Literatura| Reč i slika

Apoteoza

nurudin RSS / 26.10.2016. u 22:37

crnjanski---dokumenta---MC-dokumenta-002.jpg

Господо, једну пијану чашу Банату!

 

Пуна жучи, отроване крви и смеха, румен њена руменија ми је од причешћа, а рука ми дрхти више него да дижем путир. Поноћ је, пустите ме да наздравим, и ја.

Проспем ли вино по белом вашем чаршаву, остаће на њему румен винограда. Проспем ли вино, замирисаће бео чаршав као снег по житу невидљивом, али никлом, и озеленелом. Господо, наздравили сте сваком. Још једну пијану чашу мом Банату. Пијем у славу друга свог, Шустера Проке Натуралова, генералштабног каплара славне армаде Бечког ћесара, кога су стрељали 916, новембра првог.

 

Зид је био тек окречен, бео као овај чаршав, по коме су прснуле румене мрље његовог мозга и крви, румене као ове мрље пијаног вина мог.

 

Господо, прву чашу у славу друга мог. Шустера Проке Натуралова, генералштабног каплара славне армаде Бечког ћесара, кога су стрељали 916, новембра првог.

 

Господо, ову чашу оном босиљку што смо га нашли у свиленој врпци око његова врата. Ову чашу у славу светог Јована, славе његове, иконе старе, коју је пољубио пре смрти. Ову чашу великој селендри Кекенди, о којој нам је причао да је најлепша варош на свету.

 

Чашу у славу банаћанског рата, чашу генералштабном каплару, кога су стрељали у штабу банаћанске дивизије, у једној венеричној болници славне хабзбуршке династије.

 

Ову чашу банаћанској дивизији, која ће изићи сва погрбљена од најгаднијих болести, пред Обилића, са веселим смехом и безбрижним урликом, пуним смеха. Чашу банаћанској дивизији.

 

Господо, у славу друга мог, кога су стрељали у једној венеричној болници.

 

Господо, ову чашу, у славу оног дана кад му свезаше руке. Беше јесењи дан, весео дан. Под небом су кружиле крилатице, а по улицама су се лепршале новине, победоносно, над лишћем жутим, полетелим, па клонулим.

 

У славу измучених шајкача заробљеника што су лежали око плотова набијених жицама, трновитим и оштрим. У славу плотова високих, који су крили сраман и стидан штаб банаћанске дивизије, од света и града. У славу плотова набијених жицама, под којима су стојале страже почасне, са батином, све у славу светле банаћанске дивизије. У славу њеног генералштабног каплара, Проке Натуралова, племенитог фон Кекенда, који је био прошао болницу за очи, за трахом, за болесна уста, за болесни стомак, за болесна плућа, за болесне ноге, за глуве уши, и Лудницу.

 

Пијем у славу котлова чађавих у којима су вриле помије које су јели кад звона зазвоне подне. Пијем у славу једног јесењег дана и једне венеричне болнице. Стидео бих се да је моја здравица прва, поносим се да сам последњи.

 

Пијем у славу дашчара пуних стеница, над главама њиним; нажалост не знам да вам их опишем, господо. Оне нису зидане у хладном мермеру, као цркве, нису барок, ни рококо, ни ренесанс, ни готика, ни ампир. Оне су дуге и пуне постеља, лепо поређаних, као гробови војнички, које су наше даме окитиле хризантемама, господо.

 

Пијем у славу њихових малих прозорчића и у славу лекара, белих, и угојених, који су им долазили, одевени у бело, као жене. Господо, у славу њихових постеља, срамних, пуних црвених, крвавих, мрља, које не могу да опишем, јер нису личиле на руже авињонске.

 

Господо, ову чашу онима што су лежали на тим постељама, што нису биле чисте као постеље наше, брачне. Ову чашу онима што су се превијали на тим постељама, од мука. Младићима кршним и лепим који су мирисали на јодоформ, на мирис што личи на маскот, који радо употребљавају наше даме. Ову чашу младићима што су лежали на тим постељама и писали писма у Банат и питали: да ли је жито никло?

 

Пијем још једном шупама дерним и смрадним и мрачним, опкољеним високим плотовима, набијеним жицама трновитим, у којима су, ноћу, блуделе страшне, погурене сенке. Пијем у славу пука Банаћана, који беху верне слуге Бечког ћесара. У славу кола Банаћана, што се ту играло око столова на које су их бацали и секли. Секли немилице, ножевима страшним, што су задирали дубоко, и бесно, али нису могли да исеку ни један јаук, из тела њиховог, пуног рана, окуженог, жутог, гробног, јадног. Пијем у славу кола Банаћана.

 

Нек се у мом вину, што га ево просипам пијан, на ваш бео чаршав, затресе сила очајне радости, и стида, затресе коло уз бесне поскочице. Господо, једну чашу поскочици друга мог. „Држ’ се, секо, за кајиш, ево тоциљајка!“ Једну чашу поскочицама пре смрти. Нек се у мом вину згрче болна лица, страшне главе лудих мученика, и заори коло Банаћана, што ће погурени, пуни смеха, изићи пред Милоша.

 

Пијем у славу ритавих пешака, најбољих пешака дичне хабзбуршке династије, што нису корачали по бојишту, него играли коло у једној венеричној болници.

 

Пијем у славу генералштабног каплара, који је командовао, славно, војску болести, свакојаких, по Банату. Једну чашу у славу румених ружа, што су почеле да цветају на уснама славних пешака славне војске Хабзбурга.

 

Пијем у славу смеха Банаћана који је лаган као и коло њино, али оштрији од јатагана. Батаљона Банаћана, што су пуни смеха, са веселом песмом, опкољени стражом, марширали у болнице. У славу смеха Банаћана, који је лаган као и коло њино, али оштрији од јатагана.

 

Дајте ми чашу да напијем празницима.

 

Да напијем недељи, кад се звона огласе и кад Сунце гране. Да напијем женама што стајаху недељом, пред капијама. Белом круху и врућој погачи, звекету дуката и свиленој, девојачкој марами. Девојци која се није плашила и није се гадила рана, него је загрлила брата. Ову чашу женама које нису презирале гнојне каранфиле на уснама Банаћана, занемелим од стида и беса. Чашу капијама, у недељу, кад звона звоне и долазе жене, сељанке. Мирису рубља женског и белог круха, из којег ћарлија богатство банатског жита и смеха Банаћана, који је тврђи од камена.

 

Ову чашу оној жени што је допратила мужа и насмешила се једним осмехом који не могу да вам опишем, господо, јер не личи на осмех Ђоконде. Ову чашу женама што миришу на жито.

 

Нек ово вино, што ево просипам, зарумени лепше него оне ране на браћи њиховој, што су били виши него косе, тврђи него мотика и веселији него рало, кад уђоше. А погурени и бледи, и сухи као ђерам кад изиђоше пред жене, сестре, и мајке. Чашу у славу оне недеље кад су питали: да ли жито ниче?

 

Чашу ову оној мајци што је, смежурана и седа, погурена и хрома, дошла и рекла сину: „Чедо моје, како би те нана о Св. Аранђелу оставила без колача?“ Господо, не могу да је опишем, за националисте, јер није личила на царицу Милицу. А ни интернационалистима, јер није личила на Рембрантову матер.

 

Ја пијем у славу њиховог кола вечерњег, недељом. Светиљке су биле прашњаве и мале. У малим прозорима не беше свиле небесне, плаве, она је била подерана. Чашу ову у славу рите!

 

По креветима, у мраку, лежале су сенке. Мужеви, оцеви, браћа, деца у стиду и сраму. Ја пијем у славу смеха Банаћана, који је оштар као колац.

 

Пијем у славу песме Банаћана, широке као равница, лагане као угојена стока, што храни као жито. У славу оне песме која се орила целе јесени, 1915, из једне хабзбуршке венеричне болнице. Чашу за ону мрачну гомилу око постеље најкужнијег друга мог. Он ми је био песмовођа, банаћански, бећарски. Ја пијем у славу смеха Банаћана, што је поноснији од челика. Пијем једној венеричној болници, из које се целе јесени орила бећарска песма.

 

Нек моје вино, које просипам ево бесно по овом белом, свечаном, чаршаву, зарумени у славу друга мог, каплара Проке Натуралова, кога су стрељали, 916, новембра првог.

 

Пијем у славу онога дана кад је доведен. Пијем у славу папира руменог што су га читали војсци, победоносној, насред болнице. Речима којима се претило смрћу батаљонима Банаћана. Пијем у славу смеха Банаћана који нису хтели да иду у смрт. Још једну чашу дивизији Банаћана.

 

Нек здравица моја заборави вашар царева и народа, нек здравица моја кликне Банаћанима. Још једну чашу за друга мог, за дан кад су га довели. Беше весео дан, јесењи дан.

 

Још једну чашу сватовцу, оном који се те вечери певао у његову част, славног генералштабног команданта банаћанских болница. Сватовцу пуном материних суза, девојачке косе, рузмарина и росе. Једну чашу младости његовој.

 

Зид је био бео као овај чаршав, попрскан крвљу, као овај вином. Пијем у славу оног аустријског војника који му је пришао да му завеже очи. У славу банаћанског смеха којим је то одбио. Његовој последњој жељи да му даду славску иконицу да је целива, последњи пут. У славу оног дана кад су га одвели.

 

Пијем за проститутку којој је платио стотинарку да га зарази. Оног истог дана кад се, спреман у бој, заклињао да ће: и по дану, и по ноћи, у свакој борби, на земљи и на води, и у зраку, остати веран застави Хабзбурга, што се, победоносно, вила некада по Европи, у рукама Банаћана. Пијем у славу те банаћанске стотинарке која је плаћена за најгаднију болест, а све у славу Бечког ћесара.

 

У здравље те проститутке која га је издала.

 

Нек моје вино полије овај чаршав бео, да не видим на њему њено бледо лице, кад се покајала пред Судом и пала пред њим на колена.

 

А он јој се смејао бесно, лагано, банаћански.

 

Пијем у славу Војног Суда и барјака црно жутих, којима се насмејао кад га осудише на смрт. Пијем у славу јесени која је гледала, кроз прозоре, погуреног друга мог, генералштабног каплара, шустера Проку Натуралова, кога су стрељали, 916, новембра првог, у једној венеричној болници, дичне хабзбуршке династије.

 

У славу кола Банаћана које је тако радо играо.

 

У славу поруке његове!

 

Поручио нам је да се, на повратку са стрељања, отпева банаћански бећарац и одигра коло. У славу погурених и кужних који су играли, и стражара који су их тукли батинама. Ову чашу поруци његовој. Босиљку који му је нађен око врата. Плачу горком и јецању које се чуло целе ноћи, за њим.

 

Банаћанском бећарцу којим га испратише до капије, кад је одведен пред Суд. Чашу за свежањ сиромашни, са белим крухом, који му остаде под креветом. У славу високих плотова, набијених жицом трновитом. Нек моја здравица проспе ово вино што не може да утоли жеђ. Нек моје вино зарумени у славу кола Банаћана, пуног бећараца, што се играло бесно, без јаука, у једној венеричној болници дичне хабзбуршке династије.

 

Ову чашу пијем погуреном и срамном другу мом, генералштабном каплару дивизије Банаћана, кога су стрељали, 916, новембра првог.

 

Господо, једну пијану чашу Банату!

 

Милош Црњански



Komentari (11)

Komentare je moguće postavljati samo u prvih 7 dana, nakon čega se blog automatski zaključava

tasadebeli tasadebeli 23:14 26.10.2016

Kuga

Niki Bartuloviću


Svejedno rodiš li sina ili kćer
u slavu pokolenja.
Ukus se menja, ukus se menja:
ne menja se čovek i ker.

I nama je dosadno, zar ne,
i Kosovo, i jauk, itd., sve?
Ta to je bila samo šala.
Treba već nešto novo,
ko bi još spominjo ovo,
krv i sram i rat.
Večna su samo tamnica i vešala,
njih će ti rado nuditi i brat.

Što ti je žao našeg pokolenja?
Zar to nije vesela maskarada:
danas je ukus car, a sutra barikada,
Hristos, pa Neron, pa Lenjin.
Ukus se menja, ukus se menja:
samo su hulje sve isti.
Hiljade godina vuku nas za nos,
pesnici, mesije, carevi i komunisti.

Šta ti je žao našeg pokolenja
ukus se menja, ukus se menja.
Svejedno rodiš li sina ili kćer:
večno su isti čovek i ker.



Miloš Crnjanski
(1893-1975)
tasadebeli tasadebeli 23:18 26.10.2016

Re: Apendix

Niko Bartulović



Biografija


Niko Bartulović rođen je u Starom Gradu na ostrvu Hvaru, 23.decembra 1890. godine. Odrastao je u siromašnoj zanatlijskoj porodici i po završetku osnovne škole sa odličnim uspehom, po želji roditelja, započeo je sa školovanjem za katoličkog sveštenika. Međutim, ubrzo posle susreta sa A.Petrovićem i A. Politeom, zauvek je odustao od ideje da bude župnik i nastavio je školovanje u splitskoj gimnaziji. Tada se upoznao sa Tinom Ujevićem i Vladimirom Čerinom, pa je i to poznanstvo je uticalo na njegov potonji politički angažman. Studirao je u Pragu i Gracu od 1909- 1912 godine. Po okončanju studija predavao je italijanski jezik i književnost u kotorskoj gimnaziji. Otpušten je kao aktivista jugoslovenske nacionalističke omladine već posle godinu dana nastavničke službe, 1913. godine. Odlazi u Zadar, počinje da radi kao novinar, a zatim u Split gde postaje urednik u listu „Sloboda“. U tom listu nastavlja angažman u otporu prema Austriji, njenoj politici. Posle sarajevskog atentata, kao „veleizdajnik“ je uhapšen i odveden u tamnicu. Prvo u Šibenik, potom u Maribor i Gradačac, a posle suđenjana kome je osuđen na pet godina robije, deportovan je u Grac, u robijašnicu Karlau. Tri godine tamnovanja narušile su mu zdravlje, te će posle izlaska biti dugo po bolnicama, a najduže u Zagrebu gde su ga negovale časne sestre sve do jeseni 1917. godine. Posle završetka Prvog svetskog rata, zajedno sa Ivom Andrićen, Vladimirom Ćorovićem i Brankom Mašićem opčinjen jugoslovenskom idejom, te pokreću časopis „Književni jug“(1918-1919). Iz Zagreba se vraća u Split, osniva Narodno kazalište, na čijem čelu je kao upravnik od 1926 do 1930. godine.Vrlo je angažovan na širenju jugoslovenske ideje, te je bio i predsednik Direktorija Organizacije jugoslovenskih nacionalista, a zatim i oblasni poslanik u dva sreza.

U Beograd se preselio 1930. godine gde je prvo uređivao časopis „Javnost“ (1935- 1937) , a potom i časopise „Krug“ (1937), i „Vidike“ (1937- 1940). Bio je i član redakcije „Srpskog književnog glasnika“.

Prve književne radove Niko Bartulović je objavio 1912. godine. Njegove drame pod naslovom Kuga ( 1919) su prva njegova objavljena knjiga. Pre toga kada se pojavio kao pisac predgovora za Ex ponto Ive Andrića.Nazvao je ovu Andrićevu knjigu, lirske prozu, zapisom duše, a ta knjiga iako objavljena ponovo tek posle smrti velikog pisca, značajna je ne samo što je poslužila kao potonji osnov za proučavanje njegovog dela, već između ostalog i zbog toga što su u tom delu formulisane pretpostavke eksprsionizma. Bjedna Mare (1922) je takođe knjiga drama, pa zbirku pripovedaka Ivanjski kresovi (1920), zatim roman Na prijelomu (1929). Za svoj roman Niko Bartulović je rekao: To je roman naše generacije, bar one koja je živjela i radila u Dalmaciji… Usledile su pripovetke: Ljudi na ostrvu (1931) Sabrana dela I-II (1932), Izabrane pripovetke (1938), novela Moj prijatelj Tomislav Malvasija (1940). Priredio je antologiju More u našoj književnosti (1927), autor je brošura: Od revolucionarne omladine do Orjune (1924), T.G. Masarik (1938).

Uredio je Spomen knjigu deset godina vladavine Njegovog veličanstva kralja Aleksandra I 1929- 1931 i Jadransku antologiju (1934). Niko Bartulović prevodio je sa češkog i na češki jezik, sa italijanskog i slovenačkog. Za roman Na prelomu (1929) dobio je Nagradu Ministarstva prosvete, a Nagradu Kolarčeve zadužbine za knjigu Ljudi na ostrvu (1931), kao i za priče: nagradu „Politike“ za priču Ljubav na odru, nagradu „Cvijeta Zuzorić“ za priču Sinovljeva gospoja.

Marko Ristić u svojoj Književnoj politici (1952) ovako je opisao N. Bartulovića:
“ Bartulović Niko, u doba Prvog svetskog rata kada je u Zagrebu bio jedan od urednika „Književnog juga“ bio je patriota, ali je njegov patriotizam, razvijajući se u pravcu nacionalizma do krajnjih reakcionarnih konsekvenca, u Drugom svetskom ratu degenerirao u svoju suprotnost, u svoju krvavu četničku negaciju“, a u Enciklopediji Jugoslaviej u prvom izdanju, u nepotpisanoj odrednici piše:“B, je pisac bez nekog naročitog dara; politički se formirao u sjeni predratne nacionalističke omladine, djeleći njene misli i predodžbe o problemima državnog i kulturnog ujedinjenja jugoslovenskih naroda. Pridružio se onom krilu te omladine koja se, posle sloma Austro- Ugarske, kao reakcionarna, antidemokratska i naročito antikomunistička grupacija, stavila u službu dinastičke politike. Počevši od drame Kuga (1919) B. se razvijao sve više udesno i konačno svršio u redovima četnika.“

Niko Bartulović je izbrisan i iz hrvatske i iz srpske književnosti, sve do 1986. godine, kada je Miroslav Karaulac u „Godišnjaku Andrićeve zadužbine“ obelodanio nesrećnu sudbinu pisca priča Tri divna druga, Hipotetakon i Ljubav na odru koje je Gojko Tešić uvrstio u svoju antologiju Utuljena baštna (1991). Tragična sudbina Nike Bartulovića zahvaljujući istraživanju Miroslava Karaulca donekle je rasvetljena. Kada je počeo rat, aprilskim slomom 1941. godine Niko Bartulović je pokušao i nije uspeo da napusti zemlju sa grupom političara i da odleti u Grčku. Od desetak aviona koji su trebali da polete iz Nikšića, dva su se zapalila, u jednom od ta dva zapaljena aviona poginuo je istoričar Vladimir Ćorović, a drugi u kome je bio N. Bartulović takođe se zapalio i nije poleteo, ali putnici, njih pet šest, ostali su nepovređeni. Ratne godine provedi skrivajući se od Risna do Splita. U Splitu je vrlo angažovan pri Odboru za pomoć izbeglicama koje beže pred ustaškim terorom iz Like i Korduna u Dalmaciju.

Posle kapitulacije Italije, zbog veza sa izbegličkom vladom i antifašizma Bartulović je 29.III 1944. dopao u nemački zatvor u kome je ostao do oslobođenja Splita, 26. X 1944.godine. Opet, po treći put, ovog puta po oslobođenju Niko Bartulović je uhapšen, smešten u splitski zatvor, potom je prebačen u zatvor u Kninu, i početkom 1945. godine sproveden u zadarski zatvor. Ovaj put Bartulović se našao u zatvoru po nalogu oslobodilaca, „narodne vlasti“. Kada su ga iz zadarskog zatvora poveli u Zagreb gde je trebalo da mu se sudi, na putu od Obrovca prema Topuskom, pogubljen je je po odluci nekog anonimnog suda, bez presude, a motivi i kriterijumi, kao i onaj ko je to učinio, očito su ostali nepoznanica. Ne samo što je fizički likvidiran na tom putu prema Zagrebu, pisac, urednik, prevodilac Ivana Cankara na češki, upravnik splitskog Narodnog kazališta potpuno je zaboravljen, njegove knjige nisu spominjane, iako ga je Crnjanski u jednom svom tekstu spomenuo uz Čehova, Strindberga, očekujući da Bartulović napiše „dramu modernog čoveka, modernih duša“. Niko Bartulović je pogubljen jer je uz Dragišu Vasića, Đuru Vilovića i Silvija Alfirevića a i mnoge druge predratne pisce svrstan u tabor četničkog pokreta, među pristalice fašističke, nacističke ideologije. Hrvat po nacionalnosti, sa izraženom jugoslovenskom, unitarističkom orijentacijom , pisac koji je pisao o dalmatinskom podneblju, poput Ćipika i Matavulja, a neke njegove priče pripadaju nesumljivo modernom proznom konceptu koji je bio karakterističan za dvadesete godine XX veka, Niko Bartulović ostaje i dalje kako za hrvatsku, tako i za srpsku, jugoslovensku književnu istoriju jedan iz „utuljene baštine“. Bez obzira na malobrojne radove koji su se bavili njegovom književnom zaostavštinom ili analizom političkih tekstova i angažmana dokazujući da njegov književni rad zaslužuje pažnju, da je nepravedno zanemaren i „izbrisan“, da su optužbe na račun njegovog književnog rada i vrednovanja proizišle iz logike ideološkog „prekog suda“, čini se da će to tako i ostati.

Glas iz gorućeg uma (2003), nedovršen, prerađen u toku Drugog svetskog rata roman Na prelomu, Nika Bartulovića objavila je zagrebačka Prosvjeta.










EDIT:


П.С. -
Otpušten je kao aktivista jugoslovenske nacionalističke omladine



Ово данас звучи као неки оксиморон, јел' да?


А по Крлежиној Енциклопедији Југославије, југословенски националисти су такође реакционарни јер су националисти и десничари. Нема везе што су југословенски националисти.

a u Enciklopediji Jugoslaviej u prvom izdanju, u nepotpisanoj odrednici piše:“B, je pisac bez nekog naročitog dara; politički se formirao u sjeni predratne nacionalističke omladine, djeleći njene misli i predodžbe o problemima državnog i kulturnog ujedinjenja jugoslovenskih naroda. Pridružio se onom krilu te omladine koja se, posle sloma Austro- Ugarske, kao reakcionarna, antidemokratska i naročito antikomunistička grupacija, stavila u službu dinastičke politike. Počevši od drame Kuga (1919) B. se razvijao sve više udesno i konačno svršio u redovima četnika.“



Националиста је националиста! Па макар био и Југословен.


"весела маскарада"


"Укус се мења, укус се мења;
само су хуље све исти."
princi princi 23:54 26.10.2016

Re: Apendix

Sjajan tekst. Hvala, Taske.

jugoslovenske nacionalističke

Jel su to ti orjunaši? Na FB neki poznanic iz Hrvatske, oba jako fini ljudi: jedan je žestoki komunista, a drugi žestoki ustaša, i vidim da se međusobno često podjebavaju oko tih orjunaša.
tasadebeli tasadebeli 00:12 27.10.2016

Re: Apendix

princi

Jel su to ti orjunaši?



Јесу.


Na FB neki poznanic iz Hrvatske, oba jako fini ljudi: jedan je žestoki komunista, a drugi žestoki ustaša,



Моја лепша половина је пореклом (једна баба) из Приморја, околине Сења. Тамо се деле на Муртине (комунисте) и Тутанове (усташе).

И моја драга је од Муртиних.

То је тамо много важно знати. Рецимо, један женин рођак (Београђанин рођени, али му мајка такође из истог села као и женина баба) затекао се на некој журци у иностранству окружен комплет усташком екипом, а он сам. И они га одмах питали од којих је. Од Тутанових или од Муртиних.

Он се досетио, па им рекао:"Од Тутанових."

После се нама овде у Београду правдао:"Нисам хтео да се задевамо, у иностранству смо, нема смисла."
predatortz predatortz 07:10 27.10.2016

Re: Apendix


Моја лепша половина је пореклом (једна баба) из Приморја, околине Сења. Тамо се деле на Муртине (комунисте) и Тутанове (усташе).


Ni moju porodicu nije zaobišla ta podela. Delili su se na Lekine i Kerovićeve, tvrđu i mekšu struju Majevičkog četničkog korpusa.
zilikaka zilikaka 08:26 27.10.2016

Re: Apendix

Моја лепша половина је пореклом (једна баба) из Приморја, околине Сења. Тамо се деле на Муртине (комунисте) и Тутанове (усташе).

Ni moju porodicu nije zaobišla ta podela. Delili su se na Lekine i Kerovićeve, tvrđu i mekšu struju Majevičkog četničkog korpusa.


Kod nas Lala je to mnogo jednostavnije. Ni blizu nismo pola-pola, i nije po politici, nego lepo postoji špicname koje obično mnogo govori.
Evo, recimo, u selu odakle su moji po ocu poreklom, isto prezime je podeljeno na dve familije. Drže se da nisu rod ali su neka familija. Ono što ih na prvi pogled razlikuje je upravo to špicname.

Oni su Blagini a ovi moji Prgini.
angie01 angie01 10:32 27.10.2016

,


Slava


Kad se oblaci roje..
i lišće pada, sa granja svela,
i svi boli, u jesen, zaćute..
Kud oblak ne nadje više
puteve zasute,
lete oči moje.

Milos Crnjanski


nowhereman nowhereman 08:43 27.10.2016

* * *


РАСТАНАК КОД КАЛЕМЕГДАНА

Растали смо се
и сишли из града.
Као две сузе, кад напоредо кану,
са набораног лица.

На води су нас чекале лађе.
Твоја оде прва.
Моја је обилазила острва.

Седео сам погурен и црн,
пуст,
као Месечева сенка.




Сава Шумановић - Портрет Милоша Црњаснког, 1921.


angie01 angie01 10:30 27.10.2016

Re: * * *


Ditramb


Stoleća te digla razapetog.
O rode blagosloven bol.
Slavu sam pevo mira svetog,
koje toči ubica ohol.

Tebe o rode jer veseo mreš,
a smrt je samo čast,
gusle ne daju da za život zreš,
za služinsku počast.

Naša je sudba urlikom mreti
oholo strašno po gorju.
Pevati, glasno razapeti,
po stenju, kršu i borju:
Da je život za sluge čast,
i nad veseo gnjili svet
vitlati sebe smrti u počast,
kao steg krvav i svet.

Steg dičan buna i ubica.
O rode ti si izabranik njin.
Klekneš li životu ponizna lica
nisam više tvoj sin.

Milos Crnjanski


alselone alselone 08:15 28.10.2016

Sjajno, sjajno, sjajno

Hvala Nurudine. Vanredno sam uživao čitajući.

vladimir petrovic vladimir petrovic 13:46 29.10.2016

Apoteoza - lepa reč

Pojam apoteoze koristili su, pored pesnika/pisaca, i slikari.


Tako je Dominik Engr (Ingres), predstavnik francuskog romantizma, napravio 1827. godine Apoteozu Homera


Arhiva

   

Kategorije aktivne u poslednjih 7 dana