Vlada, kritika i transparentnost

 Nemamo mi ništa protiv kritike. Samo je bitno da bude dobronamerna. Kad kažemo dobronamerna, mislimo da ni slučajno ne ispadne da je problem u nama, čiji potezi ili odsustvo isth se kritikuje. Već da ispadne da je problem u objektivnim okolnostima. U stvari, kad bolje razmislim, najbolje da sva kritika i bude usmerena na objektivne okolnosti. Samo ne na nas. Jer mi to ne volimo, i učinićemo sve da nam se to ne desi. Da problem u stvari budemo mi. I to što ne znamo, ne umemo, nemamo iskustva, i nismo dorasli poslu koji obavljamo. Važno je da nismo krivi mi.

Kako  najbolje izbeći kritiku iz koje ispada da smo krivi mi? 

Kritika se najbolje izbegava stvaranjem paralelnog civilnog društva. Ako mogu da imam svoje privrednike, svoje sindikate, svoje nezavisne analitičare, svoje novinare, svoje stručnjake. U tom i takvom sistemu, "kritika" se kanališe i uspešno kontroliše. Amerika je uzor. Oni su ovo doveli do savršenstva. Posebno u poslednjih 10 godina. U njenom srcu je NETRANSPARENTNOST. Ona je sistemska. Na njoj se radi. Što je više ima, to se komfornije vlada. Time izbegavamo mogućnost kritike.

Kaže predsednik da živi za stvari kao što je otvaranje mosta (puta, infrastukuture). Ja sam mislio da se zato ide u mostogradnju. A u politiku se ide da bi se izgradio sistem, uredilo društvo i učinilo boljim kako bi onda ljudi, građani koji se bave mostogradnjom mogli da grade mostove.

Kaže večiti ministar ekonomsko/finansijski da zna da nismo ispunili očekivanja građana od 5.oktobra 2000.godine, ali da nije on kriv. Jer on je radio i bolje od većine, i grešio manje od većine. Još da nam kaže ko je od njega radio bolje i ko je od njega grešio manje, da možemo da uporedimo. Kaže da još nije bio premijer. Još nam samo to treba.

Nekako zaboravio da je godinama glavni arhitekta propalog "ekonomskog" modela zasnovanog na potrošnji i uvozu. I sada zna da je za sve kriva centralizovana država, koju bi on sada da decentralizuje. I to sve preko mesnih zajednica pa do kvartova. I u svakom pretpostavljam po neki kadar. Jer šta bi moglo biti bolje za nas 7.5 miliona od 6 nivoa vlasti: republika, pokrajina/region, okrug, opština, mesna zajednica i kvart. 

Ministar NIP-a otkrio sivu ekonomiju. Treba da se suzbije kaže. Mora država nešto da učini. Da se nateraju poslodavci da plaćaju poreze i doprinose. Koji poslodavci? Jedna trećina u stečaju, preko pola u blokadi. Izgubili preko 250.000 radnih mesta u poslednje 3 godine.

Ministar ekonomski ima celu paletu mera. Subvencije svake vrste. I krediti Fonda za razvoj. I mere za zapošljavanje. I ... A efekti? Ko meri efekte? Pozajmljujemo pare da bi mogli da stimulišemo i subvencionišemo. I privučemo strane investotore. I za to vreme nam umiru mala i srednja preduzeća.

A premijer? Postigli smo ogroman uspeh time što smo se zadužili milijardu dolara uz kamatu od 7.25%. Stambeni kredit u Srbiji ima manju kamatnu stopu. I ako nam je rast GDP-a 2.5%, kakvog smisla ima uzimati kredit čija je kamata 5% veća? Ima smisla. Samo nije u interesu društva. I ne može se spavati za kormilom. Može, ali onda ne znamo gde udaramo.

Ostali ministri ćute. Jer rezultata nigde. A ni reformi. Ministar prosvetni i ministar gradnje i okoline i ministar rada. I ministar ... Bez ideje. Bez znanja. Bez iskustva. Bez strasti i posvećenosti. I bez osećaja za javni interes. Ne može se biti ministar sa trideset godina. Neozbiljno je. Koliko god super vi bili. Može, ali postoji cena. Svi je plaćamo.

Ne može se boriti protiv korupcije i privrednog kriminala, a ne investirati u ljude, organizaciju i opremu. Reči su jeftine  I ne može bez nezavisnih institucija sistema koje rade nezavisno u okviru svojih ovlašćenja bez uticaja politike.

A opozicija? Opozicija pronalazi 100 milijardi evra lake muke. Tita mi. I srediće problem korupcije. Samo da zajašu. Kažu ovo je najgora vlada. Da li? Da li je imalo različita od bilo koje druge vlade koju smo imali, osim jedne?

Javljaju se i novi pokreti vladinih privrednika. Bez programa. Bez ideologije. Samo hoće da pomognu. I da država vodi računa o privredi. Ja opet naivno mislio da država treba da stvori uređen sistem i pusti građane da privređuju. I da će bolje umeti od države. A ono nije. Bolje da država vodi računa.

A građani? Da li zaista mislite da je moguće da GDP raste 4%, a plate i penzije 10%? Kao što reče predsednik jedne od tri nezavisne institucije u Srbiji na koje možemo biti ponosni: Može kako hoćeš, ali ne može dokle hoćeš.

Privreda umire. I to njen najvitalniji i najvažniji deo: mala i srednja preduzeća. Njen najveći problem je ogromna država koju nosi na leđima. Da bi mogla da plati ogromnu javnu potrošnju, da bi mogla da plati 30% viška zaposlenih u zdravstvu, prosveti, administraciji, javnim preduzećima, država mora da uzima od privrede. Koja od tih uzimanja umire. Zdravstvo za sve i osnovno i srednje školstvo za sve, penzije za sve, ne znači ovo kolosalno rasipanje. Država može da plati ovo prvo, ali ovo drugo nikako.

Kada država uzima od velikih, koji su uglavnom i monopolisti u našoj maloj korumpirajnoj zajednici, veliki povećaju cene. Usled krize smanje im se prihodi za 5%-10%, smanje investicije i prolaze kroz krizu.

Kada država uzima od malih, mali propadnu. Usled krize smanje im se prihodi za 50%. To se ne može nadomestiti. Neki se dovijaju tako što prelaze u sivu zonu. "Izgubili" smo 250.000 radnih mesta. Uglavnom u malim i srednjim preduzećima. Veliki broj je prešao u sivu zonu. Kako im to pomaže? Tamo nemaju teret države.

Nema tih stranih investitora koji mogu da nadoknade ovaj i ovoliki gubitak.

Koliko god to rogobatno zvučalo, najveći ekonomski resurs zemlje je siva ekonomija. Između 30% i 40% GDP-a.  Moramo ga prevesti u legalne tokove. Poslovati legalno mora biti konkurentno poslovanju u sivoj zoni. To se radi poreskom reformom.

Glavni razlog ogromnog pada zaposlenosti su nerazumni nameti na rad. Zapošljavati je skupo. Država bi morala da smanji porez na rad za trećinu. Odmah. Progresivno. Stopa poreza i doprinosa na minimalac bi morala biti 0, i onda rasti progresivno. I tek onda biti nemilosrdna u naplati ovakvog razumnog poreza. Ko to ne može da plati, ne treba ni da privređuje. 

Država bi morala da ukine subvencionisanje, privređivanje i ulaganje, osim infrastrukture. Odmah. Bacamo milijarde evra svake godine na beskorisne projekte.Dajemo ogroman novac nesposobnim političarima da ga oplođuju. 

Država bi morala da  se bavi regulacijom i izgradnjom nezavisnih institucija sistema baziranih na TRANSPARENTNOSTI. Na dugi rok. Država bi morala da podstiče kritiku. Koliko god bolela. Država bi morala da se oslobodi vladinog civilnog društva i da potraži pomoć, informacij i ideje od civilnog društva, ali i da se dobrovoljno podvrgne kontroli civilnog društva.  Tako što će biti TRANSPARENTNA. I da na osnovu tih informacija i kritika gradi politiku.

Nemam nikakvo razumevanje za objektivne okolnosti niti mislim da bi iko od građana trebalo da ima razumevanje. Ako ste se već gurali da vodite, a niko vas nije bio po ušima, niste valjda mislili da  može bez objektivnih okolnosti i teških zadataka. Za 7.5 miliona ljudi ste odgovorni. Šta ste mislili?