucaju prve lampe na drugoj strani reke koja mirno tece i deli grad na ovu i onu stranu. Lepo je.

vrabaca ima. 

U Srbiji, zemlji gde se socijalne tenzije opasno približavaju kritičnoj tački ključanja, gde je ogroman i svakog dana sve veći broj nezaposlenih, siromašnih, na ivici i ispod ivice egzistencije,  svaka kritika razbacivanja budžetskih sredstava i zalaganje za više socijalne pravde, za zaštitu siromašnih i nezaposlenih, zalaganje za beskompromisno iskorenjivanje kriminala i korupcije su prijatne za uho, narod voli da čuje i u tome traži trunku nade i optimizma. Znaju to političari dobro i njihovi štabovi  pa s vremena na vreme daju upravo izjave koje narod želi da čuje. Što se češće to ponavlja, a rezultati se ne  vide, sve manje je ubedljivo i ima sve manju težinu.

Deluje apsurdno ali ispada da što je situacija teža i beznadežnija demagogija postaje sve efikasnije sredstvo vladanja . Druga stvar je što je to zabluda i onih koji je koriste i onih na koje se primenjuje, a neminovno rezultira produbljivanjem jaza i gubljenjem poverenja.

U ovom kontekstu može  se posmatrati i ono što u intervjuu govori gradonačelnik Đilas.

"Potpuno je neverovatna odluka prema kojoj svi u državnoj upravi koji imaju platu do 80.000 dinara treba da dobiju bonuse od Vlade Srbije", rekao je Đilas.
On je objasnio da "ako država treba da pomogne, neka pomogne onima sa platama od 20.000, ili onima koji nemaju posao, a ne da činovnici dobiju po 5.000, a siromašni penzioneri po 2.000 dinara".

Pre par godina dobio sam pozivnicu za predavanje na temu “Lideršip i Humanitarni Rad“ od jednog udruženja čiji sam višegodišnji drug član. I ova pozivnica, kao i mnoge slične, bi završila u košu i ne bi ozbiljno bila uzeta u razmatranje i moguće pohodovanje, samo da nije bilo imena predavača – Bil Klinton. 

Pored predavanja bila su predviđena i dva susreta sa Mr. President-om, kako je stajalo u kraćem upustvu i satnici predavanja, a planirana za pre i posle predavanja. Lepo... baš lepo, mislim se nešto u sebi, biće to idealna prilika da postavim par pitanja oko vojno humanitarne akcije koja se odigravala na tlu Srbije u vreme predsednikovanja Bilija, a sve u laganoj koktel atmosferi.