Posveceno mojoj sestri koja zivi daleko

Kako je nastala pustinjska ruza, kamen?

Davno jednom postojao je beduin bez pravca i cilja.Na dugim putovanjima kroz nepregledna prostranstva Sahare odjednom je zapazio cvet neizmerne lepote kako raste na obodu pustinje.Zastao je da se divi  bojama koje do tad nije video i glasno govorio cvetu o njegovoj posebnosti.Reci su bile kao kapi kise tako retke u tim predelima. Cvet je vrlo brzo poceo da izbacuje jos pupoljaka i da biva sve lepsi. Beduin se stalno vracao sa svojih putovanja i dolazio sa jos lepsim recima za cvert.Gde god da je

Ne postoje "opravdane reklamacije", ne dajte da vas prodavnice obmanjuju. Donet je zakon o zastiti potrosaca i od sada svako moze da kupi sta god hoce i moze da ga vrati to isto u roku od 14 dana uz racun, bez ikakvog objasnjenja.Ovakav zakon vazi u svim zemljama EU pa i kod nas.

Evo jednog primera iz Irske: Kupim kosulju, dodjem kuci, probam ih sve redom, izaberem dve a tri koje mi se nisu svidele vratim sutradan. Niko me nista ne pita. Apsolutno NIKO NISTA NE PITA - samo kazete: "Zelim da vratim vas proizvod".

Ovako kad počne jesen, pa vreme koje ne zna da li da obuče hulahopke ili ne, pa već prošlo i leto i rođendan, zima nije ni blizu, a već su mi kolena u depresiji, onda me sve nekako podseća na ocenjivanje i na kontrolne zadatke. Ovim zadacima bi trebalo promeniti ime. Da se nekako drugačije zovu, ne znam ni sama, recimo pop kvizovi, što kaže moja drugarica Sonja. Ni danas ne volim školu, kad samo pomislim.

I nastavnice koje dele jedinice. Da sam nastavnica i da u septembru delim jedinice muka bi mi bilo od života i od sebe same. Pa kad se setim, prvi razred osnovne škole, prva ocena trojka, bogte. Prvi razred, ja do juče mislila da je Plavi orkestar igračka, kao mali muzičari u plavom u muzičkoj kutiji.

"Postoji jezik, mislim da se zove Meskalero, u kojem se glagoli nikad ne menjaju po vremenima. U tom jeziku ne postoji ni prošlo ni buduće vreme. Razmišljam... ako bismo naučili taj jezik, mogli bismo da živimo duže..."

Milan Oklopdžić (Mika Oklop) rođen 1948. na Čuburi, u Beogradu.

Živeo, značio, pisao. dodirnuo..nije prošao, samo je danas otišao, nestao... LA real blues...gone.

Nije naučio Meskalero.

Ko hoće, može o njemu da govori

Prva nedelja Mundijala je iza nas… I?

Del Boske ce moci samo u Real da se vrati, ali kao treci pomocnik Murinja, Maradona je lepo poceo i za sada jos lepse nastavio…sto nas vecinu veoma raduje, Dunga ljubi noge Maikonu, Forlan uziva u Jabulaniju, Bafana Bafana ce biti prvi domacin koji nije prosao grupu pa ce Pereira da se vrati na daleki istok, Domeneck je ucinio uslugu Vijeri i Benzemi, Slovenci su poslali razglednicu Hrvatima, Kapelo je zaboravio da ponudi britansko drzavljanstvo Toldu, Japanci i Grci slave kao da su osvojili Mundijal, Amrikanci uzivaju u svojim zabludama, CR9

U nedelju ujutru, Miša se probudio posle ludo provedene momačke večeri sa striptizetama i drugarima. Jedva da je spavao nekoliko sati što se videlo na njegovom licu. Bilo mu je muka, kao i svakom mladoženji koji se venčava po prvi put. Jedva je ustao i uputio se pod hladan tuš, kako bi se vratio u normalu, jer je danas najvažniji dan njegovog života.

Danas Srbijo, ti ponosna budi
nek ti srce ispuni milina
Danas Srbijo, ženiš svoje sinove

Srbija za svoje sinove živi
u životu jednu želju ima
Da dočeka, da oženi sinove

Danas Srbijo, ti si puna sreće
digni čašu i nazdravi svima
Danas Srbijo, ženiš svoje sinove

Pacijent doveden u konfuznom stanju, odaje utisak teškog bolesnika.  Kontakt se teško uspostavlja, ne zna ko je I odakle je.  Dezorijentisan u vremenu I prostoru. Heteroanamnestički ( izvor: komšije) se dobija podatak da se zove Srpko Trpković ( nadimak Tripković, jer je stalno u nekom tripu).  Navodno je često pod dejstvom alkohola a sumnja se I na canabis I tamjan.  Odmah početi sa infuzijom polivitaminskog rastvora.

Konsultovan internista:  Opservacijom- pravilnog kostura, muskulatura  slabo razvijena, slabo uhranjen.

Higijenski

Objavljen je dataset za COVID-19, koji se stalno dopunjava i takođe izazov pod nazivom CORD-19:

Tokom 2010. godine u dva navrata (maj i oktobar) stizale su na razne adrese nadležnih službi anonimne prijave u kojima su se iznosile krajnje teške optužbe na račun finansijskog poslovanja Osnovne škole "Mladost" iz Novog Beograda.

            Na prvu (majsku) prijavu je gradska prosvetna inspekcija odreagovala izlaskom na teren i proveravanjem svakojake dokumentacije - izuzev finansijske. Za taj deo, kažu, nisu nadležni, a kako je prijava poslata i MUP-u i budžetskoj inspekciji, valjda će oni već reagovati. (To se nije desilo.)

            Druga prijava (oktobarska) je prošla slično. Gradonačelnik je kopiju prosledio prosvetnoj inspekciji, prosvetna inspekcija je istu prosledila budžetskoj inspekciji, a budžetska inspekcija na to odgovorila da nema ni osnova, ni vremena, ni inspektora da se time bavi.

            Pošto siroma' budžetska inspekcija nema ni osnova ni vremena ni inspektora, a istraživačko novinarstvo je u povoju i usredsređeno na veeeeeliku korupciju u javnim preduzećima, dok opozicija radije štrajkuje glađu nego da 'vata vlast u nedozvoljenim radnjama, nema druge nego da se tvrdnjama iz anonimnih prijava protiv maleckih javnih ustanova bave malecki građani čiji malecki džep to direktno pogađa, da ne kažem: zaludne babe.

Život danas juri nevidjenom brzinom. Sve više radimo, sve više komuniciramo, sve više putujemo, obilazimo, a kad se osvrnemo, sve manje vremena imamo. Život traje sve duže, a sve ga je manje. Nekako migolji, nekako nikako da stignemo da sve uradimo.

Ja sam već u godinama kada mi brzina nije neka posebna želja (sem kada sednem u auto). Valjda sa iskustvom, a pogotovo kada pogledam iza sebe i vidim šta sve jesam ili nisam uradio i ispred sebe i zamislim šta bih sve voleo još da uradim (a znam koliko mi je otprilike još ostalo), počeo sam da razmišljam kako da svoje vreme organizujem. Kako da ne dozvolim da mi vreme pobegne, već da u životu uživam.

Shvatio sam da ne vredi da jurim život. Ne mogu ga stići. Brži je, mnogo. Onda, preostaje mi da uradim nešto sasvim suprotno. Da život usporim.

prenosim tekst Dejana Anastasijevica napisan za Vreme

http://www.vreme.com/cms/view.php?id=516448 

Ove nedelje se navršilo šest meseci otkad je pod prozorom mog stana eksplodirala bomba. Eksplozija je prouzrokovala manju materijalnu štetu u vidu rasturenog prozora i sobe izrešetane šrapnelima, ali je ostavila trajnije posledice na moj život i rad. Uprkos uveravanjima najviših državnih i policijskih funkcionera da rešavanje ovog slučaja ima najviši prioritet, krivac (ili krivci) još nije otkriven.

Dragi blogeri, blogerice, blogisti, blog-čitaoci, blog-komentatori i ostali,

Baš kad se odlučih da promenim blogersku maršrutu i skrenem fokus sa, za nas, učmalog, dosadnog, hladnog, vetrovitog, konzerva severa Evrope i usredsredim se na letovanje na hrvatskom Jadranu u ciči turističke (ne)sezone 2010., naletih na razmišljanja istoričara (autora istaknute savremene povesti Evrope), mislioca, profesora, vaspitača, levičara (u Srbiji omražen pojam) Tony Judt-a, engleskog, američkog, i bogme svetskog, uma. Baciše me u sadašnji savremeni očaj njegova sećanja na školovanje

Nebo se otvorilo….kako rece jedan od mnogih "doajena" tadasnje srednje generacije YU sportskih novinara/komentatora, jedne fenomenalne i tople aprilske veceri u Beogradu (prethodnici teme ovog teksta) u godini posle koje vise nista nije bilo isto u nasim zivotima….kako nas koji smo godinama sa radoscu isli na nikada zavrseni stadion sa lepse strane Topciderskog brda, tako i za miione sirom pristojno velike zemlje koja ce uskoro prestati da postoji. Nista nije bilo vise isto…Taj trk uvek nasmejanog i jednog od najproduktivnijih fudbalera koji su ikada igrali na beogradskoj Marakani

Ko smo mi? Šta tražimo ovde? Šta radimo ovde? Šta radimo jedni drugima? Šta radimo bićima i stvarima oko sebe? Dokle možemo ovako? Da li treba samo da slegnemo ramenima i uživamo u komforu koji imamo ili da učinimo nešto?

Gost autor: Bryan Keith