.

I ništa Milanko zadugo ne odluči.  Uto dođe vreme da opet s Aleskom na put krene i Jelena opet sama ostade. Zove je Ljubica da joj se u kući pridruži, bar noću sama da ne bude. Ma kakvi, ni da čuje Jelena neće. Zainatila se da neće nikom pomoć moliti, a i navikla na mir Milankove kuće, a kod Ljubice vazda neka gužva i galama. I skolila je neka malaksalost, otkad je otežala, mogla bi po ceo dan u krevetu provesti. Zna da ne valja, da joj dete lenjo ne bude, pa se od sna brani tkanjem i neke poslove po avliji izmišlja, a kad je baš savlada – spusti se na onaj jedini

Jelena ućutka molitvu u sebi, da oslušne čuje li se šta pred kućom. Tišina. „Ode li, ne bilo ga. Možda se pred kućom pritajio?“ Ne sme iz onog zaklona da izviri, pa reši da čeka dok se neko od Ljubičine čeljadi ne pojavi i hrabreći se tiho ponavlja: „Naić’ će neko, sigurno će neko doći. Ne more baksuz do vijeka pred kućom oklevati."Ko zna kol'ko je vremena drhtuljila, od straha i  hladnoće što joj se kroz  kroz mokru odoru uz noge pripila, pa se tiho pridiže i načini par koraka, kad je novi bol presavi. „Rano je, nije još trebalo da počne“.

Kad dobiše telegram da je Jelena u bolnici, ni trena Aleksa ne sačeka, no  osedla konja i kod Obrena se, u Goleša, zaputi. S vrata ga, bez „Pomoz’ Bog“, pitanjem presek’o:

-          Kad krećemo?

-          Gde?

-          Šta gde? U Banat. Znaš li  da ti je šćer teško obolela?

Obren taman zaustio da izgovori rečenicu kojom je redovno Grozdi usta zatvarao: „Ja šćer nemam“, pa mu do svesti dopre šta to Aleksa izgovori. Smrko se, a k’o da mu neko ralom preko čela pređe, tol’ko mu se one brazde

Mršava starica, upalih obraza ispresecanih dubokim brazdama, povuče dim jeftine cigarete, zakašlja se i dlanom obrisa oči. „I ovo sam trebala odavno da ostavim, nego... A sad baš neću, ima da palim jednu na drugu dok ne crknem! Ionako... Džaba bacam pare na doktore, neće oni da mi pomognu. Za ovo što mene boli, nema leka." Odmahnu glavom i sasvim tiho promrmlja: „Niko tu više ne može da pomogne."
Povuče još jedan dim, pa gadljivo smrvi cigaretu u prepunoj pepeljari i odmah zapali drugu, odlučna da izgovori to što je pritiska.

„Dva sam sina rodila i dve

"Baby friendly, jel to ono kad je beba stalno s tobom, niko da ti pomogne i pokaže bilo šta, mučiš se a tek si se porodila? Ne bih ja to, hvala" ...

                        Ovoga puta moja draga gošća je fantomatsicna ( Link! ):  

Bila sam u prilici da se lično uverim da se ljudi na jugu Srbije sreću sa većim svakodnevnim problemima nego većina - nerazvijenost, visoki stepen nezaposlenosti, gubitak nekadašnjeg kosovskog tržišta itd. Problemi sa priznavanjem diploma iz Prištine (sigurna sam da se može pronaći pragmatično rešenje za ovo pitanje) doveli su do toga da mnogi mladi ljudi svoju šansu potraže negde drugde.

Mislim da problemi nigde nisu akutniji nego u opštini Bujanovac. Ipak, sada su lokalni lideri, i Srbi i Albanci, preuzeli inicijativu da bi pomogli sami sebi. Današnje potpisivanje Sporazuma o zajedničkoj odgovornosti lokalne vlasti u Bujanovcu jeste pobeda tolerancije u oblasti koja je bila zahvaćena kofliktima. To je i trijumf odgovornosti lokalnih lidera, koji su odlučili da potrebe zajednice koju predstavljaju stave na prvo mesto.

Nenad Đurđević iz Foruma za etničke odnose, kao gost bloger, iznosi svoje viđenje izazova manjinske politike u Srbiji.

Upravo se završio projekat Foruma za etničke odnose "Unapređenje manjinske politike u Republici Srbiji - u korak sa integracijom" zbog koga sam u poslednjih osam meseci ponovo proputovao Srbiju uzduž i popreko, razgovarao sa svim predstavnicima manjinskih zajednica i po ko zna koji put spoznao u kako raznolikoj zemlji živimo.

Međutim, zabrinjava me činjenica da većina naših sugrađana nije svesna raznolikosti naše zajednice već Srbiju doživljava kao dom srpskog naroda, a od ostalih građana, pripadnika nacionalnih manjina, se očekuje da daju odgovor na toliko puta ponovljeno pitanje: "šta hoće te manjine u našoj zemlji kada smo im sve dali?!"

Naš današnji gost bloger je Ognjen, provereni pivopija i jedan od partnera u organizaciji festivala britanske hrane i piva, GREAT British Weekend, koji će biti organizovan od 12-14.septembra u Mikser House.

Za života mi je pitanje iz naslova postavljeno nebrojeno puta, od strane prijatelja, poznanika, koji su upoznati sa mojom pasijom ka pivu a pogotovo u poslednjih deset meseci od kada smo otvorili pab/bar "Samo pivo".

Na ovo pitanje je istovremeno i lako i teško dati dobar odgovor. Nema razlike od pitanja poput: koji je najbolji film, najbolji bend ili album, koji je grad najbolji za život... Odgovor je uvek samo kod onoga kome je postavljeno, ono što je meni sjajno nekom bi bilo onako, nešto što je meni tipa "sad i nikad više" nekome će biti božji nektar. Mnogo je faktora koji utiču na odluku, npr. raspoloženje, šta ste jeli pre toga, vremenski uslovi, lokacija.

Iz teškoatletskog riječnika pojmova:

Dumbell - jednoručni teg, u narodu poznatiji kao bućica. Inače standarni rekvizit svih vježbaonica tipa džim-teretana ;)

Circus Dumbell - u modernim strongmen takmičenjima, disciplina u kojoj se masivna bućica, podiže jednom rukom iznad glave.

gost autor: drzurin otac

U avgustu, na kraju ljeta, poslije dugog čekanja  začauriše se Ljaljove svilene bube.

Danima prije toga suludo je duvao istočnjak i po svu noć „gorio“ mjesec na nebu. Ljeto je bilo na izmaku, a on nikako da prestane sjati. I Makavejski praznici su već bili došli i prošli, ovršilo se i na gumnu zazelenjela  nova, mlada trava, a djeca su i te kao i prethodnih godina prerano ušla u bostan, pa i sve drugo je htjelo da bude ko što je oduvijek bilo – jedino Ljaljove svilene bube nikako da se zapredu!

Kasno zapaćene, zarovašene u mrkozelenoj masi dudovog lišća koje je ležalo na dnu uobručenog dolapa, čitavog ljeta su pucketavo jele i šumjele  poput podzemne vode...

gost autor: dr zurin otac

            “Svim blogericama i blogerima koji su navršili sedamdesetu godinu života – sretan 8. mart! “                                

Sve su priče nalik jedna drugoj, ali se samo poneke zauvijek upamte.Bio sam kormilar na topovnjači, ili "peljar" - ma što to značilo! (Onaj koji šarenom mjernom motkom mjeri dubinu rijeke!)  Na moru nije bilo potrebno mjeriti dubinu budući su postojale precizne karte sa prethodno izbaždarenim dubinama morskog dna za svaku od uvala u koju smo pristajali.

Господо, једну пијану чашу Банату!

Пуна жучи, отроване крви и смеха, румен њена руменија ми је од причешћа, а рука ми дрхти више него да дижем путир. Поноћ је, пустите ме да наздравим, и ја.

Nastavljamo gde smo stali:

Osten koji je posle onog napada na Erika, počeo od ljudi da bude nazivan „Osten Budalasti" nađe utočište kod Ejolfa Žderača Bakalara, potajnog Hrišćanina, inače vrlo lošeg čoveka. On je bio jedan iz vojske kralja Osfifa, koga, ne tako davno, poraziše i pogubiše vilenjaci. Kao zakleti Hrišćanin do bezumlja je mrzeo Ullbjorna i njegovog sina, vilin-prijatelja. Međutim, protiv njih nije smeo ništa preduzeti, jer je u njemu još bio i suviše jak strah od vilenjačkih strela. On primi Ostena sa srdačnošću i produhovljenim milosrđem, koje su pripadnici te beskompromisne religije uvek pokazivale prema ubicama pagana.