Kažu da u državama u kojima se pravi više bogomolja nego proizvodnih pogona i fabrika, narodu ostaje samo da se moli Bogu, pa valjda zato nam na vreme uvedoše veronauku u škole .Ali ni to ne pomože da se preduprede sve negativne posledice tranzicionih eksperimenata , pa umesto proizvodnje materijalnih dobara proizvedoše se gubitnici u svim oblastima. Umesto novog morala dobismo nemoral, umesto vrednosti obezvređivanje svega, a to se nabolje vidi i najviše reflektuje na omladini i deci, ne zato što su loša rođena već što se o njima nije i ne vodi briga.

Zaista je krajnje vreme da se svi pozabave kakvo nam je školstvo, kakvo kućno i školsko vaspitanje dece i što se svi, počev od roditelja do ministarstva prave blesavi i neće da vide ono što se iz aviona vidi.

               E, stvari stoje ovako - još daleke 2012. godine nagovorila sam mog R.-a da se registruje na Blog, sve u nadi da će pre ili kasnije rešiti da piše o svojim iskustvima sa planinarenja po Albaniji. Očigledno, to se nikada nije dogosilo, a izgovori su bili razni. No, u svojoj nameri nisam odustajala, tako da sam sinoć, kao uzgred, rekla da bih rado njegov status na Fejsbuku sa poslednjeg pohoda objavila kao blog. Na moje nemalo zaprepašćenje odmah je pristao. Dakle, negde ipak postoji i neka srećna zvezda ili , drugim rečima - čekanje se ( ponekad ) ipak isplati.

gost autor: gedza.73

U policijskoj akciji su uhapšeni, kako čovek da ih nazove ljudima, ne može ni zločincima i za njih čovek može da pronađe mrvu samilosti saosećanja, monstrumi je opet preblaga reč, čudovišta koja su prodavala i kupovala snimke i slike dečje pornografije.

Eeej, dece. Ne može tu čovek da nađe opravdanje, samo osudu. Ja sam toliko bio potresen dok sam čitao, a zatim napisao komentar kod Nikolića, da nisam ni stigao do dela da su ti ljudi u Srbiji osuđeni na kazne od oko godinu i po dana.

Ove godine, udarne javne manifestacije onoga što neki nazivaju „Prvom" i „Drugom" Srbijom deli samo nedelju dana razlike. Da li to znači da su se konačno približile jedna drugoj? Fraza o ideološkoj, kulturološkoj, vrednosnoj i kakvoj-sve-ne podeli na dve Srbije je već uveliko izlizana, ali izgleda da je jednako aktuelna. Mada mi se isprva nije tako činilo.

Zaista sam se obradovao kada sam čuo da desničarke organizacije Dveri i Srpska mreža kao odgovor na organizovanje Povorke ponosa pozivaju na uzdržavanje od fizičkog, pa i verbalnog nasilja. Za razliku od destruktivnog i ofanzivnog načina suočavanja sa neistomišljenicima, kako je to bilo 2001. godine, ove organizacije su ponudile drugačiji i odgovoran model nastupa u javnosti - odlučili su da se ne bave pukom negacijom ideja neistomišljenika, već da nastupe sa pozitivnom promocijom sopstvenog svetonazora. Pomislih, eto naznaka rađanja slobodne države: da niko nikom ne psuje mater, ne poziva na linč, na progon, na smrt, na zatiranje semena i plemena... Nego različite društvene grupe sprovode svoje političke agende i organizuju podršku društva za ostvrivanje ideala u koje veruju. Jedni organizuju Porodičnu šetnju, drugi Povorku ponosa, treći štrajkove solidarnosti itd. Čak sam mislio da se pojavim na toj Porodičnoj šetnji, da podržim ovakav pristojan način zastupanja stavova, bez ulaženja u rasprave na relaciji tradicija-progres, porodica-pojedinac, nacionalno-mundijalno, sveto-profano... Izgradnja političke kulture pre svega znači izgradnju odgovarajuće forme političkog i društvenog delovanja, gde se spor svodi na sučeljavanje mišljenja, a ne psovki i kamenica. 

Međutim, onda sam video saopštenje i izjave organizatora u kojima se navodi da nije poželjan dolazak pripadnika LGBT populacije, jer se to smatra provokacijom... Ali šta bi onda značio moj odlazak tamo?

Србија је данас показала своје лепо лице. Оно своје лице доброте за које знамо да постоји и које желимо да стално показује и буде најјаче. Србија је данас показала да јој је сваки човек важан.

Поносан на Србију данас, на Србију која је грађанима подарила наду и показала да ће бранити своје право на развој и унапређење живота у њој.

Од данас се у Србији за мрвицу лакше дише.

Србијо,
радуј се

... zagrevanje uz pomoć vežbi za dobijanje žutog pojasa treći dan u opisivanju naših unutrašnjih mentalnih stanja uz pomoć pisane ili govorne reči (fali treće "uz pomoć", al ajde) ...

... pranje posuđa ili peglanje uz pomoć izvlačenja zlatnog moralnog imperativa koji će nam ispuniti bar jednu želju uz pomoć koncepta gde je Bog napravio raj na Zemlji da bi nepažnjom na dotičnoj zaglavio u ludnici, pošto je zaboravio da instalira

- l` hommage jednom od najvećih ikada, čiji se glas na današnji dan, 16.08.1977. preselio u muziku prostih brojeva, a za sobom ostavio zvuk koji će trajati dok bude ušiju da ga čuju i slušaju -

ELVIS PRESLEY The King

Pre neki dan sam naišla na Julian Treasure priče i knjige o - "zvuku i svemu" što inače uopšte ne primećujemo kad je zvuk u pitanju, bez obzira da li je u pitanju šum, buka, nečujno slušanje, razgovetan govor, harmonija prostih brojeva ili bilo šta što, imajući dodatu i datu energiju, stvara mehaničke talase koji se prostiru svugde i svakako, neprestano praveći nove "poremećaje" i nove talase, slično kružnim talasima koje proizvodi kamen bačenu vodu ili pljosnati belutak koji bacamo da "glisira" po vodi.

Julian Treasure u jednom od sovjih odličnih nastupa govori o četiri načina kojima zvuk utiče na nas: prvi je fiziološki (jak zvuk je jedan od dva urođena straha, drugi je izmicanje podloge, svi ostali naši strahovi su - naučeni, kulturološka stvar), koji nam menja srčani ritam, podiže adrenalin, zaustavlja disanje, drugi je psihološki, jer zvuk ima sposobnost da u nama prouzvodi emocije dok slušamo (prijatne ili neprijatne, svejedno), treći je kognitivni (ili spoznajni, saznajni) jer nam zvuk omogućava sticanje znanja i iskustva i četvrti je - promena ponašanja pod uticajem zvuka (od  izbegavanja buke do uslovljavanja stvorenog samo jednom vrstom zvuka). Od ta četiri načina, Elvis Presley je maestro ovog drugog - psihološkog, kao što je to muzika uopšte, ali kao i svugde i tu postoji razlika u tome kolikom lakoćom i koliko univerzalno neka muzika proizvodi jednu od najdragocenijih "roba"koje ljudi uopšte imaju - emocije, razne.

Dva dana javnost bruji o nezadovoljstvu zdravstvenim sistemom Srbije.

Zoran Stanković, sudski veštak i patolog, izveštaj inspekcije ministarstva zdravlja, koji ste nam u dve rečenice prepričali pre dva dana, naziva skandaloznim.

Transparency Serbia objavljuje izveštaj o korupciji u poslednjih

               Daleko od toga da se to desilo iznenada, na prečac, odjednom, onako iz čista mira i s neba pa u rebra. Naprotiv. Sitne naznake svega što će se dogoditi gamizale su, milele, puzale, plazile svuda oko nje godinama unatrag, ali, prosto nije imala vremena da ih primeti. Ako je koji malo uočljiviji znak i zapazila, nije mu pridavala pažnju. Ako je čak i pokušala da ga osmotri malo pobliže, sve ostalo čime se bavila bi joj istog trenutka odvuklo pažnju. Ako je zastala da razmisli i pokuša da ga dešifruje, buka svakodnevnice ju je vraćala kolotečini.
               I tako je bledela, nestajala, čilila dok se nije sasvim samoponištila.

Spomenik žrtvovanim

Popović

Nedavno sam u romanu “Pad” Albera Kamija pročitao rečenicu: “Stil, kao puplin, isuviše često sakriva ekcem.“

Ova opaska se možda može odnositi na jedno visoko civilizovano društvo, sklono dekadenciji, kakvo je francusko ali uopšte nije primenljiva na naše prilike. Ovde, naime, skoro da niko nema stila. Ili, što je još gore, stil je u ovim krajevima «firmiran» ili je, pak, zamenjen «brendom». O onome što se podrazumeva pod ličnim stilom ne može biti govora. To se kod nas ne ceni i ljudi koji liče samo na sebe smatraju se, ako ne budalama, ono bar čudacima.

„Dozvolite da citiram austrougarsku uzrečicu: 'katastrofa je, ali nije ozbiljno'“, komentarisao je curenje američkih diplomatskih depeša na Vikiliksu, bivši savetnik za nacionalnu bezbednost Zbignjev Bžežinski.

Vodećem američkom političkom strategu pridružio se i šef Pentagona, Robert Gejts. „Bez obzira na 'Vikilis' sve ostaje isto. U svetu nas jedni poštuju, drugi nas se plaše, a trećima smo potrebni.“

Treba primetiti da se ni Gejts ni Bžežinski nisu okomili na osnivača Vikiliksa, Džulijana Asanža. Međutim, njihov glas jedva se čuje u kovitlacu