ушушкан у окриљу библиотечке бержере са удобним пантофлама на стопалима, јер малко је зазимило одоле ,ја, скрибоман стрпљивог нерва и отворене лирске емоције оперважених слика у времену и невремену урбаног миљеа пољуљаних нам живота, те изгубљених ослонаца у зазиву суштаства и тајне рекоказа самих , покушавам се ,ево, .......самоспознати.

             - остани у аутобусу, крајолик ће се променити ( Ms Džejmi Li Kertis)
О, високи самогласник ,21. слово азбуке, ми некако овог пута чучну за наслов поста обзиром да пружа могућност да се пoсредством Њега укаже на нешто ....као ,оно ,прстом...те отуд неуобичајености у наслову.

           писати,уистину,није ли то стално бити на почетку (Р. Константиновић)

полако спознајем да блог приче требам сажимати и чувати се старачког мемоарског причања нашироко ,уствари, уклапати се у динамику тренутног живљења држећи се обриса који могу бити исто тако мамљиви као и јасне ствари, јер мала је разлика између мутног и изоштреног, обраћајући пажњу да у тој тематском замешатељству не залутамо у принцип чудних петљи који је био полазно основиште чувене Геделове теореме некомплетности, тог грандиозног логичког светионика модерне мисли ,те залутамо у оно што нам она поручује (ово је крајња банализација) - да има присета до којих можемо доћи, али их не можемо и доказати, па стога враћање у прошлост захтева и нови поглед на њу ,а у ово данашње мучно време ,тај чин претставља прави ужитак.

        - од присета нема боље превентиве овој сулудој данашњици (негде прочит'о)
људски организам, пише, је изузетно сложен јер наше тело се састоји од чак 30 трилиона ћелија смишљено распоређених у 79 различитих органа. и све то заједно треба контролисаним животом сачувати кроз оно време трајања (нама непознаница) које нам Створитељ додели рођењем.додуше, окончати га самоиницијативно у сваком тренутку можемо, али продужити колико хоћемо (за сад бар) ...неће да ‘оће.

- Svaka ustaljenost u životnom koloseku udobna je jer ne zahteva hrabrost. (Dr B.Nestorović)

- уме тако, како старим, да ме засврби ууву па кад заглавим кажипрст у шкољку му да прочачкам и смирим угођај ја к'о да продрмам мозга присет ,казивао ми је, има томе , неког Биде Аломеровића (сарађивали по србијанским теренима, ја га задужио са пар прц познанстава) брат отСтрине (Стрица не памти изболи га неки вилама због пар у металу жутог новца, па искрварио начисто) , докон пензионер, 

Vaši sugrađani sa Zvezdare, iz okoline «Petog parka», Zelena Omladina Srbije i Beogradski sindikat, pozivaju Vas na druženje i besplatni koncert Beogradskog sindikata koji će se održati pod vedrim nebom, u nedelju 04. maja od 16h.

Poslednje tri godine živote komšiluka «Petog parka» obeležila je borba za očuvanje male zelene oaze i igrališta za najmlađe. Dramatična borba sa finansijski i politički nadmoćnijim građevinskim lobijem, koji je uporno pokušavao da na mestu dečijeg igrališta bespravno izgradi poslovni prostor i podzemnu garažu.

U njihovom zajedništvu

http://www.scribd.com/doc/72833282/Radovan-Nastic-I-NAPRAVIM-SE-DA-JE-SVE-U-REDU

 uz meni strašno drag film, vraća u detinjstvo.

uživajte.

''E, moram da ti vratim Mišimu.''

Belmondo, ortak s tekmi,  gotivio je Mišimu, kao i ja. Autobiografija, fotokopirana, stajala je kod njega. Do Mišimine autobiografije došao sam preko Džonija Rackovića. Dok smo bili porodični prijatelji.

Smrdljivog od smoga, sparnog martovskog popodneva pre ''revolucije'', dvadestešestica, Dorćol – brače Jerković, taljigam do poslednje stanice.

Došao sam kod Džonija.

Prvo me je zaslepila svetlost u njegovoj sobi – svetlost koja se prelamala kroz Jugoslovensku i Srpsku zastavu. To

Vrtim se vec danima na ovom mestu, samom pocetku price, iako sam celu pricu napisala ne samo pocetak, jer nesto joj fali a ne znam sta i ima veze sa ovim pocetkom, ubedjena sam. Prica nije ni putopis ni ispovest - ne znam sta je, i to mi ne bi smetalo samo po sebi, ali nesto joj fali. I onda sam jutros prepoznala u njoj lajtmotif. Jasan, lep, veliki lajtmotif. Prosto je neverovatno da ga nisam uocila ranije. Shvatila sam i da sam nadigrana od strane sopstvene price.

Prica, ili putovanje, pocinje negde usred noci u avionu iznad Atlantika,

Sećam se... Poslednjih nekoliko dana stare godine u školi niko nas ne bi terao da odgovaramo, samo smo pravili zidne novine sa crtežima jelki, Deda Mraza, irvasa i, naravno, poklona. Trideset prvog u kuću bi odnekud bila donesena bugarska jelka na sklapanje, marke „zakržljala u razvoju“, okićena jednocifrenim brojem rasparnih ukrasa. Bio bi uparađen i okrugli sto u maloj trpezariji i prekriven svečanim čaršavom sa izvezenim trešnjama. Na počasnoj galeriji, na centru stola, dostojanstveno stoji masivan crni svećnjak od kovanog gvožđa sa tri debele sveće, opkoljen ruskom salatom, pitom sa mesom i prasetinom. Stražu drže nabildovana pogača, naseckana čajna i mlad sir. Možda i neki slani štapici sa susamom. Ne sećam se, bio sam mali. Na televizoru „ei kolor deluks“ čudno veseli Dnevnik, koji vodi niko drugi do Čkalja. Terciraju pripiti Žika Kakosebešepreziva i odavno izlapeli Nikitović.

Prošle nedelje, umalo mi promače vest o padu malog aviona u Makedoniji :

U udesu školskog aviona) "cesna 172", koji je u četvrtak oko 12.50 pao u portu pravoslavne crkve Uspenja presvete Bogorodice kod izletišta Skrebatno iznad Ohrida, poginule su četiri osobe. Prilikom pada aviona Akademije za obuku pilotskih kadrova, sa oznakama Z-3 DCV, izbegnuta je veća tragedija, jer se letilica srušila na livadu na kojoj je više hiljada ljudi proslavljalo Veliku Gospojinu.

Onda se setih: hej, pa ja sam bio u tom selu. Evo teksta koji sam napisao posle te posete, pre ravno 4 godine. Neke stvari su se od onda promenlie, ali je verovatno najveći deo još uvek isti.

Središnja, glavna ulica Madrida ove godine slavi stogodišnjicu. Prostire se od Kale de Alkala na istoku, samo par stotina od Prado muzeja, pa do Placa Espanja na zapadu i deli Madrid na severozapadnu Malasanju i istočnu Čueka. Centralna je gradska arterija, svojevrsan izlog grada, sastajalište i promenada, centar poslovnog života, ali takođe i stecište putnika, hipika, prostitutki ili jednostavno prolaznika sa jednog na drugi kraj grada.

Ceo vek Velika ulica odiše istim živim ritmom i provlači posetioce baš kao i njujorška Peta avenija ili Brodvej, londonski Konvent garden, pariska Jelisejska polja ili rimska Via Vitorio Veneto. Mada samo kilometar ipo dugačka, Velika ulica je najpozatija ulica u gradu, pista kojom su šetali i danas šetaju slavne ličnosti i pravi magnet za posetioce. U ovu ulicu i kvartove koji je povezuju hrle svi koji žele da osete ritam Madrida, popiju kafu u nekom od kafića, pogledaju dobru predstavu, film ili koncert, kupe knjigu, muzički ili disk sa filmom ili nešto u luksuznim prodavnicama i budu obasjani svetlima velegrada. I to sve u velelepnim i monumentalnim zgradama koje su projektovali najpoznatije španske arhitekte prve polovine prošlog veka.