„BLOG  - personalna strana na Internetu, na kojoj autor vodi svojevrstan dnevnik sa sopstvenim razmišljanjima i komentarima,često tematski orijentisan.“ /Ivan Klajn i Milan Šipka  „ Veliki rečnik stranih reči i izraza „/

    Reklo bi se,  čovek mora da ide u korak sa vremenom , jer ono neće njega da čeka. Osećaj da si zatvoren , učauren u maleni prostor gde vreme olujno protiče ostavljajući uvek iste prizore  koje je nemoguće drugačije opisati  sem  onako  kao prošli, pretprošli.. i mnogo  puta ranije , stvara

    Milena, lepa i hrabra  devojčica, duge crne kose sa pletenicom i crvenim obrazima,  volela je neobične  igre kojima je dokazivala svoje straplejnje, istrajnost  i odlučnost, gotovo redovno birajući mene za rivala, odnosno saigrača. Šezdesetih godina prošlog veka  nije bilo igračka iz prodavnica  ili  su se  čuvale na ormanima i kredencima, a dolaskom gostiju oživljale bi na kratko  u dečjim rukama. Zato smo znali da napravimo lukove i strele, drvene puške, praćke, lutke od kukuruzovine i blata, lopte krpenjače...ipak, najlepše igre bile su  u prirodi i sa prirodom.

Београд 5 - 8 јун 1968.

Тих дана време више није постојало, оно је нестало. Студенти, блокирани на факултетима које су окупирали, живели су у свим временима чекајући да њихови билтени, Студент, говори, да њихова вера и енергија одјекну и изван дебелих зидова факултета.
Млади филмски редитељ Желимир Жилник свакодневно је снимао филм о студентском протесту. Свој "спачек" је префарбао у боје тенка са претећи истуреном цеви уместо топа и објашњавао да су "Шест тачака" сваког дана све боље јер је то филм о сексуалној, културној и пиротехничкој револуцији и о девојци са најлепшим телом у Србији... Касније, под именом "Рани радови", филм је награђен највишом наградом Берлинског фестивала - Златним медведом...

.

Ej, ceo dan sam nešto gnjecava i na ivici suza, a nemam konkretan razlog. Ma šta na ivici?! U neko doba sam izašla iz kancelarije, sela u kola i rasplakala se. A nije mi bilo lakše, samo sam morala da popravljam šminku i pravim se da mi je nešto upalo u oko.
Na povratku s posla opet me uhvatila ta nepodnošljiva tuga. I stanem negde na Banstolu, izađem iz kola i onako, samo sam stajala i gledala nizbrdo. I disala duboko da se smirim.
Došla kući kao da na leđima nosim teret od hiljadu kila. Ma znaš ono kad ti neki grč stisne grlo i nema šanse da progovoriš. Ovi moji znaju

Čekala sam, danima, da neko potvrdi da je ovaj snimak u stvari neka montaža. Nije mi, prosto dolazilo do mozga, da neko TO radi iz – zabave?

Na žalost, moja očekivanja su se pokazala kao neopravdana, jer policija proverava navode o mogućem zlostavljanju, a snimak

               ,,Nije mi cilj da promovišem Vukija već da se o njegovoj bolesti priča. To je veoma retka bolest i muka mi je više da lično edukujem sve koji imaju posla s njim.''  

               Ovo mi je napisala. I zamolila me da objavim ovaj tekst u kome priča o bоlesti svoga sina. Zato što je umorna od nerazumevanja, od sudaranja sa zidovima birokratije, od prekih pogleda i nesuvislih komentara.

               Želela je da joj ne pominjem ime, što ću da poštujem. Usput molim i one koji je eventualno poznaju, a čitaju ove redove, da se drže te njene želje.

               Hvala.            

U sredu i četvrtak sam, zajedno sa mojim švedskim kolegom, bio u poseti Vranju, u okviru našeg promotivnog programa - serije poseta ambasadora EU zemalja koji se nalaze u Beogradu, drugim gradovima Srbije. Obično se tokom tih poseta sretnemo sa lokalnim političkim liderima, predstavnicima medija i poslovnim ljudima, ali posetimo i škole.

A ne, neće ovo biti tekst o posljednjim lokalnim izborima  u Herceg Novom, na kojima je tradiciJonalno i ubjedljivo trijumfovala široka svepartijska koalicija Status Qvo, niti o nedavno završenom TV šouu RTCG-a Let ka Zvijezdama ( nešto nalik na imam Talenat za Idola), a na kojem je pobijedio novljanin Draško Đukić, o kome ustvari i kanim otipkati par redova ( a već ih namlatih 4 u prvoj rečenici ;))

Dakle u konkurenciji koju su dominantno sačinjavale (solidne) izvedebe (obrade) mejnstrim produkcije popularne muzike, Draško je nastupio sa svojim uobičajenim,

izložbu otvara priganica, ovom sjajnom slučajnom grafikom ...

Ove godine Mr.Olimpija,  odnosno izložba (instalacija (?)) najnapucanijih muskulatura današnjice, započela  je neslužbeno prije takmičarskog dijela  programa. Otprilike dogodilo se nešto slično onome kad se bokseri pofajtaju na zvaničnom vaganju pred meč.

Bez veze je na prvom mestu način na koji je taj dokument pisan. A kako je pisan? Pisan je kao uputstvo koje bi u ovom trenutku mogla da sroči svaka malo iskusnija daktilografkinja koja je na Kosovu i koja onako odoka zna "situaciju na terenu".

Zašto je ta pojednostavljenost do imbecilnosti bez veze?

Bez veze je jer su to 1. opšta mesta 2. ništa novo 3. toliko nacrtano da jedina (objašnjiva) namena tog dokmenta može da bude prašina koju je isti digao u srpskoj javnosti.

Čemu slući prašina u srpskoj javnosti?

1. da se vidi kako srpska javnost reaguje