Sjedinjene Americke Drzave  su jedna od retkih zemalja koje ne slave 1 maj kao medjunarodni praznik rada iako se isti proslavlja kao sjecanje na radnicke demonstracije u Cikagu u suton 19vijeka. Demonstracije su se zavrsile prilicno krvavo .  Amerika se isto tako ne zeli mnogo sjecati neslavnog sudjenja sindikalistima koji, iako bez jasnih dokaza, su osudjeni na smrt javnim vjesanjem.

Prvi maj ne slavim ni ja. Ne zato  sto sam poslije deset godina u Americi postao antikomunista il nesto slicno, vec zato sto  je jedan prvi maj   u mom zivotu zauvijek ostavio trag  dovoljan

Gost autor: St.Jepan

„Moraš, Majo, s rečima opreznije, ne mogu se tek tako gomilati, valja urednije misliti... Jer, što rek'o Njegoš, 'nije reč šarena marama da je oko vrata vežeš, no je reč ptica lutalica'. Kad odlutaju van tvojih uskih, fondacijski napaljenih krugova, te tvoje reči neće razumeti niko. Stoga bi, ako je moguće, valjalo kakvo bilo razjašnjenje."

Za godinu dana, Slobodan Antonić stavio me u usta i nabadao svojim perom desetak puta.

Fini dečaci, poput mene, to ne zaslužuju.

Nisam ja Antoniću ni majka ni žena da me provlači kroz svoje tekstove, nisam mu ni ljubavnica, ni sestra, ni drug....

Najmanje sam nevaspitani učenik veronauke koji bi da pred Antonićem kleči na kukuruzu.

No, kako god, moje je srce veliko...

Ja se Antoniću nudim – ko od majke rođen –u nadi da možemo da prevaziđemo sve tranzicione probleme.

Tekst koji sledi ne preporučujem deci ispod 16 godina.

Moja je savest čista.

Enjoy.

Vaš,

Boban Stojanović

било каква подела у смислу "подржати или не подржати (мере), питање је сад" је бесмислена. 

Pre nekog vremena predsednik Srbije objasnio je u intervjuu za Insajder mehanizam sedimo nas dvoje u kafani i onda našoj sreći dođe neko sasvim treći sa 800 evra. I tako 6 789 puta. Objašnjenje, takvo kakvo je, izgleda da je građanima Srbije i medijima sasvim plauzibilno i od cele priče osim povremenih duhovith opaski na društvenim mrežama nije ostalo ništa.

Gost na blogu Britanske ambasade u Srbiji je Jelena Đaković, London School of Commerce.

Probudila sam se rano u subotu, ne sećajući se tačno zašto moram da ustanem, ali znajući da moram. Onda sam se setila - da bih išla na kriket meč. Da, kriket. U Beogradu. Ne, nije san.

Sada već davne 2005. godine, na poziv nedeljnika NIN, napisao sam kraći tekst koji je trebalo da, suprotno uvreženom mišljenju, pokaže da za Gej Prajd nije rano, nego da on, naprotiv, kasni, kao i da ponudi neke argumente zbog kojih je postavljanje prioriteta što se tiče ostavrivanja određenih prava pogrešno (važnije je ovo, prvo da ostvarimo ono, itd) i predstavlja formu nasilja. Moje mišljenje se od tada dosta promenilo, ali o tome u nekom drugom blogu. U ovom, zarad aktuelnosti nekih tezi, donosim u integralnoj verziji tekst star četiri godine, ali i dalje potreban, budući da se slične reakcije javljaju svake godine kada se pominje održavanje ulične parade ponosa.

ČEMU JOŠ GEJ PARADA?

Druga „parada ponosa" gej i lezbejske zajednice u Srbiji, zakazana za 17. jul tekuće godine, odložena je na neodređeno vreme. (Još nije umrla, a kad će - ne znamo!) Udruženje „BG PRIDE", formirano sa ciljem da organizuje manifestaciju, obrazložilo je, u saopštenju upućenom javnosti, da „nakon ponovnog divljanja desničarskih ekstremista na ulicama Beograda i paljenja džamija, postalo je očigledno da Srbijom ne samo da i dalje dominiraju ekstremne nacionalističke i konzervativne političke snage, koje ne prihvataju različitost po bilo kom osnovu, već i da vladajuća struktura nema nameru da zaustavi nasilje i gradi demokratsko društvo u kome ima mesta za različitosti". Dalje se navodi da je izostala podrška političkih stranaka, kao i nevladinog sektora, ali ključni razlog i dalje ostaje radikalno diskriminativna situacija (koja često eskalira do fizičkog nasilja) prema svim „manjinskim grupama". Vlast je, s druge strane ekstremističkih grupa i dominantne patrijarhalne ideologije, pokazivala (in)direktnu naklonost homofobiji, od blage nezainteresovanosti („Pa zar oni uopšte postoje?"), preko stalnog odlaganja odgovora na zahteve istopolno orijentisane populacije („Srbija ima pametnija/važnija posla!") pa sve do otvorenog satanizovanja („Srbija još uvek nije zrela za izražavanje takvih perverzija!"). 

Krajem juna ove godine, zaustavljena je proizvodnja Akcionarskog društva za proizvodnju petrohemijskih proizvoda, sirovina i hemikalija, poznatijeg kao „HIP Petrohemija" iz Pančeva. Nemogućnost nabavke sirovina za preduzeće koje funkcioniše još od 1979.godine nije „razlog", već sasvim sigurno „posledica".

U nizu neuspešnih kompanija na ovim prostorima, čiji proizvodi nisu imali tražnju na ovom ili nekom drugom tržištu, ili su imale nagomilane gubitke, prekomeran broj zaposlenih, ali i prošli kao „bosi po trnju" u ovakvim ili onakvim procesima vlasničke

Kao što sam i obećao, objavljujem svoj Program rada i upravljanja RTS-om, koji sam zajedno sa ostalim dokumentima poslao u prijavi na konkurs za imenovanje generalnog direktora Javnog medijskog servisa Srbije. Ponovo apelujem na Upravni odbor da na sajtu RTS-a objavi radne biografije svih prijavljenih kandidata, kao i njihove Programe rada  i upravljanja.

Na sajtu RTS-a danas je objavljeno da je moja prijava medju 12 odbačenih, jer ne ispunjavaju formalne uslove konkursa. U medijima se pojavila formulacija "nepotpune prijave". Sutra ću se raspitati kod gen. sekretara

Pogledaj, u zamci si!

Ustani ujutro. Idi na posao. Primi kao platu manje nego što proizvedeš.

Višak daj svom gazdi. Preživi od svoje plate. Potroši je na otkupljivanje onoga što si ti i drugi plaćeni robovi proizveli. Potrošio si celu platu.
Treba ti još novca. Onda...ustani ujutro. Idi na posao. Primi kao platu manje nego što proizvedeš...
Ponavljaj ovo do smrti, ili dok te ne bace na otpad.
To je tvoj život. To znači biti zaposlen. "Srećniji" si od jadnog komšije:
on je nezaposlen, prinuđen da traži sebi gazdu koji će ga izrabljivati.

Vrlo često na ovom blogu vodimo razgovor o suštini diplomatskih odnosa između Britanije i Srbije - kakva je priroda tih odnosa, da li je prikladno da diplomata uradi ovo ili ono, šta se "krije" iza projekata na kojima radimo...

Pre nekoliko dana smo, opet, imali priliku da se podsetimo suštine. Na kragujevačkom varoškom groblju održan je pomen dr Elizabet Ros i ostalim članicama "Škotske medicinske misije", koje su došle u Srbiju tokom Prvog svetskog rata, da bi pomogle u borbi protiv epidemije tifusa ("omega68" hvala na ovom podsećanju )

 Ovo je moj prvi blog. I glede ni manje ni više pišem ga iz Brisela, prestonice Evropske unije koja nas hoće, pa neće, pa onda pritišće, gura, a mi se svako toliko ne damo, ritnemo, pa opet hoćemo... Mislimo možda će biti bolje. Pa kad čujemo kako se steže kaiš, glede naše ne više susedne ali zato pravoslavne Grčke, malo nas podilaze žmarci...  

Ali da budemo odmah načisto - ovo nije blog o Briselu - to dolazi na red neki drugi put.

Pa ipak, ozbiljno porazmisliš o svemu kada odletiš  u Finsku (Suomi), uzmeš evro, lupe ti pečat u pasoš, pa dostojanstveno

Zove me ortak juce koji je pre godinu dana otisao u Bazel.