Sto na sredini sobe. Slabo svetlo čini da se stvari u sobičku jedva naziru. Između stola i kreveta, već odavno nameštenog za spavanje, mališan vadi knjige, sveske i razne olovčice iz torbe. Kleči na patosu i slaže stvari u malu komodu. Majka se kreće od rešoa do stola. Po improvizovanoj kuhinji. Napred, nazad. Stolnjak. Tanjiri. Kašike. Slanik. Polovina hleba u najlonskoj kesi. Šerpica. Kutlača. Lonče za kafu u kojem se guraju dva obarena jajeta. Nož za hleb.

– Hajde…

Majka vlažnom krparom čisti sudoperu, rukom kupi mrve i ubacuje

    Upravo gledam teniski meč Jelene Janković i Ane Ivanović na "Porše"turniru u Štutgartu. Obe su motivisane za pobedu.Iz prikrajka ih posmatra plavi Porše.

    Kuc, kuc; jel' slobodno?  Šta jel' slobodno?  jel slobodno mesto u kupeu?  Pa valda vidiš da piše okupate?

    Izvinjavam  se.

    Izvinte jel' slobodan ovaj WC? Nije.  A ovaj toalet pored? Nije. A ovaj terći klozet? Nije. A ćenifa pored? Nije!

   U bem ti taku slobodu.

 Od srca vam želim srećan praznik-dan primirja u prvom svetskom ratu.

Ustanem jutros kasno, drugi dan Uskrsa, ne radi se. Upalim komp i ping ping ukljuce se svi programi, Skajp izmedju ostalih. Vidim cvrenu strelicu, znak da me je neko zvao dok sam bila odsutna. Kliknem na strelicu i izadje mi user name  Ra. Gledam belo, jer Ra je skajp ime Rase Livade, preminulog pre godinu i po dana. Klinkem jos jednom i zazvoni dvaput skajp masina , User Not Found.
Smrznem se. Naravno da ne postoji. Sama sam iskljucila kompjuter u njegovom stanu, vratila Sezamu hardver, dok sam pomagala nasoj cerki da izadje na kraj sa obavezama oko njegove smrti.
  Setim se, danas

Ovih dana Srbiju i (skoro) susednu joj Grcku zahvatile su letnje posasti.

U delovima Srbije nema vode. U opstini Cacak iskljucuju snabdevanje na po 24 casa. Srbija je zemlja bogata vodom. Za razliku od nekih drugih juznih drzava, Spanije, Grcke, Izraela, ima puno reka, jezera, prirodnih izvora. Opet, svakog leta negde je nestasica. Najcesce u gradovima koji imaju vodovode. I obicno se gradjanstvo upozorava da se ne zalivaju baste, peru kola, da, ako vec moraju da se kupaju, da se tusiraju, a i to na kratko.

Na Tari je pozar. Pre mesec dana sirom

Zatvoren je Tempelhof.

Prebirem po secanju od pre nekih desetak godina, kada sam, iz Beograda, avionom, isla na konferenciju u Berlin. JAT je leteo na Tempelhof, smesten zgodno u gradu i sa odlicnom vezom. Posle oko pola sata metroom izasla sam na Alexandar Placu. Narednih dana gledala sam avione koji lete tako blizu, iznad zgrada.

Kadeti Partizana pobedili su na memorijalnom turniru "Haris Brkic".

Haris Brkic igrao je kosarku devedesetih u Partizanu uglavnom. Bek, prodoran, jedan od najboljih ulaza, intiligentan. Povremeni reprezentativac. Najbolji drug mu bio Predrag Drobnjak. Van terena  bio je miran, sve te godine proveo je sa istom devojkom, plavusom Sanjom. Ja ga nisam znala nesto, onako vise u prolazu sa poneke utakmice ili zurke. Iz vidjenja. 

Hoće li neko da pomogne festivalu «Mokranjčevi dani»?

Apel za pomoć je već uputila direktorka festivala Dragana Knežević 23.jula i na tome još uvek sve stoji.
Relativno mala sredstva su potrebna da bi se ovaj festival, 42. po redu, sačuvao i održao. Poređenja radi, prošlogodišnji budžet je iznosio 4,2 miliona dinara (1,2 opština Negotin, 2 Ministartvo kulture i 1 sponzori).
Ove godine negotinski budžet ponovo izdvaja isti iznos (bruka), dok recimo duplo manji kladovski izdvaja 2 miliona za Etno festival u organizaciji privatne firme EFESEFIS doo. Ministarstvo kulture je dalo usmeno obećanje «da će se nešto već naći», ali zvanično u njihovom budžetu te stavke nema.

Vadiš ličnu kartu / pasoš?
Najebo si!

Ko je devedesetih propustio scene čekanja ispred Dafiment i Jugoskandik banke ima idealnu priliku da sve to vidi, jedino će oni "koji imaju nekog" biti uskraćeni da dožive lepotu ponižavanja naroda.
Devedesetih Jezda i Dafina nisu nikoga tukli po ušima da im prinose novac. Ovce su u redovima čekale svojevoljno, a danas sve nas koji želimo da ostvarimo svoja prava, ova država ne tretira čak ni kao stoku, jer pastiri vode svoja krda, šišaju, muzu pa i kolju kad dođe vreme.
Sada oni koji treba da sprovode red i izdaju

 Nemamo mi ništa protiv kritike. Samo je bitno da bude dobronamerna. Kad kažemo dobronamerna, mislimo da ni slučajno ne ispadne da je problem u nama, čiji potezi ili odsustvo isth se kritikuje. Već da ispadne da je problem u objektivnim okolnostima. U stvari, kad bolje razmislim, najbolje da sva kritika i bude usmerena na objektivne okolnosti. Samo ne na nas. Jer mi to ne volimo, i učinićemo sve da nam se to ne desi. Da problem u stvari budemo mi. I to što ne znamo, ne umemo, nemamo iskustva, i nismo dorasli poslu koji obavljamo. Važno je da nismo krivi mi.